Filip David u današnjem Nedeljniku kaže da se zaštitnički odnos prema starima izolovanim u kućama i stanovima svodi na onu crnohumornu konstataciju „izdržite još malo, nećete još dugo“. A nešto slično konstatuje akademik Dejan Popović u Vremenu: „Gospodo i gospođe 65+, volimo vas i držite se, nije vam puno ostalo“.
Pokret 65+ “Stari nisu stvari“ zvala se akcija koju je Fond B92 sa Lio Barnetom pokrenuo pre šest-sedam godina. Želeli smo da osvetlimo problem „nevidljivosti“ ove populacije u našem društvu, njihovih problema, nedostatka sistemske podrške, stalne diskrimancije, često i nasilja potomaka prema njima…
Želeli smo da se stvori što veći prostor za uključivanje starih sa svim svojim znanjima i veštinama u život, u proces učenja dece onim o čemu stari poseduju znanje, stranih jezika, različitih veština, muzike, gajenja biljaka, kuvanja, ručnih radova.
I obrnuto, da dobiju znanja o novim medijima, internetu, da što lakše komuniciraju i da na taj način dobiju nephodnu podršku kod svakodnevnih potreba i zbog različitih ograničenja.
U nekoliko meseci smo pokušavali da na različite načine stvorimo efekte kao kroz kampanju Bitka za bebe. I nismo uspeli ni približno. Na svim stranama nailazili smo često na pohvale što se tom temom bavimo, ali bez želje da se učestvuje kroz podršku kompanija, institucija, pojedinaca… Ostale su nam majice, kecelje, zembilji kao podsećanje sa vrlo aktuelnim porukama.
Zašto je empatija „posmatranje sveta iz tuđih cipela“ radila u slučaju beba i roditelja, a nije u slučaju starih?
Zašto je toliko teško ući u te cipele, jer ćemo svi doći u te godine, u takve situacije? Da li zbog toga što ne vidimo, što nas generalno ne interesuje ili što bežimo od tog suočavanja sa sopstvenim starenjem.
Ponovo o tome razmišljam sada kada pod izgovorom zaštite života i zdravlja naši stariji sugrađani više nedelja nisu imali priliku da redovno šetaju, da se socijalizuju koliko god je to moguće, što sigurno utiče i na zdravlje, snagu, depresiju…
Tek poslednjih nekoliko dana, u redovnim terminima, postoji šansa izlaska iz karantina. Ali i dalje nema socijalizacije, cinici bi rekli – kako ćemo gledati iz njihovog ugla kada ih ne vidimo?
Svaki dan ih posmatram i razmišljam šta je sa onima koji ne mogu da izađu napolje, šta je sa onima koji brinu o nekome a sami imaju potrebe da se o njima brine, onima koji imaju u domu osobe sa smetnjama u razvoju. Naši stari često su oslonac egzistencije svojih potomaka, sa svojim penzijama, ali redovnim dotokom novca.
Zašto nismo ništa učinili da budemo bar malo svi spremniji na ovakve situacije, i da li ćemo opet propustiti priliku da ispravimo greške i sistemski počnemo da se bavimo dostojanstvenim starenjem, sa uključenošću starih lica, sa adekvatnom zdravstvenom i socijalnom zaštitom i podrškom?
Da li će uslediti temeljno proveravanje domova za stare, stvaranja ozbiljnih kriterijuma po kojima mogu funkcionisati, sa drastičnim kaznama tj. zatvaranjima svih koji ne budu poštovali kriterijume?
Jedan od najvažniijih mora biti pažljiva zaštita od mogućnosti da u domove uđe zaraza bilo koje vrste, jer i običan grip može da bude koban.
Nadam se da ćemo dobiti šansu da nastavimo sa aktivnostima Pokreta 65+ “Stari nisu stvari”, ne smemo prihvatiti poraz. Nadam se da će sve što smo sada preživeli pomoći da empatija, saosećanje, čovekoljublje, počne da radi i prema starima.
***
Dobio sam pitanje iz jednog medija da li sam zadovoljan odgovorom donatora na krizu. Podsećam na to da smo sami sebe iznenadili solidarnošću i empatijom, aktivizmom za vreme poplava.
Međutim, kada je prošlo malo vremena, sve se vratilo na staro. Bilo bi izuzetno važno da ovu inerciju ne propustimo, da nadogradimo sve ono što smo radili kroz nove akcije, stvorimo odgovore na izazove za koje nismo bili spremni.
Zbog toga je važno da i Vlada prepozna čime može pomoći da održi visok stepen društveno odgovornog angažmana kompanija, organizacija i pojedinaca, jer se praktično kroz dobročiniteljski rad najviše pomaže institucijama sistema – zdravstvu, socijalnim insitutucijama i obrazovanju.
Ponovili smo danas zahtev Vladi da oslobodi od PDV-a ne samo one koji doniraju državnim institucijama svoje proizvode ili one koje distribuiraju već da budu oslobođeni od PDV-a i udruženja, fondacije, svi koji pomažu ugroženima i da se taj period produži, da ne bude ograničen trajanjem vanrednog stanja jer će efekti kovid krize još dugo trajati.
***
Da li nas samo velika muka spaja, samo katastrofa, širi kolaps, elementarne nepogode, zbog čega ne stvorimo mehanizme da dobrota bude dnevno prepoznata kao najpoženije ponašanje? Kroz brojne nove akcije i inicijative vidim ogromne potencijale.
Danas sam uplatio donaciju na račun jedne takve nove organizacije „Solidarne kuhinje“ (to je nezavisni kolektiv koji obezbeđuje hranu i druge vidove pomoći onima kojima je ona najpotrebnija). Kolektiv je formiran iz potrebe da se na sveprisutne probleme siromaštva i gladi odgovori solidarnošću i uzajamnom pomoći.
Funkcioniše tako što volonteri kuvaju hranu kod kuće, potom obroke vozači voze do punkta gde se svaki dan deli hrana ili odnosi korisnicima na kućnu adresu.
Korisnicima koji imaju mogućnost da kuvaju i skladište hranu, uglavnom odnose namirnice, ali ponekad i gotove obroke. Namirnice se nabavljaju od donacija, a svi u organizaciji rade volonterski.
Vidim da Marka žvaka najavljuje specijal o radu “Solidane kuhinje” pa ga potražite u narednim danima na You tube-u.
Kada se spoje “Solidarna kuhinja” i Marka žvaka dobije se “delatna sila dobrote” (termin Danijela Golemana). Izveštavanje Marka žvake, Ciklotronaca, Dušana i Dušana, tera nas da svoju solidarnost pretočimo u akciju pomaganja. Kako bi bilo dobro da svi mediji imaju osećaj da na slične načine aktiviraju dobrotu.
Tagovi
