„Kriv je, kriv je, kriv je“. Ovako bi se, u suštini, mogao opisati epilog suđenja, odnosno, izricanje presude bivšem američkom policajcu Dereku Šovinu za ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda. Šovin je proglašen krivim po sve tri tačke optužbe – za nenamerno ubistvo drugog stepena, ubistvo trećeg stepena i ubistvo drugog stepena. Flojdova smrt izazvala je proteste protiv policijske brutalnosti nad Afroamerikancima širom Sjedinjenih Država i u svetu, a okupljanja u pojedinim gradovima su prerasla u otvorene sukobe i nemire zbog čega je u više navrata morala da interveniše i policija.
Tog 20. aprila 2021. godine – 331. dan posle kobnih devet minuta i dvadeset i devet sekundi brutalnog nasilja američkog policajca, koliko je Šovin kolenom pritiskao Flojdov vrat dok je on ležao na zemlji i dvadeset i sedam puta rekao kako ne može da diše – Amerika je mogla da odahne. Tako su i američki mediji opisali presudu suda u saveznoj državi Minesota.
Izveštavanje o ovom slučaju – od 25. maja 2020. i zaključno sa nešto više od tri nedelje samog suđenja – praćeno je sa posebnom pažnjom. Čak je i pandemija koronavirusa, između ostalog, doprinela tome da suđenje bude javno i pred kamerama, iako gotovo polovina američkih saveznih država, uključujući i Minesotu gde je suđenje održano, predviđa pojedina ograničenja ili zabrane kamera u sudnici.
Pointer, jedan od najuglednijih američkih novinarskih instituta, opisao je medijsko izveštavanje u slučaju Šovin – sa posebnim aspektom na sam tok suđenja i izricanje presude kao „dobro“. Voditelj ABC-ja Dejvid Mjur okarakterisao je ovaj slučaj kao izuzetno važan, jer se čitava zemlja okupila i fokusirala – kao retko kada – na događaj koji je uzdrmao SAD. Novinar CNN-a Don Lemon je rekao kako je „pravda zadovoljena“, a njegov kolega Van Džons da je „jedan od njih dole, ali da još mnogi nisu“ i da presuda znači „pobedu naroda“. Koliko je za SAD suđenje Šovinu bilo važno, ukazuje i podatak da su tri glavne televizijske mreže u Americi – ABC, CBS i NBC – učinile nešto što gotovo nikada nije slučaj kada je u pitanju sudski spor. Emitovale su izricanje presude uživo, sa prekidom redovnog programa. Pointer u analizi ističe da su kablovske i glavne mreže u najvećem delu dobro pokrile čitav proces suđenja. Bilo je važno da se u tako osetljivom slučaju javnosti objasni tok sudskog postupka, sastav porote, pregled optužbi i kontekst.
Sa druge strane, novinar Foks njuza Tuker Klarkson izazvao je negativne reakcije kada je otvorio svoju emisiju rečenicom: „Možemo li verovati načinu na koji je doneta ova odluka?“
Sagovornica mu je bila konzervativna politička analitičarka i aktivistkinja Kandans Ovens koja je istakla da je čitav kontekst, medijski i društveni, doveo do toga da epilog suđenja predstavlja „pravdu rulje“, kao i da „niko ne može reći kako je ovo bilo pošteno suđenje“. Ona je, pritom, kritikovala medije da prilikom masovnog prikazivanja video-snimaka koji ukazuju na policijsku brutalnost „nisu pružili širi kontekst“. Pointer je, kako se beleži u analizi, ove nastupe novinara i sagovornice ocenio negativno. Ipak, još na početku suđenja, Šovinov branilac Erik Nelson je u obraćanju poroti kritikovao medije ukazujući na to kako mu se čini da „mediji ne poštuju činjenicu da se njegov klijent još uvek smatra nevinim“, upozoravajući i porotu „da bi pretpostavka o nevinosti trebalo da važi i tokom samog suđenja, izvođenja dokaza, razmatranja porote“.
Engleski pravnik iz 18. veka Vilijam Blekston prezumpciju nevinosti parafrazirao je na slikovit način rečenicom kako je „bolje da deset krivaca pobegne, nego da jedna nevina osoba pati“. U okviru publikacije „Značaj nastupa: kako se osumnjičeni i optuženi predstavljaju u sudnici, u javnosti i u medijima“ – koju je koordinirala organizacija mađarskog Helsinškog komiteta u saradnji sa nevladinim organizacijama i univerzitetima iz Ujedinjenog Kraljevstva, Španije, Austrije, Hrvatske i sa Malte – konstatovano je da se u izveštavanju medija o krivičnim slučajevima često krši pretpostavka nevinosti. Najčešće se osumnjičeni predstavljaju kao okrivljeni, posebno kroz senzacionalističke naslove koji privlače pažnju, a izveštavanje je često neuravnoteženo protiv njih. Izveštaj je otkrio, između ostalog, i kako je veća verovatnoća da će „migranti, izbeglice i osumnjičeni muslimani snositi teret ovih problema“, kao i to da će ljudi pomisliti da je određena osoba kriva ukoliko u medijima vide njenu fotografiju tokom privođenja. Tako je svojevremeno fotografija bivšeg šefa Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Dominika Stros-Kana sa lisicama na rukama kada je optužen za pokušaj silovanja dočekana sa negodovanjem u evropskoj javnosti, a novinari iz Francuske i Nemačke su smatrali da je tako prekršena pretpostavka nevinosti.
Međutim, Šovinov slučaj imao je posebnu težinu jer je posledica velikih problema sa kojim se suočava američko društvo i država – rasizmom i policijskom brutalnošću. Video-snimak koji je obišao planetu, zahvaljujući prisebnosti tinejdžerke Darnele Frejžer, bio je i krunski dokaz i za najveći deo javnosti nije bilo dileme da li da budu na strani žrtve. Još jedna veoma važna i osetljiva tema u kojoj bi mediji trebalo da imaju značajnu ulogu i budu na strani žrtve jeste problem seksualnog nasilja nad ženama. Javnost u Srbiji i regionu su početkom godine potresle ispovesti glumica Milene Radulović i Ive Ilinčić da ih je „silovao i seksualno zlostavljao vlasnik škole glume Miroslav Mika Aleksić“.
Ukupno je sedam devojaka optužilo Aleksića za silovanje ili seksualno zlostavljanje, a protiv njega je podignuta i optužnica. Potom je glumica Danijela Štajnfeld optužila kolegu Branislava Lečića da ju je „silovao pre devet godina“. Naposletku je i psihološkinja i jedna od najvećih mladih glumačkih zvezda bivše Jugoslavije Merima Isaković, u ispovesti za Nedeljnik, optužila Lečića da ju je silovao pre 43 godine. Njihovom hrabrošću, stvoren je regionalni „MeToo“ pokret koji je nastao 2017. godine nakon što je holivudski producent Harvi Vajnstin optužen za silovanje i seksualni napad. Tada su prve progovorile glumice Rouz Mekgovan i Ešli Džad u ispovesti za Njujork tajms. Početkom 2020. godine, Vajnstin je osuđen na 23 godine zatvora.
Kako su u pomenutim slučajevima u pitanju poznate osobe, mediji su ispovesti glumica ispratili sa posebnom pažnjom, ali su utisci o medijskom izveštavanju o slučajevima optužbi za silovanje različiti. U analizama koje su usledile rečeno je da je dužnost medija bila da se otvori ova bolna tema, naročito zbog žrtava nasilja, kao i da se o osetljivoj temi izveštava uz poštovanje dostojanstva žrtve, ali i pretpostavku nevinosti. Docentkinja na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Smiljana Milinkov za Nedeljnik kaže kako je nesporno da je pokrenuta važna tema seksualnog nasilja o kojoj se moralo progovoriti mnogo ranije, a da su za otvaranje ove i dalje prilično tabu teme u javnosti svakako zaslužni mediji. Međutim, tu je negde, kako kaže, i kraj medijskih zasluga, a sve ostalo je deo problema.
„Plašim se da upravo zbog načina dominantnog medijskog izveštavanja i mogu slobodno reći medijske komercijalizacije zločina, druge žrtve će se teško usuditi da progovore. Ne želim da generalizujem, napisani su i odlični analitički tekstovi koji bi trebalo da budu uzor, ali nažalost oni jedva ostanu primetni. Izveštavanje većine medija, prevashodno onih tabloidnog karaktera, doprinelo je stvaranju atmosfere linča nasilnika, ali i sumnje, nepoverenja i ponovnog, ovog puta verbalnog, zlostavljanja žrtava. Recimo, astrološko tumačenje natalnih karata Milene Radulović i Miroslava Aleksića je vrhunac bestidnosti i bezobrazluka. Takođe, posebno mi je problematična, u slučaju silovanja za koje je osumnjičen Branislav Lečić, medijski izazvana podela glumaca koji su se svrstavali na jednu od dve strane. Reč je o problemu za koji se ne može biti za i protiv i o kome se definitivno ne sme debatovati na taj način, birajući već prema naklonosti ili bliskosti stranu žrtve ili onog za koga se sumnja da je počinio zločin. Seksualno ili bilo koje drugo nasilje je nedopustivo, silovanje je nedopustivo, o tome nema rasprave niti mesta za različito mišljenje. Dužnost medija je da ne ostavljaju prostora za bilo kakvu sumnju već da pošalju jasnu poruku društvu da, ukoliko se dokaže da je počinjeno silovanje, počinilac mora biti kažnjen“, kaže Smiljana Milinkov.
Dr Marko Nedeljković, asistent na stručnim predmetima iz oblasti novinarstva na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, kaže za Nedeljnik da se u ovim slučajevima videlo koliko je bitna uloga medija u društvu, jer su oba slučaja prvo otkrivena u medijima, kao i da su mediji doprineli tome da kao društvo budemo bar malo osetljiviji na zlostavljanje žena.
„Drago mi je što postoji svest da je bitno da se ovakvi slučajevi saopšte medijima jer to pokazuje da su oni bitni u društvu i da su ‘saveznici’ svih onih koji su potencijalne žrtve. Ali me zabrinjava što stičem utisak da je dominantno uverenje kako bi bez pritiska medija i javnosti ovi slučajevi bili neadekvatno tretirani od strane državnih organa. Moj utisak je da su ove priče otkrivene medijima dobrim delom i zbog nepoverenja u institucije jer su mediji neka vrsta garancije da će ovi predmeti dobiti što adekvatniji tretman. U takvim okolnostima, mislim da su mediji počeli da preuzimaju ulogu sudije i da se svrstavaju na jednu ili na drugu stranu. A ovde nema više strana. Postoji samo jedna – da se otkrije istina i da se zadovolji pravda. Mediji nisu adresa za tu presudu. Njihov zadatak je da iniciraju istragu“, kaže Nedeljković.
Novinarska udruženja su upozorila da je u konkretnim slučajevima važno da mediji budu na strani žrtve, ali i da poštuju pretpostavku nevinosti. Predsednik Advokatske komore Srbije Viktor Gostiljac je neposredno nakon ispovesti glumica u slučaju Aleksić za dnevni list Danas rekao da postoji problem „nedostatka odgovornosti i svesti medija o kršenju pretpostavke nevinosti i ostalih prava okrivljenog“, te da se ta prava u većini medija „praktično ismevaju i krše, dok ih jedino advokati uzimaju za ozbiljno“. Pretpostavka nevinosti je jedno od osnovnih ljudskih prava koje je zagarantovano Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, kao i zakonima Srbije. Poštovanjem pretpostavke nevinosti, prema zakonima, štiti se dostojanstvo i ugled pojedinca, ali i obezbeđuje nezavisan rad sudstva, i takvu pretpostavku su dužni da poštuju i mediji. Nedeljković kaže da kao društvo, ali i kao medijska zajednica još nismo shvatili zašto je pretpostavka nevinosti tako bitna, kao i da je apsolutno opravdano zahtevati da je mediji poštuju. On ističe da je problem sa našim medijima, tačnije tabloidima, u tome što su sebi dali za pravo da sudeluju u radu sudova i što pritisak na pravosudne organe posredstvom oštrog i senzacionalističkog izveštavanja vide kao svoju misiju.
„To je, nažalost, jedan od najčešćih etičkih prekršaja u domaćim medijima. Poštovanje pretpostavke nevinosti ne znači da branite osumnjičenog ili da ste mu naklonjeni, već da kao novinar profesionalno i odgovorno obavljate svoj posao. Pretpostavka nevinosti je utvrđena kao etički princip da bi osumnjičeni bili zaštićeni od eventualne greške medija, a ta jedna greška može nekome da uništi porodicu, karijeru, ceo život. I to se ne odnosi samo na ove slučajeve, već je univerzalan princip. Međutim, ja svakako nisam branitelj osumnjičenih u konkretnim slučajevima. Znam kolika je moć medija i koliko dobrih, ali i loših stvari mogu da urade. I znam da nikakvo dobro mediji neće učiniti za žrtve ili potencijalne žrtve ako nekoga proglase krivim pre nego što to bude i dokazano na sudu. Učiniće dobro za žrtve ako maksimalno istraže svaki trag i ako objave ono što je relevantno. Većina medija, pre svega tabloida koji su i najbrojniji na tržištu, bavila se spekulacijama i senzacionalističkim pričama“, kaže Nedeljković, napominjući da je i prema Kodeksu novinara Srbije novinar dužan da poštuje pravilo pretpostavke nevinosti, kao i da ne sme nikoga proglasiti krivim do izricanja sudske presude.
Mediji pored funkcije informisanja javnosti imaju i fundamentalnu ulogu u bilo kojoj demokratiji s obzirom na to da je njihova odgovornost da brane istinu i slobodu izražavanja. Kako je pre skoro deceniju uočio italijanski pravnik Đorđo Restra, profesor komparativnog prava Univerziteta Sapijenca u Rimu, u svojoj naučnoj analizi „Ispitivanje sudskih slučajeva u medijima“, medijski nadzor krivičnog postupka se smatra ključnim u demokratskom društvu. Međutim, sloboda medija neretko dolazi u sukob kada je u pitanju pokrivanje pravnog postupka, s obzirom na to da dužnost informisanja i prenošenja informacija mogu direktno uticati na kršenje proceduralnih garancija građana. S tog aspekta, pretpostavka nevinosti i sloboda štampe i sloboda izražavanja mogu biti u suprotnosti. Restra ističe da je takav sukob masovnih medija i pravnih procedura posebno primetan upravo u SAD.
„Ako neodgovorno novinarstvo rezultira prejudiciranjem sudskog postupka, pravni sistem ne predviđa efikasan set sankcija protiv strana odgovornih za nepravdu. Štaviše, ograničavajući zakoni o nepoštovanju suda smatraju se nekompatibilnim sa ustavnom garancijom slobode govora“, piše Restra u svojoj studiji.
On zaključuje da su stavovi o slobodi medija da pokrivaju i izveštavaju o sudskim postupcima takođe u suprotnosti. S jedne strane, mediji ne objavljuju samo puke informacije sa suđenja, već i štite od štetnih postupaka podvrgavajući akcije policije, tužilaštva i suda kritikama i kontroli javnosti. Međutim, ovo područje je postalo i profitabilno igralište za „komercijalno motivisanu medijsku industriju koja kapitalizuje apetit javnosti za senzacionalizmom“.
Docentkinja Smiljana Milinkov kaže da bi mediji morali da funkcionišu na principu slobodnog izražavanja, zalaganja za istinu i slobodu svih građana i građanki da ostvare svoja ljudska prava, jer se novinarstvo bazira na informisanju u javnom interesu.
„Dužnost medija je da profesionalno izveste da se određeno krivično delo dogodilo i da dalje prepuste posao pravosudnim institucijama. Novinari ne smeju da narušavaju sudski proces, ali smeju i moraju da izveste o svakom slučaju kršenja tog procesa ili izlaženja iz zakonskih okvira. Zašto sudski procesi tako dugo traju, zašto su žrtve izložene višestrukoj viktimizaciji i retraumatizaciji, zašto se retko dodeljuje status posebno osetljivog svedoka, kakva je statistika izrečenih kazni, da li je zadovoljavajući zakonski okvir? Sve su to teme koje su od javnog interesa, teme koje ne narušavaju konkretan sudski postupak ali opet nisu deo medijskog interesovanja, bar ne većine medija“, kaže Smiljana Milinkov.
Dr Marko Nedeljković ističe da upravo sloboda štampe i sloboda izražavanja daju za pravo medijima da izveštavaju o osetljivim slučajevima, da prenose ispovesti žrtava, istražuju navode. Međutim, on ističe da su pomenute slobode zapravo zagarantovane pod pretpostavkom da će novinari svoj posao obavljati profesionalno i odgovorno. Zbog toga, kako kaže, one nikako ne mogu biti u suprotnosti sa pretpostavkom nevinosti.
„Štaviše, moglo bi se reći da je pretpostavka nevinosti tu da odredi okvire u kojima je sloboda izražavanja svrsishodna i društveno opravdana jer nema slobode tamo gde se krše bilo čija prava, a osumnjičeni takođe imaju svoja zagarantovana prava“, kaže Nedeljković.
Kada je Njujork tajms preneo ispovesti glumica koje su optužile Vajnstina za seksualno nasilje, od prvog do poslednjeg teksta bio je na strani žrtvi. U cilju unapređivanja izveštavanja o ovako osetljivim slučajevima, Smiljana Milinkov ističe da se žrtvi seksualnog ili porodičnog nasilja mora verovati.
„Nasilnici nastupaju sa pozicija moći. Činjenica je da je preteško suprotstaviti im se. Za to je neophodna ogromna lična hrabrost i apsolutno je podržavam. I medijima, ali uopšte svima nama bih postavila temu za razmišljanje. Zašto slučaj Štajnfeld nije bio dovoljno medijski atraktivan dok se nije pojavilo konkretno ime osumnjičenog nasilnika? I onda se poverovalo tek polovično. Zašto je neophodno da žrtva silovanja pobegne iz ove sredine i tek kada se lično i profesionalno osnaži može javno da progovori o seksualnom nasilju? I tada se, tek, polovično veruje. Šta je sa svim onim žrtvama koje nemaju taj nivo profesionalnog kredibiliteta i uticaja? Zakazali smo, u ljudskom smislu. Drugi nivo je zašto institucije ne funkcionišu u interesu građana već određenih pozicija moći? To su teme kojima mediji moraju da se bave, suštinskim razlozima zbog kojih živimo u društvu u kojem je nasilje normalizovano – ne konkretnim imenima, opisima čina silovanja i komercijalizacijom nasilja“, zaključuje Smiljana Milinkov.
Projekat „Uloga slobodnih medija u razvoju demokratije“ podržala je Ambasada SAD. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD već isključivo autora.
Tagovi
