„Mandatarka nove Vlade Srbije biće Ana Brnabić. Ona zna da tu funkciju neće obavljati do kraja mandata.“
Tako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, posle dužeg perioda natezanja živaca, najavljivanja i odlaganja proglašenja novog mandatara, u jednoj rečenici predstavio građanima Srbije novu-staru predsednicu vlade i još bolje od toga predstavio novi-stari običaj srpske politike: svođenje funkcije predsednika vlade na protokolarnu. Činjenica da je Vučić otvoreno najavio da će Ana Brnabić na čelu vlade biti do kraja 2024. godine, a da se na mestu potpredsednika i ministra u vladi za to mesto priprema Miloš Vučević – i to kroz proces rekonstrukcije, „u skladu sa Ustavom“ – samo je potvrdila da se predsednik Srbije u svojoj poziciji oseća toliko komforno da nema razloga da bilo kog trenutka krije ko stvarno vlada Srbijom i u čijim se rukama zaista nalazi sva politička moć. Time je Vučić – a to će ga obradovati – stao u red malog broja srpskih (i jugoslovenskih) istorijskih ličnosti koje su imale stvarnu vlast, dok su za njihovog vakta dolazili i prolazili razni premijeri, neiskazani i nezapamćeni.
Kako je uloga predsednika vlade degradirana kroz srpsku istoriju? Ko je zapravo, od početka 20. veka vladao Srbijom? Čije principe Vučić danas koristi, na koga se ugleda? I šta je želeo da postigne oročavanjem nove vlade, a šta bi mogli da budu efekti tog političkog poteza?
„Građani se mnogo lakše vezuju za ličnosti nego za programe“, kaže za Nedeljnik docent na Fakultetu političkih nauka Dušan Spasojević i dodaje da to nekada mogu biti predsednici, a nekada predsednici vlada.
„Odnosi moći u našoj istoriji su uglavnom bili lični i zavisili su od pojedinaca, ne od institucija“, kaže za Nedeljnik istoričar Predrag J. Marković. „Premijeri su imali stvarnu vlast samo u vremenima slabih kraljeva ili predsednika.“
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 1. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
