Priča Milanke Negić, majke koja je izgubila ćerku u „Ribnikaru“, i zašto treba da je čujete

Jednom davno je rekla: ako bude imala ćerku, nazvaće je Sofija.

A ako je neko dete bilo voljeno i ljubljeno, to je bila Sofija. Nedavno je shvatila da joj odlično ide fizika i htela je time da se bavi. Da upiše Petu gimnaziju, jer tamo imaju i „Lenondan“. Sofija je obožavala Bitlse. Prošle godine dobila je od majke karte za koncert „Rage Against The Machine“, trebalo je da sviraju u Zagrebu. Majka je kupila karte za 17. septembar, pošto je Sofiji 13. septembra rođendan. Ali je koncert bio otkazan, kao i ostatak njihove evropske turneje. Jedva je smogla snage da joj to saopšti, a Sofija je plakala ceo dan.

Nisu otišle na taj koncert, iako je Sofija već bila spremna i imala je majicu benda. Tu ćerkinu majicu Milanka nosi otkako je Sofija ubijena u pucnjavi u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Tamo gde je stradalo još devetoro dece i čuvar. Nosi i njenu narukvicu, onu koju joj je poklonila jedna od najboljih drugarica, koji živi u Kelnu. Ulazi u njenu sobu i pušta njene plej-liste.

„Kako uđem u sobu, čujem ‘Another brick in the wall'“, kaže. „Da sam znala da će otići sa samo 13 godina, još više bih joj ljubavi dala.“

Sada joj je potrebno da govori, da se čuje njena priča. Zato se obratila Nedeljniku, za prostor u javnosti kako bi se čula priča žrtava i njihovih porodica, umesto preglasnih nagađanja o nekim drugim aspektima ove tragedije. Ni kao novinar, ne želite da dobijete takav poziv. Ono što možete jeste da slušate. Da pustite da govore tuga i bes. A onda i ponos. Jer na Sofiju je bilo lako biti ponosan.

Milanka Negić govori o najtežoj rani, o jednoj divnoj devojčici koja je volela Bitlse i Motorhead, i o tome šta mora da se desi da bi ona kao roditelj ikada smogla snage da krene dalje

***

Zašto je ova priča toliko važna

Od 3. maja kada se dogodilo masovno ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a potom i u Mladenovcu, mediji su na ispitu profesionalnog, odgovornog, etičkog i moralnog ophođenja prema događaju koji je opisan kao jedna od najvećih tragedija u našoj novijoj istoriji. Međutim, od početka je prate senzacionalistički naslovi, dezinformacije o ubijenima i povređenima i počiniocu, iznošenje detalja, od punog imena, slika, pa do medicinskog izveštaja, što sve zajedno, uz stalno ponavljanje iz dana u dan uznemirava javnost.

Nedeljnik je od starta pratio smernice za izveštavanje nakon kriznih događaja. Konsultovali smo sagovornike koji su stručnjaci u relevantnim oblastima za ovu temu i veliki broj stručnjaka iz psihologije od kojih su neki potpisali tekstove u prošlom broju a pisaće ih i u narednim. Način na koji mediji izveštavaju o nasilju oblikuje osećanja i ponašanja javnosti i utiče na druge ljude.

Svesni da odgovorno izveštavanje doprinosi razumevanju događaja, pomaže oporavku čitave zajednice i doprinosi prevenciji ovakvih događaja u budućnosti, objavili smo tekst koji je pred vama. Razgovor sa Milankom Negić, majkom devojčice ubijene u pucnjavi, urađen je na njenu inicijativu, proizašlu iz potrebe jedne majke da apeluje da se prestane sa iznošenjem dezinformacija u javnosti, da prenese fokus na decu, da pokuša da društvo ujedini u rešavanju problema koji su pred nama.

Ovaj tekst, sve činjenice iznete u njemu i fotografije objavljene su uz saglasnost Milanke Negić, iz najbolje namere da se društvu pomogne u oporavku.

Preporuke UNICEF-a za izveštavanje o masovnim pucnjavama savetuju medijima da pišu o žrtvama, i o tome šta lokalno i šire stanovništvo može da uradi da im pomogne i spreči da se takvi događaji ponove. Umesto, između ostalog, čestog pominjanja imena počinioca, romantizovanja i stvaranja slike da je u pitanju heroj, žrtva ili napaćena duša, navođenja izjava svedoka da se počinilac ponašao „nenormalno“ ili „neuračunljivo“, nagađanja ili dopuštanja izvorima da nagađaju o psihičkom stanju počinioca, nagađanja o motivu sa predstavnicima izvršne vlasti, porodicom, kolegama itd., preporuka je, između ostalih, da se iznesu činjenice o počiniocu i okarakteriše njegovo ponašanje kao nezakonito i štetno i da se priča o žrtvama i njihovim pričama.

Odeljenje za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu izdalo je „Psihološke smernice za medijsko izveštavanje nakon kriznih događaja“ i u smernicama koje se odnose na rizik od dodatnog traumatizovanja preživelih, porodica i drugih pogođenih napominje se da ne bi trebalo objavljivati iznova fotografije počinioca, niti fotografije počinioca pored žrtava, kao ni potresne fotografije ili video-materijal sa mesta zločina. To ne bi trebalo raditi jer preživeli i njihove porodice i lokalna zajednica mogu da budu iznova uznemireni takvim sadržajem. Mogu da osete da su žrtve nevidljive, obeležene ili u istoj ravni kao i počinilac.

Umesto toga, trebalo bi se „fokusirati na ukazivanje poštovanja žrtvama, preživelima i svima koji su na različite načine pogođeni događajem. Treba deliti njihove lične priče, ali uz poštovanje prava na privatnost, u meri i obimu koji oni odrede“, navodi se u smernicama. „Opisivanje žrtava i neposredno pogođenih tragedijom izaziva saosećanja i podstiče zauzimanje njihove perspektive. Poštovanjem prava na privatnost čuva se dostojanstvo žrtava“, navodi se u smernicama.