To se na Balkanu podrazumeva. Da čovek pati za nečim i da tu patnju prenosi sa kolena na koleno, u amanet budućim generacijama koje će usavršavati patnju i od nje praviti duševnu hranu, kada prave duševne hrane ponestane. I malo se za čim tako pati kao za slobodom i kao za „pravom desetkom“. A i to je valjda sloboda.
Ako je prva patnja nepodeljena među susedima, onda se makar za drugu mislilo da je jednima lakše nego drugima, ali čak ni Luka Modrić nije „ta“ desetka. Možda jeste bio Niko Kranjčar, ali njegovo je nažalost prošlo, a Luka je i na terenu, kada proveri sve osigurače u timu, kada komanduje presingom, kada pleše između linija, bio više nekako zidanovska „petica“. Van terena pogotovo, kada mu je, kažu mnogi, nedostajalo slobode. Pa je i tu bio na strani proračuna (srpsko, ne hrvatsko tumačenje, svaka druga povezanost je slučajna), umesto na strani vica u igri i životu.
O tome posebno, godinama, trube oni navijači koji su generacijsku patnju usadili u svoj DNK i nju bi, da je patnja krivično delo, ostavljali na mestu zločina u svakom otisku prsta, svakoj vlasi kose za koju bi voleli da liči na Šurjakovu, u svakoj suzi. Hajduk iz Splita su decenijama voleli Jugosloveni na raznim krajevima države i sveta.
I njegovom se povratku, izbavljenju iz dubokog gliba, makar potajno još uvek nadaju poneki koji vole fudbal, poštuju igru i „uvek navijaju za slabije“.
Uspon Hajduka godinama se priželjkuje „uprkos“ raznim faktorima – Hrvatskom nogometnom savezu, braći Mamić, klupsko-partijskim vezama i svemu što ljudima može ponekad da ogadi fudbal. Bilo bi to osvajanje slobode jednog kluba koji odavno više nije ono što je bio.
Uspon Hajduka ove sezone priželjkuje se „zahvaljujući“ jednom faktoru – rođenom u Splitu, odraslom u Splitu, obojenom Splitom, Marku Livaji.
Kampanja da Marko Livaja ostane u Hajduku postala je viralna tokom leta i na sve strane su bili objavljivani simpatični grafiti, poruke na tablama ispred konoba umesto pregleda dnevnog menija i potvrđene transakcije za najskuplje čizme usred leta, samo da „Livaja ostane“.
I odlučio je da ostane.
Tako je jedan čovek postao simbol svega što Balkanci priželjkuju – slobode i „prave desetke“. I opet su viralne postale fore poput one da bi na menadžeru Livaja od ocene za dribling i onog čuvenog „flair“ veću ocenu imao samo na „šmekerizam“.
Sezona nije počela bajno za Hajduk, trenerska vrteška se nastavila, ali je onda na klupu došao litvanski trener čije vam ime nije važno, a postojala je i opravdana bojazan da će brzo biti zaboravljen. Međutim, kada ga je nakon poraza od Crvene zvezde Ludogorec otpustio, Valdas Dambrauskas je na pet utakmica doneo Hajduku pet pobeda.
U tim je pobedama ključna figura naravno bio Livaja. Davao je golove, ali i ulazio u frku sa navijačima kada upadnu u teren. Provocirao protivničke pristalice usred derbija. I na kraju, u petom meču u seriji, najvažnijem za navijače Hajduka, bio junak pobede nad Dinamom.
Hrvatski je derbi – ako izuzmemo povremene fašističke i kontinuirane političke ispade – fudbalski često zabavan. Tako bi možda najjači utisak osim Livajinog plesa na Maksimiru, mogla biti igra Josipa Eleza, koji je po loptama koje je slao vlažne decembarske noći više podsećao na Stivena Džerarda nego na sebe samog. Više od 95 odsto tačnih dodavanja, brutalna asistencija Marku i dijagonale kakvih se ne bi postideo ni Trent Aleksander Arnold, pa ni Bekam kad ima žulj.
Ali ko bi se bavio time. Zanimljiviji su snimci sa dočeka igrača, upaljene baklje i slike srećnih ljudi. I na njima heroj. Simbol slobode. Prava desetka. Njihov, kako ga mnogi nazivaju, Vilijam Volas koji nije na ramenima razjarene gomile vikao: „Slobodaaaaaa“, nego „Mrzim Dinamo, srpsko ime to“.
Možda Marko Livaja i „nema baš ništa protiv Srba“, što se u Hrvatskoj neretko predstavlja kao neobičan izuzetak, ili telesni deformitet. Možda samo mrzi Dinamo i sve što se sa tim rimuje i sve lingvističke detalje u vezi sa tom i takvim rečima. Možda je samo bio na pravim ramenima u vreme pogrešne pesme.
I nije pozivao na spremne domove i druge pogodne navijačko-istorijske konstrukcije povezane sa NDH.
Ali se nekako podrazumeva da će se u svakoj prilici, naći makar usputno, neka mržnjica prema svima i svemu, ali prema Srbima posebno.
I kada se pobeđuje. I kada je dovoljno razloga „zahvaljujući“ i kada oni „uprkos“ nisu toliko bitni.
To je samo još jedan dokaz da iako svi Balkanci obožavaju slobodu i „prave desetke“, ljudi ne žele da se svi jednako njima raduju. I to je uz patnju u DNK.
Neke pobede, kažu, „nisu tvoja stvar“.
Tagovi
