Režija i dramatizacija: Nebojša Broćić
Kostim i scena: Lidija Jovanović
Dizajn zvuka: Dušan Bauk
Lektor: Olivera Broćić
Igraju:
Branislav Trifunović
Bojana Stefanović
Nemanja Stamatović
Vanja Jovanović
Anja Pavićević
Glas Bunjina: Tihomir Stanić
Glas majke: Aleksandra Janković
O PREDSTAVI
Tamni drvoredi (Drvoredi) je predstava inspirisana istoimenom zbirkom priča Ivana Bunjina.
Nebojša Broćić, koji ujedno potpisuje i režiju ove predstave, uradio je dramatizaciju vođen idejom da su propuštene prilike u ljubavi kao i životu, ono čemu se svesno ili nesvesno najčešće vraćamo.
Likovi ovog komada kroz pet zasebnih priča imaće priliku da se kroz sećanje vrate u trenutke svoje prošlosti koji su za njih bili prelomni na različite načine. Da li će i ko od njih će dobiti šansu za drugu prilku?
REČ REDITELJA
„Pošavši od uverenja da je od svih istina najdublja i najživotnija ona poetska, naša predstava traga za momentima spoznaje takve istine o našem životu, ali kroz sopstveni bol ili radost, ne samo razumom već i kožom. Odluke koje smo doneli ili izbegli da donesemo ostaju sa nama zauvek, imaju svoje posledice, ne samo po neposrednu budućnost, već na celinu života. Imaju i svoju cenu.
Inspirisani, pre svega, jedinstvenim stilskim izrazom proze Ivana Bunjina, “Bunjinovim brokatom”, pokušali smo da, sada u dramskij formi, osmislimo jedan specifičan, celovit svet. To je prostor koji će na svim nivoima – od dramaturškog, preko glumačkog i vizuelnog, pa na kraju neizostavno i rediteljskog, biti u prilici da prenese Bunjinovu bogatu poetiku publici dvadesetprvog veka, čistu u izrazu i bez izlišne patetike.“
Nebojša Broćić
VIZUELNI IDENTITET
„Ideja je bila da se u formi držimo prepoznatljive siluete sa početka dvadesetog veka, sa blagom stilizacijom i decentnim akcentom na etno motive. Vizuelno prostor scene će odrediti tepih koji ujedno daje ton likovnom identitetu čitave predstave, kao I bela čipkana zavesa koja sem osnovne funkcije projekcionog platna sa sobom nosi i sentiment sećanja i duh prošlih vremena. Koferi i sanduci koji tokom igranaja dobijaju funkciju upotrebnih predmeta pričaju u isto vreme i priču o životu kao kontinuiranom traganju i putovanju.“
Lidija Jovanović
