Prevencija suicida kod mladih: osnaživanje za budućnost

Piše: Dr Tijana Antin Pavlović, Specijalista dečije i adolescentne psihijatrije, DokTok psihijatar

Suicid među mladima je ozbiljan globalni problem koji zahteva pažnju i akciju. U Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, mladi su posebno ranjiva grupa. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije samoubistvo predstavlja drugi vodeći uzrok smrti u populaciji od 15-24 godine. Broj pokušaja suicida je mnogo veći u odnosu na izvršene suicide. Procene su da je stopa pokušaja suicida čak 100 -200 puta do veća, dok se pojava samopovređivanja ili suicidalnih razmišljanja javlja još učestalije. Procene su da 6-13% mladih pokuša suicid za vreme adolescencije. Devojke 3 puta češće pokušavaju, a mladići 3 puta češće uspevaju da ostvare suicide. Stopa suicida raste kod dečaka u poslednjih 20 godina. Specifičnosti koje su karakteristične za suicid kod mladih jesu lakoća sa kojom se odličuju na ovaj autodestruktivni akt, raznolikost sredstava koja se koriste u autodestruktivne svrhe (fizička, hemijska, psihološka, ponašajna… ), impulsivnost i repetitivnost. Po većini istraživanja pokušaj suicida adolescenata ponavlja se u 30-50 % slučajeva u narednih 8-12 meseci.

Samoubistva dece mlađe od 12 godina su retka zbog kognitivne nezrelosti – u tom uzrastu deca ne mogu da osmisle suicidni akt kao akt uništenja soptvenog života. Na uzrastu od 12 -14 godina ostvarena samoubistva su retka,ali raste broj pokušaja. Broj pokušaja samoubustava i ostvarenih samoubistava međutim naglo raste posle 15. godine i uslovljen je, između ostalog, nezrelim psihičkim” aparatom” i specifičnim odnosom adolescenta prema smrti. Na racionalnom nivou adolescent zna da je smrt definitivno i neprolazno stanje, ali u stanjma jakih emocija (tuga, bol, stid, bes, beznadežnost) i intenzivnog trpljenja, pod dejstvom psihoaktivnih supstanci ili kroz sanjarenje, adolescenti relativizuju pojam smrti. Suicid možemo sagledati kao “akt protiv trpljenja, a ne života”.  To je takođe akt protiv “osećanja infantilne pasivnosti” i akt protiv osećanja zavisnosti od roditelja, te sucidni pokušaj daje “paradoksalan i tragičan osećaj aktivnosti i vladanja sobom”.

Znakovi na koje treba obratiti pažnju ukoliko ste roditelj adolescenta:

• povlačenje u sebe
• otvoreno govore da planiraju da se ubiju, imaju već formirane ideje o tome kako da izvrše samoubistvo; govore kako završavaju poslove iza sebe i sl.
• pričaju da se osećaju izolovano i usamljeno
• govore o sopstvenoj neuspešnosti, beskorisnosti, potištenosti, beznađu i gubitku samopoštovanja
• stalno se zadržavaju na problemima za koja ne postoje rešenja
• govore da su izgubili veru i nadu
• menjaju svoje životne navike i dnevnu rutinu
• govore o besmislu života
• često plaču
• govore o osećaju praznine
• nemaju planove za budućnost
• izgledaju drugačije (gube u telesnoj tećini , ne vode računa o fizičkom izgledu, ličnoj higijeni)

Neki od ovih znakova karakteristični su za adolescentsko doba generalno (posebno promene raspoloženja), ali udruživanje faktora rizika i znakova upozorenja svakako dovodi do povećanog suicidnog rizika.

Protektivni faktori su faktori koji mogu da umanje suicidni rizik i deluju zaštitno. Njihovo identifikovanje je važno u procesu procene suicidnog rizika, jer mogu da osnaže mehanizme prevladavanja (načini na koji se nosimo sa životnim poteškoćama) i razviju psihološku otpornost.

Međutim, ne treba da ih koristimo kao faktore koji minimiziraju rizik, već u procesu pružanja podrške. To su:

• psihološka otpornost, zdravi mehanizmi suočavanja sa problemima, samopouzdanje, samopoštovanje,
• planovi i ciljevi za budućnost,
• mreža podrške,
• doživljaj prihvaćenosti,
• kulturne i duhovne vrednosti,
• dostupnost stručnjaka,
• nedostupnost sredstava kojima se može oduzeti život (kod impulsivnih adolescenata pre svega lekovi i oružje)…

Prevencija suicida kod mladih zahteva sveobuhvatne strategije koje uključuju obrazovanje, podršku i razgovor. Evo nekoliko ključnih tačaka o prevenciji suicida među mladima:

1. Edukacija o mentalnom zdravlju: Prvi korak u prevenciji suicida je prosvećivanje o mentalnoj higijeni. Mladi trebaju da razumeju sebe, svoja osećanja i ponašanje, šta su mentalni poremećaji, kako ih prepoznati i gde potražiti pomoć. Ovo obrazovanje može se integrisati u školski kurikulum i dostupno je putem javnih kampanja kao npr. Unicef–ova “Kako si, ali stvarno?”.

2. Rano prepoznavanje simptoma: Roditelji, nastavnici i vršnjaci trebaju biti obučeni za prepoznavanje znakova depresije, anksioznosti i drugih mentalnih problema. Rano prepoznavanje i pravovremeno reagovanje može sprečiti pogoršanje stanja.

3. Destigmatizacija: Stigmatizacija oko mentalnih poremećaja često sprečava mlade da traže pomoć. Kampanje i edukacija mogu doprineti smanjenju stigme i osnažiti mlade da otvoreno razgovaraju o svojim problemima.

4. Dostupnost profesionalne pomoći: Važno je da mladi znaju gde da potraže pomoć ako je potrebno. Povećana dostupnost školskih psihologa, telefonskih linija za pomoć i psihijatrijske podrške može biti ključna. Jedan od vidova podrške su i besplatne konsultacije na DokTok platformi sa licenciranim stručnjacima koji se bave mentalnim zdravljem.

5. Bezbednost na internetu: Internet i društvene mreže mogu biti “mač sa dve oštrice” . Mladi trebaju biti obrazovani o štetnom uticaju online sadržaja i mogućnostima za cyberbullying. Takođe, važno je da imaju pristup resursima za online podršku.

6. Podsticanje inicijativa za samopomoć i podrška vršnjaka: Mladi trebaju biti podstaknuti da razvijaju strategije za upravljanje stresom, kao što su meditacija, vežbanje i druženje. Pozitivne navike mogu pomoći u jačanju mentalnog zdravlja. Programi podrške vršnjaka, gde se mladi obučavaju kako da pomognu svojim prijateljima, mogu imati značajan uticaj.

7. Roditeljska podrška: Roditelji igraju ključnu ulogu u prevenciji suicida kod mladih. Otvoren razgovor i podrška od strane roditelja mogu biti od presudnog značaja za mlade koji se suočavaju sa mentalnim izazovima.

Šta ne treba roditelji da rade ?

• Ne treba izbegavati razgovor o samoubistvu (zabluda je da na taj način nekome dajemo “ideju”)
• Ne treba pretpostaviti da dete nije ozbiljno u nameri, jer samo razgovara o tome
• Ne govoriti detetu da je “šašavo” i da postoji mnogo razloga da se živi, da sve ima i sve mu je pruženo
• Ne treba nabacivati detetu osećanje krivice govoreći da će svima upropastiti život ako se ubije (cilj je da mu pomognete, a ne da produbljujete patnju)
• Ne treba predstavljati traženje stručne pomoći kao kaznu („ti si za lečenje“, „Hoćeš u Lazu?!“ I sl. )

Šta je preporučljivo raditi?

• biti pristupačan i otvoren za komunikaciju bez osude
• znati kojim institucijama se možete obratiti u kriznim momentima
• voditi računa i o svojim emocijama, i tražiti pomoć i za sebe
• svaki razgovor o suicidu shvatiti ozbiljno
• postavljati direktno pitanja u vezi sa tim („Da li razmišljaš o tome da se ubiješ?“)
• ukloniti pristup smrtonosnim sredstvima (posebno lekovima i oružju)
• potražiti pomoć stručnjaka bez odlaganja (bolje je da paničite bez razloga, nego da bude kasno)

SOS telefon za sprečavanje samoubistva koji radi 24 sata je 011 / 7777 – 000. Na ovaj broj se javljaju stručnjaci, lekari Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“.

Centra „Srce“ od 14 do 23 časa na broj telefona 0800-300-303 ili mail vanja@centarsrce.org.

Prevencija suicida kod mladih zahteva zajednički napor svih društvenih segmenata – porodice, škole, zdravstvenih službi i zajednice. Osvešćivanje problema, edukacija i podrška ključni su koraci u osnaživanju mladih da se suoče sa mentalnim izazovima i izgrade stabilniju budućnost.

Ukoliko vam je potrebna konsultacija na ovu ili neku drugu temu putem DokTok platforme, odaberite stručnjaka mentalne podrške ili lekara i zakažite svoju konsultaciju putem linka.