kada ste vi lično počeli da razmišljate o tim identitetskim pitanjima koja su u Crnoj Gori još uvek važna? Kada je počelo da se postavlja to pitanje „da li sam Crnogorac“, „da li sam Srbin“…
Ja sam bio Jugosloven. I danas sam u kulturološkom smislu Jugosloven. Znao sam i neke da pitam, kada bi počeli da se busaju u grudi da se stopostotno osećaju kao Crnogorci ili kao Srbi: približite mi to, kako se čovek oseća ko Crnogorac!? Kada mene neko pita kako se osećam, ja kažem – umorno, ili sveže, naspavano ili pospano. Ne znam kako se oseća Crnogorac, boli li ga stalno ispod rebara, a onog ko je Srbin, stalno muči želudac!? Naravno, sprdao sam se sa patriotama svih boja, često citirajući velikog britanskog lingvistu Samjuela Džonsona koji je prije 250 godina još napisao – patriotizam je posljednje utočište hulja!
Međutim, kada je krenuo rat i kada je postalo jasno da Jugoslavije više nema, između toga da budemo dva oka u glavi i da Crna Gora postane samostalna, bili smo za to da se bez rata raziđemo sa Srbijom i da svako gradi svoju budućnost. Par meseci nakon bombardovanja 1999, MDI Milice Pešić, jedna velika NVO iz Londona, organizovala je novinarski regionalni skup u Herceg Novom. I kolege iz raznih krajeva bivše velike zemlje, govorili su nam: „Lako je vama, vi uživate kao bubreg u loju. Đukanović vas ne dira.“
Ja sam odgovarao: to je samo privid, zatišje pred buru, i to će trajati samo do dana dok se ne reši famozno pitanje državnosti. Nakon toga, kada se glavne teme medija pomere sa referenduma na korupciju i kriminal – na..ali smo! Nažalost, horor je bio mnogo veći nego što sam i sam mogao da zamislim tada.
Ceo intervju sa Željkom Ivanovićem objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nedeljnik.rs
Tagovi
