Priča o Zlatanu, Sanremu i Muji i Hasi: Paša moj solidni, sve je ovo za tebe

„Dani su magloviti, noći duge vatrene,
paša moj solidni, nije ovo za tebe“.

Ako vam zvuči kao kombinacija rep pančlajna i neke tajne šifre iz filma Valter brani Sarajevo, niste u krivu. Možda samo malo više od toga ovi stihovi zvuče kao neizgovorena rečenica jednog dečaka iz predgrađa Malmea, kada obuče crnu odeću i na trenutak zaboravi stvarnost, postane Rambo i krene u svoj noćni ritual – krađu bicikala. Priznaće godinama kasnije da nikada nije stvar bila u biciklu nego u oslobađajućem osećaju, kada na dva mesta preseče lanac i da se u beg brojeći ulične svetiljke kroz mrak. Današnji bi neki popularni ili školski psiholog takvom dečaku dodelio kratku šifru, govorio o poremećaju pažnje i zavisnosti od adrenalina. Tada, o malom Zlatanu niko nije ni razmišljao.

Prvo je u emigraciju otišla tetka Hanifa, a za njom i drugi rođaci jer tamo je sve delovalo slobodnije, Švedska je imala standard i paket obećanja o brzoj asimilaciji i svetloj budućnosti. Švedska stvarnost za Hanifine nećake bili su obroci sa mnogo makarona i kečapa, podrugljivi komentari zbog čudnih prezimena i još čudnijeg izgovora i retke vikend radosti, kada ih otac svojim „opel kadetom“ odvede na pizzu i sladoled. Ili kada u nekoj zgradi iskrsne ozbiljan kvar, pa hausmajstor Šefik dobro zaradi, pa se isprsi za jedne zelene i jedne roze Air Max patike.

Kako je mali dečak velikog nosa, koji nije znao da izgovori slovo „s“ rastao, uporedo sa njim rasli su i problemi koje nije mogao da savlada i razume. Polusestra je počela da se drogira, socijalni radnici su klimali glavom i nešto zapisivali u svoje detaljne formulare, čak su i kolači tetke Hanife postali bljutavi i nije bilo ničega osim onog osmeha kada sitna krađa uspe, a tuđi bicikl ga odnese daleko od tužne svakodnevnice.

Nije bilo ničega osim toga i fudbala.

Ono što je noću radio oblačeći se kao Rambo, brojeći svetiljke dok tone u mrak vrteći pedale, na fudbalskom terenu radio je danju. Da svi vide. Želeo je loptu samo u svojim nogama. I u školskom dvorištu i na livadi i na treningu. Ne, ne možeš da je dobiješ nazad, nema duplog pasa. Samo biciklica, pa osmeh kada nešto tuđe – recimo ponos – završi pod njegovim nogama, i protivnički igrači kao ulične svetiljke. Pred njim golman i mrak.

Zlatan Ibrahimović je tokom čitavog odrastanja sa majkom uspevao da ubacuje lopte iza golmana, hraneći mrak u sebi i čineći svoje detinjstvo srećnim. Bila je 1990. godina kada su oni socijalni radnici odlučili da je vreme da deca počnu da žive sa ocem. Zlatan je ostao još nekoliko nedelja, a onda u toku noći pozvao oca i taksijem se odvezao do njegovog stana. Te je jeseni za dečaka velikog nosa, koji je konačno naučio da izgovori slovo „s“ iako je mrzeo logopeda, život zaista počeo.

U tom se novom životu nije družio sa onim „vikend ocem“, na kog je navikao kada mu se stomak naduje od pizze i sladoleda. Pojavila se velika praznina – u frižideru i pogledu njegovog starog koji je sve češće čekao sabah sa šejtanom, u limenkama, staklenim flašama, u kartonskoj ambalaži. Tu prazninu nisu mogle da popune ni duge vožnje plavim Opel Kadetom i dalje je jedini način da zatrpa sve ono što nema bio da radi ono u čemu je najbolji – da daje golove. A početkom devedesetih, dok je otac sve češće huktao slušajući vesti iz ratom zahvaćene Bosne, u kolima su, na svom kasetašu, slušali narodnu muziku iz Jugoslavije.

Baš 1990. godine, izašla je kaseta jedne Senade iz Modriče i Zlatanu nije bilo jasno gde se denulo ono „Se“ iz imena, gledajući šareni omot. Nije mu bilo ni važno, samo je taj foršpil zvučao nekako veselo, suprotno sumornoj stvarnosti.

***

Ako je i bilo sumnje da živimo u „novoj normalnosti“, onda je činjenica da se radujemo starim navikama kao reliktima prošlosti, sumoran dokaz koji sve sumnje odagnava. Tako je i Sanremo ove godine došao kao melem na sve rane, dokaz da godinu dana nakon „nultog pacijenta“ i „nulte godine“ po novom računanju vremena, stare stvari i dalje imaju prepoznatljiv ukus.

Prima serata donela je nešto o čemu su svi danima pričali – neki kao o neukusnoj budalaštini, neki kao o zanimljivoj novosti. Počeli su prvi taktovi i niko u publici ne bi znao o čemu je reč da na Instagramu, u nekom holetskom karantinu, on već nije đuskao uz tu čudnovatu, balkansku melodiju.

A onda je voditelj najavio: „Dame i gospodo, Zlatan Ibrahimović“.

Iz zvučnika je dopirao jedan veseli foršpil, a visoki muškarac, kose vezane u rep, silazio je niz stepenice uz osmeh prisećajući se plavog Opel Kadeta, one Senade bez „Se“, šarenog omota i tog uvoda u pesmu „Jutro je“ koje je toliko puta čuo bežeći od sumorne stvarnosti.

Sada je njegova stvarnost Sanremo.

I upravo između ta dva foršpila stala je karijera jednog od najboljih fudbalera današnjice, jednog od najintrigantnijih fudbalera i jedne od naj(ne)voljenijih sportskih ličnosti.

Zlatan Ibrahimović je od mlađih kategorija lokalnih klubova, preko Malmea, Ajaksa, italijanske, španske, francuske, američke, engleske i opet italijanske lige došao do toga da se njegovom prezimenu više niko ne podsmeva i da u njegovom slučaju ne postoji pravilan i nepravilan izgovor reči jer je onako kako Zlatan kaže.

Bio je najbolji igrač svakog tima u kom je igrao – osim jednog, što će i sam priznati, a on to retko radi – i to je ostao, menjajući se.

Ibrahimović je surovi profesionalac, spreman da provede sate trenirajući kako bi ispravio jednu pogrešnu sitnicu u algoritmu svog kretanja. Sate provodi i udarajući u džak, vežbajući high kickove i eskivaže, tako da ih posle na terenu lako primenjuje. Bio je brži sa loptom, nego bez nje, sebičan i plahovit. Zatim je postao težak sidraš, prirodno, težeći da se sve vrti oko njega. Onda su mu zanimljive postale druge stvari – više nije bilo važno samo da postiže golove nego da ih postiže baš lepo, pa je počeo da šutira sa svih pozicija, da hvata voleje i izvodi kerefeke od kojih svakog gledaoca preseče kičma.

Postigao je, tek evidencije radi, 483 gola i podelio 186 asistencija u najvećim klubovima sveta.

Menjao se kao igrač, prilagođavao se novim „izazivačima za njegov pojas“ i svaku novu generaciju slao u rašlje, punom, tačno tamo gde stanuju pauci i drugi „nedostojni Zlatana“.

Menjao se u Amsterdamu, Torinu, Milanu, Parizu, Mančesteru, Los Anđelesu, menjao se zahvaljujući drugima i protiv njih, menjao se da bi ostao isti.

Vozio je Ferari kada je to želeo iako to nije želeo niko drugi, bio agresivan i nepristojan kada su puritanci u njega upirali prstom i istovremeno mu spominjali familiju, bio je nadobudan, arogantan preko svake mere jer mere i granice i ne postoje, svađao se sa trenerima, kezio se u lice protivnicima, plašio ih, da bi u poslednje vreme počeo da troluje po društvenim mrežama.

Čovek koji je imao predispoziciju da u vicevima završi u liku Muje i Hase, smestio je sebe u ulogu Čaka Norisa, onog koji postavlja standarde, koji tvrdi da je najbolji i kada zna da nije, nervirajući druge i kreirajući svoju stvarnost. Da, još kada je napuštao Amsterdam zgrabio je priliku da se otrgne od sivila i nikada je nije ispustio, kreirajući život u svetu u kom nema praznih flaša od alkohola po podu, u kom rat i crnina nisu trend, u kom niko ne može da mu se smeje zbog porekla.

Prestao je da krade bicikle, ali je nastavio da igra fudbal i otud i njegova rasprava sa Lebronom Džejmsom o politici i sportistima u njoj. Ibrahimović zna da se njegov glas daleko čuje, ali ne želi da govori o politici – morao bi tada da priča o Bijeljini, o crnini, o sivilu, o svemu što je deo onog sivila koje je ostavio iza sebe.

Odlučio je da kada se njegov glas već toliko daleko čuje, bude inspiracija, ne menjajući svoj naglasak, već ističući na svakom mestu i u svako vreme ko je i odakle je.

I u razgovoru sa Gvardiolom i na Teatru snova i kada ga usred Beograda vređaju iako on Beograd voli, pa i na Sanremu.

Mogao je Ibrahimović da izađe na binu uz bilo koju drugu melodiju, ali u njoj ne bi bilo ni kolača tetke Hanife, ni praznog frižidera, ni loše izgovorenog slova „s“, pa ni dokaza da i dečaci takvih sudbina mogu da traju 20 godina na najvećoj sceni, da budu najbolji u tome što rade i da kao glavni glumci svog filma, budu inspiracija drugim dečacima.

Možda je nepristojan, sasvim sigurno nema „salonske manire“ i nije bio zet iz snova jedne prosečne Šveđanke, ali su svetla oko pozornice Sanrema za njega sinoć bile one ulične svetiljke koje je brojao dok je na tuđoj bicikli tonuo u mrak.

Između ona dva foršpila, mnogo bolje od „kad te nema bolje da se nisam ni probudila“, stoji ona kombinacija rep pančlajna i šifre iz fima Valter brani Sarajevo sa početka teksta.

Zlatanov je život pun maglovitih dana i dugih, vatrenih noći.

Paša moj solidni, sve je ovo za tebe.