Neko je tako hteo, ili je samo tako slučajno ispalo, da tačno na 25. godišnjicu oddonošenja prokazanog Zakona o javnom informisanju–onog zakona za vaktatadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića–vlada usvoji nacrt novog zakonao medijima koji bi po svojim posledicama na društveno-političke odnose, svakakonegativnim, mogao da se meri i sa prethodnikom iz 1998. godine. Ministar tadašnji, apredsednik države sadašnji Aleksandar Vučić nije tada baš bio u poziciji dasamostalno kreira medijsku sliku, tako da taj zakon u istorijskim retrospektivama idena dušu Slobodana Miloševića kao personifikacije tog režima, baš kao što će ovajzakon, ako njegove posledice budu iole mračne kako mnogi predviđaju, kaopotencijalni ekser na kovčeg srpske demokratije, ići na dušu Aleksandra Vučića, kaopersonifikacije sadašnjeg režima.

Nisu medijski zakoni bili ključni za tok istorije devedesetih godina prošlog veka(kao što vidimo, na kraju Miloševiću nijemnogo pomogao), baš kao što se i do sada usrpskom jeziku pojam „zakon“ više povezivao sa pijancem i plotom (u negativnomodnosu) nego sa slobodom medija–ali sa datumom donošenja zakona prestaju i sveparalele. Jer, dok se Milošević zakonom o medijima obračunavao sa političkimprotivnicima, današnji zakon može u potpunosti da izmeni temelje medijske strukturetako da nepopravljivo mediji (oni pravi, suštinski mediji) mogu biti izbrisani. Zato onikoji upozoravaju na negativne posledice novih rešenja u medijskom zakonodavstvune izvlače vremenske/istorijske paralele, već geografske, severno od nas. Strah je daće Srbiju pogoditi orbanizacija medija.