Tek kada je na radiju čuo poznatu melodiju i sam nesvesno počeo da zvižduće „O bella ciao“, Erno Egri Erbštajn je mogao da odahne. Kao i svi Jevreji u Drugom svetskom ratu, prošao je trnovit put do slobode. Prvo je pokušao da se skrije iza nekakvih nezvaničnih uloga u klubu koji je zavoleo, zatim se skrivao iza imena Ernest, a kada ni skrivanje u podrumu nije pomoglo, prebegao je u Mađarsku. Tamo je ubrzo zarobljen, a iz logora blizu Budimpešte je pobegao neposredno pre premeštaja u Aušvic. Prevario je smrt i vratio se u Torino da uradi ono zbog čega ga je Feručo Novo i doveo.
To „lepog jutra“ kada se Italija probudila, a okupatora više nije bilo, bila joj je potrebna uteha.
„Cena slobode mnogo je veća od cene ropstva. Ne plaća se sloboda ni zlatom, ni krvlju, ni žrtvovanjem, već se plaća kukavičlukom, prostitucijom, izdajom – svim onim pokvarenim delovima ljudske duše“, rekao je Malaparte o posleratnoj Italiji.
Ipak, Novo, Erbštajn i još nekoliko ljudi, videli su svetlo na kraju tunela – makar jednu pobedu, pa bila ona i fudbalska, za poniženu zemlju.
***
Kada je počeo Drugi svetski rat u predsedničku fotelju fudbalskog kluba Torino seo je Feručo Novo, bivši odbrambeni igrač tog kluba, koji je imao dve važne karakteristike da bude dobar predsednik: imao je novac i znao je ko zna više od njega.
Tako su u Torino stigli i Erbštajn i legendarni selektor Vitorijo Poco i Englez Livsli, koji su uz Antonija Janija, Đakinta Elenu i druge starosedeoce bili trust mozgova. Po pravilu, na mestu trenera nije bilo neko preterano zvučno ime, a uticaj predsednika Nova video se svuda.
Najviše u svlačionici koja se, kako je rat besneo, sve više punila igračima svetske klase.
Najvažniji trenutak dogodio se 1942. godine, kada je u nju ušetao Valentino Macola, praćen Eciom Loikom, koji je sa Erbštajnom delio ljubav prema Rijeki.
Kako je neko pametniji već napisao, ono što su najveći italijanski asovi bili na terenu, to je Đani Brera, legendarni italijanski novinar bio za pisaćom mašinom – „tip koji bi mogao da napiše roman o utakmici koja je završena nula-nula, pisac bez kojeg ne bismo imali reč “libero”, bez kojeg bi Điđi Riva ostao samo Điđi Riva, a ne “Rombo di tuono”, bez kojeg bi i Silvio Berluskoni bio samo fudbalom zadojeni i moći i seksom opsednuti mamista sa bunga-bunga žurki, a ne – Kavalijere.“
E taj Brera, istančanog njuha i dijamantskog talenta, za Macolu je rekao:
„Bio je istovremeno i veliki stilist i izvanredno telesno jak. Sposoban da u jednom trenutku spase svoj gol, a da već u narednom sam zatrese protivnički mrežu”.
Macola je bio kapiten, lider, najbolji fudbaler nečega što će širom Evrope postati poznato kao Grande Torino.
Taj je Macolino, Novov, Pocov, Ebrštajn, taj Torino čitave Italije, bio šampion i tokom rata i posle rata i činilo se da im u Evropi nema ravnih.
Toliko su veliki bili da ih je kapiten Benfike Fereira pozvao da ulepšaju njegov oproštaj od fudbala i čitav tim je otputovao u Lisabon.
U svom tekstu o Grande Torinu, Predrag Dučić je detaljno opisao konverzaciju između kontrolnog tornja i pilotske kabine, a svaka rečenica koju su razmenili ratni drugovi Điđi Meroni i Vitore Katela, zaslužuje posebnu knjigu. Usled i usred oluje, jedna kafa je ostala da se ohladi, nikada popijena, jedan san je ostao nedosanjan, jedna ekipa se kod brda Superga survala u večnost.
„Neko ružno sanja, nekom su košmari svitanja…“
Vitorio Poco, legendarni trener, nije putovao u Lisabon, a nakon jezivih scena i prepoznavanja tela poginulih igrača, napisao je za La Stampu sledeće:
“Torino više ne postoji. Nestao je. Čitav tim poginuo je u akciji, kao četa vojnika iz prvih redova koji izađu iz rova i budu pokošeni. Kada sam stigao neko je već poređao jedan do drugog četiri, pet leševa. Prepoznajem ih po odeći jer lica više nema. Policajac mi kaže: “Niko nije bio bolji od njih”. Dok sam posmatrao ostatke svih tih momaka prišao mi je muškarac znatno viši od mene, umotan u kišni mantil. Stavio je ruku na moje rame i rekao na engleskom – tvoji dečaci…“
***
Tako se priča o Grande Torinu završila i niko nije mogao da predpostavi da će nakon ispadanja iz Serije A i tragedije koja je pratila čitav klub, spasilac biti imenjak Điđija Morenija, onog pilota koji nije dobro procenio koliko je avion daleko – zapravo blizu – u odnosu na baziliku na Supergi.
Da, pojavio se jedan novi Điđi Meroni, ali Erbštajn nije mogao još jednom da čuje na radiju da je konačno došla sloboda.
Umesto „O bella ciao“: „Garinča, dobri Garinča, dođi da vidiš ovo“.
Oduševljenje radio reportera koji je prenosio prvu utakmicu Meronija u dresu Đenove, gde je počeo svoju karijeru, ubrzo se prelilo na čitavu zemlju i nije bilo Italijana koji nije poželeo da Điđi dođe baš u njegov klub.
Ali njega je nekako sudbina dovukla u Torino i to „na pravu stranu“, kako je posle rekao. Rođen je 1943. kada se Grande Torino rađao. Kada bi se sva deca sa svojim, strogo vaspitanim katoličkim porodicama, vikendom uputila u obližnju katedralu i on je bio tu, ali su svi prisutni na misi mogli da vide kako su Selestino i Marija, njegovi rođaci, mirni i smerni, a Luiđi se vrpolji i hoće da iskoči iz svoje kože.
Njegova majka govorila je da je „Điđi slobodnog duha“, a to su godinama kasnije shvatili svi ostali.
Čovek koji se oblačio potpuno suprotno od načela strogog katoličkog društva, koji je bio nekako umetnički, fino neuredan – jedni bi rekli hipik, drugi bi rekli baraba – postao je ono što su Italijani, a naročito građani Torina, sanjali od Valentina Macole.
I došao je u Torino, uprkos željama, molbama i molitvama navijača i predsednika Đenove. Grad je ponovo mirisao na nadu, na bolje sutra, na neku novu Italiju, koja se godinama pre toga zaparložila u defanzivi i defetizmu. Jedan je Điđijev dribling vredeo duplo više od novog Fiata porodice Anjeli i njihov Juventus i svi oni zajedno, vapili su da Meroni obuče crno-beli dres.
Odbio ih je. Kao što je odbio da se ošiša, kao što je odbio da uđe protiv Koreje na Svetskom prvenstvu 1966. godine, kao što je odbio da odustane od zajedničkog života i braka sa razvedenom ženom.
Nekoliko meseci kasnije – a navijači Torina će reći da nema šanse da je to bilo slučajno – nedaleko od njegovog doma, udario ga je novi automobil iz Fiatove fabrike i ubrzo je preminuo. Imao je 24 godine, budućnost sveta u džepu i tragičnu prošlost Torina u svojim kopačkama.
Rođen je onda kada se i Grande Torino rađao, a sa njegovom smrću nestala je i ideja o tome da će se taj klub ikada vratiti. Biće u nekoj drugoj priči vremena da se objasni kako su upravo neka nova Torinova deca Italiji donela prvu titulu prvaka sveta još od fašizma, ali su zauvek ostali u senci proizvodne trake porodice Anjeli.
Ako ste misli da je sudbina prema fudbalskom klubu Torino pokazala sve od svog promiskuiteta, prevarili ste se. Meronija je kolima udario Atilio Romero, vlasnik sezonske karte na gradskom stadionu Vitorijo Poco i dečak koji je rastao pod Điđijevim posterima. Čovek koji je ubio svog idola, nekoliko decenija kasnije postao je predsednik kluba i baš pod njegovom upravom, klub je bankrotirao.
