Priča o neustrašivoj devojčici iz poslednje klupe 7/2

Povremeno me preplavljuje osećaj nemoći zbog činjenice da ne mogu da utičem da se stvari suštinski bitnije i brže menjaju u željenom smeru, da se načini iskorak i stvori nacionalno jedinstvo u vezi sa ovim užasnim majskim tragedijama.

Najmanje što možemo da uradimo je da budemo prijatelji roditelja, drugara, porodica i prijatelja žrtava, da zajedno tugujemo i pronalazimo najbolje načine za sećanje na divne anđele, ne samo da tešimo i budemo tešeni, već da učinimo sve kako njihove žrtve ne bi bile uzaludne.

Proleće ’23:

Ekskurzija, putovanje u Italiju, nikada nije bilo veselije. Druženje, muzika, đuskanje, razdraganost, šale, selfiji, fotografisanja… Baš je bilo vidljivo koliko je Ema sazrela. Tokom prvomajskih praznika, provedenih u okolini Valjeva sa rođacima, uključila se u sve igre i poslove. Silno pozitivna.

Drugog maja uveče, spremala se za važan dan – fotografisanje za školski almanah, feniranje… Ujutro, spremanje za školu sa malim kompletom šminke, spremnim za školski toalet koji je bio omiljeno mesto za šminkanje, sređivanje i slikanje sa drugaricama.

Uzbuđene i u najlepšem mogućem izdanju, Ema i Mila se spremaju za školu.

Obično se spore kojim putem će ići, Mila bi kroz park, a Ema preko Mitićeve rupe gde se okuplja ekipa, pre škole. Ema kreće ranije, Mila se tek sprema. Posle desetak minuta, Ema se vraća kući, jer je zaboravila kartone za tehničko.

Mila kaže da zna gde su i donosi seki. Ema razneženo, uz zagrljaj, kaže: „Volim te, seko. Hajdemo zajedno u školu tvojim putem, kroz park“, i mami Nini dodaje: „Volim ovo malo prase“.

…

Imao sam prilike da čujem puno svedočenja o dobroti, plemenitosti, ljubavi i talentima dece iz škole Vladislav Ribnikar i iz Dubone i Malog Orašja. Svestan sam koliko je važno da dobro suprotstavimo zlu koje se pojavilo i donelo tragedije, nesreću i nepojamnu tugu. I koliko je važno da pričamo o dobroti naše dece, koju je zlo nastojalo da zaustavi. I da kroz priču, sećanje i življenje, svu tu decu i njihovu dobrotu, učinimo živim za nas, jer ako to ne budemo činili, zaboravićemo i na to šta je u svojoj suštini istinski nepomućena nevina dobrota.

Ovaj tekst, kao i svi koje sam do sada pisao o ubijenoj deci u OOŠ „Vladislav Ribnikar“, kao i nekoliko tekstova povodom rođendana Sofije Negić, pisani su u slavu vrednosti i posebnosti svakog deteta „nebeskog razreda“ i nemaju za cilj isticanje bilo kojeg deteta u odnosu na druge.

Ovo podcrtavam i zbog molbe roditelja Eme Kobiljski, koji su svojevremeno zamolili da se ona ne izdvaja u odnosu na drugu stradalu decu. Činjenica da je Ema pokušala da zaustavi ubicu i suprostavi mu se, bila mi je više nego jak motiv da, uz veliko razumevanje za stav njenih roditelja, pokušam da razumem po kom osnovu se proširila takva informacija.

Prema zatečenom stanju u učionici, Ema je poslednja ubijena. O tome da se suprostavila govore i prostrelne rane na čelu, vratu i grudima. Ema je u tom trenutku hrabro gledala u ubicu. Nešto se dogodilo što ga je zaustavilo i zbog čega je prestao dalje da ubija (tri šaržera je ispucao) iako je u rancu imao još municije, dva puna šaržera, drugi pištolj i četiri „Molotovljeva koktela”… Pored Emine klupe je ostavio ranac i izašao da se preda.

Kod Emine klupe, zlo se zaustavilo.

U vreme kada je ubica masakrirao decu, hodnikom pored stratišta trebalo je da prođe i Emina mlađa sestra Mila, na putu ka svečanoj sali, gde je trebalo da se fotografiše za almanah.

Sestre su se redovno tokom dana na odmorima posećivale. Ta bliskost je stvarala sestrinsku vezu mislima i osećanjima koje su motivisale Emu da zaštiti sestru koja je ugrožena. Zato Mila sada ume da kaže: „Mama, ja znam da je Ema mene spašavala i branila. Ljuta sam na sebe što joj u mislima nisam rekla da sam dobro i da slobodno spašava sebe.”

Prevremeno rođena, u trideset trećoj nedelji, pravi mali borac, ne samo da je nadoknadila taj zaostatak u veličini na samom početku života, već je savladala i sve prateće probleme i izrasla toliko da je bila najviša u društvu vršnjaka. Ema je bila neustrašiva u suočavanju sa problemima i sa novim izazovima. Bila je vesela, vrcava, domišljata, maštovita, sa puno pozitivnog mangupluka, čime je prevazilazila moguće probleme koje je mogla da ima zbog toga što je bila lako uočljiva.

Jedan takav nestašluk je imao svoj smisao: kada su bili na ekskurziji po Brankovini i u Valjevu, ispred crkve su se čule neke mini petardice, pre „puckalice”. Uznemirena razredna je krenula u potragu i Ema je priznala da je kupila pun džep na obližnjoj tezgi. Na pitanje zapanjene razredne zašto, odgovorila je: „Zato što je ovo jedinstvena prilika da džeparac potrošim onako kako ja to želim, znam da mi ovo niko ne bi dao, niti dozvolio”. Po povratku u Beograd, Mila i Ema su na usamljenom mestu ispucale preostale „puckalice”.  Time je zavšena avantura, isprobano je „zabranjeno voće”.

Ema pušta neki vrištanje

Andrija: Nemoj, nemoj, hvala ti, molim te…

Ema: Postujem tvoje zelje!

Andrija: Ja ranije nisam znao da vrištim !

Ema: AAAA!

Andrija: AAAAAAAA!🤣🥰🤗🤗❤🍀

Levoruka, brljiva u pisanju, ponekada je mešala latinicu i ćirilicu, vadeći se da je važnija suština, ono što je napisano. Bila je odlična učenica, ali je ispitivala i granice (ne)dozvoljenog, sa razoružavajućom iskrenošću, vedrim duhom i humorom. I zaraznim smehom.

Kada su zbog međusobnih čarki bile kažnjene, rečeno im je da samo mogu da uče ili da se igraju, ali zajedno, bez telefona i televizora i kada je, znajući da ipak zajedno gledaju TV, Nina pitala „Šta radite?”, a Ema rekla „Igramo se” i na ljutito pitanje „Čega?”, ona genijalno odgovara „Bioskopa”. Mama prasne u sebi u smeh, ne verujući u takvu snalažljivost.

Roditeljske lekcije bile su jasni putokazi. Život nije prisila, samostalno odlučuj, ali budi svesna odgovornosti. Ema je tako naučila da sama određuje svoje želje, svesna svog porodičnog i školskog okruženja i svojih obaveza. Imala je posebnu i jedinstvenu  vezu sa tatom Draganom, na kojeg je i likom i krakterom,  kojeg je zvala „Mali taja” i „Plišanac”.

Imala je zajednički nadimak za sve u kući, i roditelje, i Milu, i baku i deku je oslovljavala sa „Duša mala”.

U martu mesecu 2023. godine, učenici su učestvovali u različitim manifestacijama u okviru meseca srpskog jezika. Pisali su rečenice sastavljene od najlepših srpskih reči; birali svoju najlepšu reč; najlepši citat iz pročitane knjige, a zatim svoje radove kačili na pano u kabinetu za srpski jezik.

Emina omiljena reč bila je SREĆA.

A omiljeni citat je iz Dnevnika Ane Frank „Kako je divno to da niko ne mora čekati ni trenutak da bi počeo svet činiti boljim”.

A od unapred zadatih reči, sastavila je rečenicu „Ljubav koju mi majka pruža je posebna, zahvalna sam na sreći koju mi unosi u život”.

U sedmom razredu, Ema se primetno promenila. Posle nesigurnog traganja od petog razreda, dogodila se evolucija: sazrela je u skladu sa svojim karakterom,  borbenošću, pravdoljubivošću, uz istovremene sigurne i relaksirane iskorake u školi i na odbojci. Kao da je ceo razred sazreo. Međusobno su se korigovali, kada zaređaju četvorke ili se dogodi „neka druga faza”, međusobno su se upozoravali, pomagali, razgovarali o problemima i tražili rešenja.

Iz Eminog rada o Ani Frank:

“Deca mojih godina su bila primorana na preživljavanje u svakakvim okolnostima, bili su uplašeni za svoje živote i živote svojih članova porodice. Bili su lišeni detinjstva i sreće. A smatram da svi imamo jednako pravo na sreću.”

Posle trećeg maja, ta zrelost je dobila sasvim drugu dimenziju i ozbiljnost: Drugari i drugarice sami su pisali oproštajne govore.

Trauma je svakako prisutna kod učenika, kod nastavnika, kod roditelja. Suočavanje sa traumama je najčešće individualno, porodično. Istovremeno, traje stanje koje proizvodi dodatne konflikte, koji ometaju svaki proces zaceljenja i pokušaja življenja. Porodica Kobiljski sa rođacima, kumovima, starim i novostečenim prijateljima, svakodnevno traži puteve za suočavanje koje će očuvati Emu kroz njih same, kroz pamćenje i kroz vrednosti. U paklu koji ih je zadesio, spoznali su i koliko je dobrih ljudi koji su sa njima iskreno saučestvovali, tugovali i dalje tuguju, spremni da dele plemenitost i nastojanje da žrtve ne budu uzaludne, da ne dele, već da okupljaju sve nas, koji često zaboravljamo na ljudskost i osnovne životne postulate.

Natalija, najbolja drugarica, govor na sahrani

Ema Kobiljski

Ema Kobiljski je bila jedna vesela, duhovita, pozitivna i pametna devojčica, puna duha i velike hrabrosti. Ema je bila moja najbolja drugarica, moj lek kada sam tužna i nesigurna, moj oslonac. Bila je osoba na koju uvek možeš da računaš da te podrži i stane na tvoju stranu. Brinula je više o drugima nego o sebi. Ema je bila moja glavna odbojkašica i moj par na fizičkom za odbojku. Išle bismo zajedno hodnicima škole, pevajući i plešući. Bila je moj partner u putovanjima i planirale smo zajedno da obiđemo celi svet. Na putovanjima bismo zajedno bile u sobi, zajedno sedele u autobusu, pa čak i zajedno prale kosu. Ema je bila i zauvek će ostati moja druga polovina. Zauvek će u meni ostati sećanja na sve naše zajedničke planove: da zajedno idemo u srednju školu, da zajedno budemo kapiteni školske odbojkaške ekipe, da zajedno provedemo ceo život. Simbol našeg prijateljstva jeste krava. Krava je za nas bila sveta životinja. Nazivale bismo jedna drugu kravama jer smo toliko poštovale i cenile jedna drugu da smo se smatrale svetinjama. Ona bi uvek primetila kad nešto sa mnom nije u redu. Imala je tu moć da mi za sekund stavi osmeh na lice. Ema je imala smisao za humor kao niko drugi. Uvek bi našla način da u svemu lošem nađe i ponešto dobro. Ema je bila vrlo energična i zanimljiva, sa njom nikome nikada nije bilo dosadno. Pomogla mi je da se promenim i postanem bolja osoba. Bile smo tu, jedna za drugu kroz sva teška vremena. Retko smo se svađale jer smo skoro uvek razmišljale isto. Ema, Irina i ja skoro svaki odmor provodile bismo u školskom toaletu pričajući, slikajući se i sređujući se. Toliko će mi faliti ti trenuci kao takvi, faliće mi naše pričanje na časovima, naša preslišavanja za kontrolne i odgovaranja, naše premeštanje po učionici samo kako bismo Jovan, Irina, ona i ja sedeli zajedno. Falićeš nam ti. Falićeš svima, celoj generaciji, falićeš našoj školi. Svi oni koji su te poznavali rekli bi isto, da si bila jedna vredna i dobra osoba, bez tebe ništa više nikada neće biti isto i svima ćeš zauvek ostati u sećanjima. Emdži, ljubavi moja, prerano si ostala, a ja bih samo volela još jednom da te vidim, zagrlim i kažem ti koliko te volim, koliko si mi značila i koliko si mi ulepšala detinjstvo. Anđele moj, mogla bih o tebi da pričam još satima i satima, ali ti jedno obećavam, obećavam ti da će svi znati kakva si kraljica i heroj bila i koliko si veliku i lepu dušu imala.

Volim te zauvek, tvoja Natalija.

****

Ema Kobiljski bila je jedna vesela, duhovita, brižna, pametna i dobronamerna devojčica ispunjena srećom i ljubavlju, ali pre svega, ona je bila naša najbolja drugarica. Ona je bila osoba koja bi uvek uskočila da ti pomogne kada god je to bilo potrebno, mogla je da nas razveseli kada god smo bili tužni i sa njom nikada nije bilo dosadno. Bila je uvek spremna da nas odbrani i stane na našu stranu, čak i kada joj to ne bismo tražili. Ona je imala smisao za humor kao niko drugi i uvek bi pronašla način da u svemu lošem pronađe i ponešto dobro. Imala je veliko srce i dušu i umela je da voli kao niko drugi. Emi je uvek bilo bitno to da bude sređena i obožavala je šminku i kozmetiku. Godinama je trenirala odbojku i bila veoma uspešna u tome i uvek se trudila da bude još bolja u njoj. Nas tri smo svaki odmor provodile u školskom toaletu snimajući se, slikajući se i sređujući se. To će nama zauvek ostati zapamćeno kao jedna od lepših školskih uspomena. Takvih uspomena ima još mnogo. Jedna od njih jeste kada smo zajedno gledali film „Avatar“ na proslavi Eminog 13. rođendana. Nakon toga „Avatar“ je postao naš omiljeni film i napravili smo dogovor da za svaki sledeći rođendan idemo u bioskop da ga gledamo. Voleli bismo da smo ovu tradiciju mogli da nastavimo i ove godine, kao i svake druge. Emina omiljena pesma bila je „Arapske pare“. Kada smo bili na putovanju u Italiji, neko je pustio tu pesmu u autobusu i Emi se toliko dopala da je, čim smo stigli u sobu, puštala „Arapske pare“ dok je nije naučila napamet, a kasnije je tu pesmu stavila i za budilnik, kako bih i ja naučila. Mnogo je volela muziku i stalno smo pevali sa njom.

Od Eme smo uvek mogli očekivati iskreno mišljenje i dobar i koristan savet.

Zauvek ćemo biti zahvalni što smo imali tu čast da budemo Emini najbolji drugari i što smo mogli s njom da  stvorimo mnogo lepih uspomena koje ćemo zauvek čuvati u srcu.

A tebi, Emice naša, žao nam je što i ovaj rođendan nismo mogli da provedemo zajedno… Mnogo nam nedostaješ i nadamo se da, gde god da si, da ti je lepo jer si to i zaslužila.

Natalija, Irina i Jovan

Opis ličnosti (Domaći iz srpskog, IV razred, 7.04.2020.)

Opisaću vam moju najbolju drugaricu. Zove se Ema. Ona je visoka, ima dugu kosu. Posebno mi se dopada kada je veže u rep, jer tada dolazi do izražaja njen prelep i širok osmeh. Divim se njenim prekrasnim kestenjastim očima koje svetlucaju kada se okrene prema suncu. Tada pomislim da je opet dobila ideju za neku kreativnu igru, a toga se najčešće igramo kada smo zajedno. Jednom smo tako lakom za nokte nacrtale razne šare. Toga je mogla da se seti samo Ema! Radujem se kada zajedno smišljamo koreografiju uz neku lepu pesmu. To obe volimo. Obe smo strpljive u beskrajnom ponavljanju koraka. Ipak, ima jedna stvar koju bi Ema morala da promeni. Trebalo bi da se malo brže sprema kada idemo napolje, jer ja jedva čekam da potrčimo Tašmajdanskim parkom.
Kada bi me pitali sa kim bih najradije provela kišni dan, to bi uvek bila Ema, najbolja drugarica od ranog detinjstva, neko sa kim uvek delim svoje tajne. Ona mi ovih dana puno nedostaje.

Katarina

….

Teško mi je,

Ali ipak tražim sreću

Za tebe palim sveću

Često sedim međ’ drvećem

U parkiću

Gde smo kao male bile ti i ja

I probude se sećanja

Kako je sa tobom druženje lepo bilo

Jer ti si bila stvorenje milo

Svaki put kada sam te videla ja

Osmeh si mi izmamila

Moja najbolja drugarica bila si

I zauvek ćeš ostati…

Katarina Pavlović

Katarinin cvet sa izdvojenim Eminim osobinama

Draga moja Ema,

Ne prođe nijedan dan da se ne setim tebe. Često te sanjam i mislim da ti snovi dolaze zbog toga što mi jako nedostaješ. Teško mi je bez tebe i naših zajedničkih razgovora o simpatijama, školi, odeći i još mnogim drugim stvarima. Tužna sam, ali sam i srećna što si baš ti bila moja najbolja drugarica. Znala si kako da me oraspoložiš kada niko drugi nije. Uvek si me branila. Ti si bila onaj pravi prijatelj koji, kada su svi bili protiv mene, ti si bila na mojoj strani i podržavala si me čak i kada niko drugi nije. Mnogo sam ti zahvalna na tome. Obožavala sam kada smo zajedno pravile paste, kolače ili nešto drugo. Takođe sam mnogo volela kada smo zajedno crtale ili pravile nešto od papira. U stvari, obožavala sam da provodim vreme sa tobom. Fališ mi jako. Zauvek ćeš ostati moja najbolja drugarica. Želim da znaš da te mnogo volim.

Tvoja Kale

Draga Ema,

Žao mi je što je ovo jedini način na koji mogu da ti se javim. Da budem iskren, ne prođe dan a da ne pomislim na tebe. Kad prošetam Malim Tašom ili prođem pored čuvenog Ćevaplije kod koga smo se uvek nalazili kad smo išli na glumu, uvek se setim tebe. Prisetim se rođendana, slava, pa i mora u kojima smo uživali zajedno. Ponekad mi svratiš i u snove, naravno sva nasmejana i vedra, kakva si uvek bila. Ja se raznežim, pa se i ja sa tobom smejem. Mama i tata su dobro, guraju, ali te nikako ne napuštaju, niti će ikad. Mila, kao i uvek, nestašna  i luckasta. Polako postaje devojka. Pavlovići su dobro. Jeca i Miša rade. Iva se malo uplašila zbog prijemnog, ali će savladati to. Prešla je u drugi klub, AS. Sada tamo trenira i zadovoljna je. Ja sam završio muzičku i sada sam u Petoj. Nije lako, ali se trudim. A odbojku igramo svi. I siguran sam dok igramo, da ti igraš u našim srcima. Ali teško je puno. Fali nam jedan igrač. Ključni igrač. Evo, i dok pišem ovo pismo, gutam jednu veliku knedlu, međutim suze su jače od te iste. Svi jedva čekamo taj trenutak kada ćemo opet zajedno odigrati po jedan set, otpevati po jednu pesmu, zbiti poneku šalu, pojesti poneki sladoled. Uradićemo sve što je moguće samo da vidimo tvoj osmeh.

Vole te tvoji najbliži

29.09.2023.

Vuk Pavlović (drug i kumić)

Draga moja Ema…

U peti razred je došla kao tiha, pomalo nesigurna devojčica koja je u sebi nosila vidljivu snagu i smirenost. Razgovarale smo često o raznim temama:  drugarstvu, navikama, učenju, simpatijama, strahovima… Vremenom, upoznala sam je bolje i zavolela baš takvu kakva jeste. Ema je imala tananu dušu, veliko srce, bila je pravična, drugarčina, šaljivdžija.

Sećam se kako je bacala puckice ispred Muzeja u Valjevu na ekskurziji… Smejala se vrcavo i priznala da je džeparac potrošila na puckice jer je to bila odlična prilika koja se ne propušta, da kupi to što želi po svom izboru!

Draga moja Ema, srećna sam što si sledila svoj osećaj i što si se zabavila!

Divna naša Ema, srca otvorenog, čestita, a opet vrcava, dečje naivna, „hvatač krvina“ i iskreni priznavalac svojih dela… Uvek viša od svoje razredne!

Nekada je mešala ćirilicu i latinicu, ali samo zato što je bilo važnije šta će reći, nego kako će napisati…

Uvek si bila za suštinu, a ne za formu, Ema. Bravo!

Bila je hrabra. Znala je šta želi. Volela je život, zabavu, društvo, putovanja…

U sedmom razredu je sazrela, našla svoje prave prijatelje, zavolela sebe i uvek bila nasmejana. Počela je da se šminka, sređuje, opušta, uživa… Procvetala je… i pevala najglasnije na ekskurziji u šaragama!

Draga moja Ema, srećna sam što si bila srećna. Sreća je bila i tvoja izabrana reč na času srpskog jezika. Sreću si nosila u sebi. Sreću si delila.

Čuvam ti Milu. Znam da to znaš jer još uvek osećam tvoje prisustvo.

Hvala što si me ocenila i potrudila se da mi ocenu obrazložiš. Hvala ti što smo se razumele i što si osećala podršku. U tvojim rečima sada pronalazim motiv, snagu i put.

Draga moja Ema, srećan ti 14. rođendan!

Zagrli drugare, naš nebeski razred i našeg Dragana!

Voli te tvoja razredna Mirjana

(Mirjana Nišević nastavnica srpskog jezika, razredna u 5. i 6. razredu)

Draga moja Emice,

Mnogo mi nedostaješ iako je prošlo samo četiri dana od kako te nema, od kako nećemo više čuti tvoj glas, videti tvoj osmeh, tvoje divne sjajne oči, ali ta četiri dana traju kao četiri veka iako najteže tek dolazi.

Nedostaješ!

Ehhhh…mogla si biti vrhunska odbojkašica, izrazila si želju da budeš dizač i super te je krenulo u tome. Naosvajala si puno poena na svoju pamet, snalažljivost i talenat.

Uvek si navijala za svoju mlađu sestricu Milu kojoj takođe mnogo nedostaješ. Svi smo se smeškali dok si imala malih nesuglasica sa njom jer si se ti smejala i šalila dok te je ona shvatala ozbiljno.

Kaletu ćeš isto mnogo nedostajati jer jer nije znala da da se odbrani i kad god trebalo ti si to radila.

Ali obećavam da ni Mili, ni Kaletu neće faliti dlaka s glave, tu sam, tu je ceo odbojkaški tim Radničkog koji te mnogo voli i svi ćemo te pamtiti kao uvek raspoloženu osobu koja je u svakom zlu nalazila onu trunku dobrog koja je uvek bila tu da pomogne, koja je imala specifičan smisao za humor koji smo svi voleli i osmeh kao zagrade.

Blokeru naš…nikad nisi volela svoju visinu, ali zbog nje si bila specifična i zapažajuća “Ona visoka  lepa devojka” – TI.

Svaki put kada smo se videle govorila si mi da sam mnogo lepa…eh, sa tvojim milim glasom to nikada više neću čuti.

Nažalost, ništa od odbojke na pesku, bazena i priprema.

Još uvek ne verujem da se ovo dogodilo, a i da se rastajemo na ovakav način.

Oduvek si bila anđeo, samo bez krila i sad si ih dobila od Gospoda Boga i poletela do večnog boravišta. Čuvaj nas od gore anđele čuvaru.

“Postoji mesto gde ćemo se svi ponovo sresti…”

Volim te Emice <3

(pokislo pismo sa grobića, koje je ostavila Emina drugaca odbojkašica)

****

Poruke mame, tate, seke Mile, bake i deke, tetke i sestara

Ljubavi naša prva na svetu, ti si bila naš božiji dar i naš ostvareni san… Nedosanjani. Mnogo smo te čekali, sanjali o tebi i molili se Bogu da nam te sačuva od tvog prvog dana života.

Imali smo sreću da budeš sa nama tačno pet meseci do tvog četrnaestog rođendana. Želela si za taj rođendan veliku žurku. Želela si u Francusku, na more, ali kako si nam objasnila ZAISTA nisi mogla na odbojkaški kamp, jer nikako nisi mogla da propustiš Nušićijadu u Ivanjici 😊.

Nismo baš mogli da se složimo oko tvog izbora muzike, „crop“ topova, bosih nogu i preko volje nameštenog kreveta 😊.

Ali smo uvek znali kolika je tvoja duša, tvoja dobrota, pamet i lepota. Tvoj najveći dar je tvoj osmeh, tvoja radost i tvoja, uvek, spremnost na oprost.
Toliko si divna ljubavi naša, naš si ponos zauvek, naša radost, naša ljubav i naš bol.

Kao što si se prerano rodila, tako si i prerano otišla.

Hvala ti, Emice naša, što smo te imali baš takvu kakva jesi i što smo bili deo tvog velikog srca.

Raduj se, smej se i pevaj zauvek u carstvu nebeskom i molimo te da nam pomogneš i daš snage da živimo sa tobom u srcima ali bez tvog glasa i zagrljaja.
Najviše čuvaj seku kao što si je oduvek čuvala.

I zapamti: Nikada nam te niko ne može oduzeti jer si ti naša ljubav, a ljubav je večna!

Volimo te neizmerno i svim srcem zauvek.

Mama, tata i seka.

Emice ljubavi naša,

U našem zajedništvu mi smo našu radost živeli, osećali je svakog trenutka i bili zahvalni Bogu na takvoj blagosti.

Mi, ljubavi naša, nemamo žala za neiskazanim osećanjima, zagrljajima i poljupcima. Mi smo našu ljubav živeli u svoj njenoj punoći, lepoti i nežnosti.
03. oktobra 2009. godine, Bog nam te poverio na čuvanje i mi smo se punim srcem voleli punih trinaest godina i tačno sedam meseci.

Tog 03. maja 2023. godine, uzeta si od nas zajedno sa svojim drugarima i omiljenim čika Draganom, potpuno neobjašnjivo i neshvatljivo.

Iako znamo da vas sve sada čuva Bog, mi teško i sa bolom prihvatamo konačnost te činjenice i ne možemo da se odreknemo našeg roditeljskog zadatka, dečije radosti pred našim očima i tvoje nežnosti u našim dodirima. Mi se, Emi naša, trudimo svakog dana da budemo jaki i snažni, tako što ćemo nastaviti da razlikujemo dobro od lošeg, te tako sačuvati zdrav razum i tako što ćemo ostaviti otvoreno srce i prihvatiti ljubav i podršku dobrih ljudi koji nam je daruju tebi u čast.

Utehu pokušavamo da nađemo u tome da si u radost nebesku otišla iz životne radosti i lepote života.

Toliko je kratak bio tvoj ovozemaljski život, a opet si naučila sve što jedno ljudsko biće treba za života da nauči: da voli, da oprosti, da se ispravi kada pogreši, da se raduje, da bude blago, velikodušno, dobronamerno i zahvalno.
Mnogi to ne uspeju ni za dugovečnost.

Ema naša, prema tebi i tvom životu imamo duboko poštovanje i znamo da naše živote moramo nastaviti tako da te budemo dostojni. Ne znam da li ćemo u tome uspeti, ali ti obećavamo da ćemo se truditi da ljubav u našim srcima bude veća od naše tuge, da zahvaljujemo Bogu na svemu što nam je dao, na svemu što nam još daje, da budemo hrabri i laki na oprostu, baš kako si nas ti tome naučila.
Znaj da ćemo te zauvek zvati Radosti naša, Veselje naše, Božiji daru…
Volećemo beskrajno našu porodicu i naše prijatelje, ogrnućemo se ljubavlju i moliti se dragom Bogu i tebi, Ema naša, za blagost i spasenje.

Sa nama i u nama si zauvek, ljubavi voljena!

Mama, tata i seka

…

Tina Šamatić, sestra od tetke

Od trenutka kada su te doneli u stan, bila si mi neizmerno draga. Bila si najmanja beba koju sam ikad videla. Imala sam tu čast u životu da smo delile najdivniju porodicu koju čovek može da poželi. I da smo odrastale u najtoplijem domu, na najlepšem mestu u Beogradu.

Sobu koju si delila sa sekom sam pre tebe delila ja sa mojom, doručak nam je svaki dan pravila naša divna baka Ljubica, u vrtić Poletarac je po nas dolazio naš dragi deda Siniša. Moja teta Nina, a tvoja mama, je provodila sate učeći sa nama teške predmete, a ljubav između nje i moje mame nas je obe naučila kakav divan dar je imati blisko sestrinstvo.

Gledajući te kako odrastaš i kako me prerastaš, za mene je bio najdivniji osećaj. Možda zato što su naši životi bili toliko slični. Kada si se igrala sa sekom, spremala za školu, išla na razne aktivnosti u kraju, imala sam osećaj kao da vidim sebe u tom uzrastu, uz iste ljude oko nas, na istom mestu.

Uvek si želela da se igraš mojim telefonom i da se slikaš njime bezbroj puta dok ja ne gledam. Svaki put kada bih otvorila galeriju, našla bih desetine skoro istih slika. Kada ti nisam dozvoljavala govorila si: „Daj mi, veća sam od tebe!” Sada shvatam da si to bila u svakom smislu. Da si stvarno bila najveća Duša, a te slike mi sada vrede sve.

 

Volim te Emić-Kremić i ti si moja Velika Seka 🤍

Nina Šamatić, sestra od tetke

Toliko mi fališ da mi prevrneš očima kad ja obučem ili kažem nešto što ti smatraš da nije dovoljno kul. Ti si moja orijentacija jer je tvoje mlado kul mišljenje beskonačno bolje od mog… I prva si od svih nas sestara shvatila da su jedna mala torbica, jedna „crvena”, jedan Mars i dobar sjaj za usta, dovoljne devojci za jedan dobar dan na ovoj planeti 🙂

Fališ mi da mi kažeš „A, Nićooo… ” kad ti kažem nešto što ti apsolutno ne podržavaš.

Kako ja sada da se orijentišem i koga ja da slušam i tako me jako boli što nisi pored mene.

Naša sestrice, čuvaćemo Milu i bićemo najbolje starije sestre koje možemo biti.

Omiljena tetka Sanja Šamatić

Duša beskrajna kao okeani,

Sa gomilom smeha ulepšani dani,

Omiljeni ortak, ljudina u svemu,

Nema reči dovoljnih da opišem Emu.

Neiscrpan humor i radovanje sreći

Uvek neustrašiva, a oprost još veći…

…Htela sam da napišem pesmu, jer nisam želela da rečenica kojom opisujem Eminu dušu ima na kraju tačku. Takođe, želela sam da mi pesma bude smešna jer je Emin humor bio najinteligentniji na svetu i njene forice su beskonačno zabavljale moje srce. Moja pesma je trebalo da ispriča kakva je ljudina Ema bila, ali nema dovoljno stihova za to. Trebalo je i da bude o njenoj neustrašivosti, ali to bi onda bila epska pesma, a Ema nije izmišljen junak i njena dela su bila itekako stvarna.

Znam da je nekako uspela da dokuči mnoge ovozemaljske tajne, znam da je nekako uspela da dokuči i beskonačno osećanje kosmičke ljubavi, znam da je nekako uspela da pronađe najfinije niti dobrote duše i nekako je uspela da nas sve njima spoji. I vidim joj osmeh preko celog vedrog lica, vidim joj radost, vidim da se i dalje negde našali sa mnom, tobom, svima nama i znam da nam je svima tu, svaki dan. Zbog njenih umeća se lakše biva na ovom svetu, bolje se razumemo, jasnije se međusobno svi skupa vidimo i beskonačno mnogo volimo.

Volimo te Ema, kroz sve kosmose, univezume, svetove, vekove i nazad 💕