Pričajte s decom 15 minuta svako veče pred spavanje

Osam ključnih potreba pravi problem u odnosima (ne samo partnerskim). U radu sa klijentima, to je primetio dr Ričar Erskin i napravio formulu srećnog odnosa – zadovoljiti svaku od njih.

Karijera dr Ričarda G. Erskina duga je pola veka. Ovaj legendarni psiholog i psihoterapeut (koji je u sebi objedinio psihoanalitičara, transakcionog analitičara, geštalt terapeuta i grupnog terapeuta) osnivač je Instituta za integrativnu psihoterapiju u Njujorku i profesor na Univerzitetu Deusto u Bilbaou.

Nedavni boravak u Beogradu povodom promocije njegove dve knjige: Rana emoconalna konfuzija – psihoterapija za granične klijente’ i

‘Tišina, usamljenost, povlačenje – psihoterapija šizoidnog procesa’ (obe u izdanju Clio, 2023. i 2024.), u organizaciji psihijatrijske ordinacije „Bubera“ i Nacionalne asocijacije za Transakcionu analizu Srbije (NATAS), iskoristili smo za razgovor o njegovoj integrativnoj relaciono fokusiranoj psihoterapiji. Šta treba da znate o njoj? Gradeći ovu teoriju, Erskin je naglasio da ljudi boluju od „ruptura i poremećaja u odnosima a ne od psihopatologije“, čime je dao jednu novu, depatologizirajuću perspektivu u pristupu problemima s mentalnim zdravljem. Erskin, između ostalog, kaže da svi imamo osam osnovnih relacionih potreba koje težimo da zadovoljimo (tj. u odnosu s drugima): sigurnost, validacija i afirmacija unutar odnosa, prihvatanje (od strane stabilne i pouzdane osobe), potvrda ličnog iskustva, samodefinisanje (prepoznavanje, priznavanje i prihvatanje sopstvene jedinstvenosti), ostvarivanje uticaja (na druge i prouzrokovanje promene), iniciranje od strane druge osobe (međuljudskog kontakta; preuzimanje odgovornost) i izražavanje ljubavi (zahvalnost i i naklonosti). Njegova integrativna psihoterapija nam daje odgovore i kako.

Imajući u vidu osam relacionih potreba, koje su ključne? Koja je od osam koje izdvajate najvažnija, a bez koje bi najmanja šteta bila?

Sve relacione potrebe su esencijalne za dobro mentalno zdravlje i zdrave odnose. Svakako, potreba za sigurnošću je uvek primarna. Iako nam je takođe važno i da budemo u mogućnosti da ostvarimo i potrebu za uzajamnošću zajedničkog iskustva odnosno sadružje/supružje (u zavisnosti da li se radi o prijateljskim ili partnerskim odnosima – na engleskom reč je “companionship” prim.prev.), da budemo u mogućnosti da ostvarimo uticaj na našeg partnera, da se samodefinišemo, da se oslonimo na drugu osobu i tako dalje. Tako da su sve ove potrebe na različite načine apsolutno važne za zdrave odnose.

Da li je uopšte moguće ispuniti sve ove potrebe u partnerskim odnosima?

Jeste; uz partnera koji je osetljiv i svestan. Ono što dovodi ljude u nevolju, jeste kada ove potrebe nisu ispunjene/zadovoljene. Na primer on kaže: “Ona me više ne voli”, a ono što ta izjava zapravo znači jeste da ona ne inicira stvari sa njim i nije su-drug sa njim. A, s druge strane, ona kaže: “O, pa on mene više ne voli” zato što ne može da se osloni na njega i ne oseća se sigurno sa njim. Jednom kada su ove potrebe ispunjene, ljudi se osećaju voljeno.

Znači u zdravom partnerskom odnosu, potrebno je da imamo svih osam relacionih potreba zadovoljeno?

Bazično, da. Ljudi svakako mogu da žive i bez toga da im neke od ovih potreba ne budu zadovoljene, ali u tom slučaju  je ono što me brine kako i čime kompenzuju nezadovoljenu potrebu odnosno svoj, ovako nastali deficit. Na primer: razvijanjem nekih destruktivnih/samodestruktivnih ponašanja, bolesti zavisnosti, preljubom, pasivnošću, radoholičarenjem itd.

Koja od potreba uglavnom najviše trpi u odnosu i zašto?

Uglavnom kod parova koji imaju decu i koji su veoma zauzeti odgajanjem dece pored svih ostalih obaveza koje moraju da ispune, najviše trpi, i najpre žrtvujemo, potrebu za uzajamnošću. Interesantno je da, kako deca odrastaju, parovi imaju ili tendenciju da više ispunjavaju svoje potrebe za uzajamnošću u odnosu, ili, ako to nije slučaj, da žive dva veoma izolovana života pod istim krovom.

Da li svako može da ispuni te potrebe?

To su univerzalne potrebe svakog od nas. Trenutno se sprovodi multinacionalno istraživanje na više svetskih univerziteta o ovih osam univerzalnih relacionih potreba, čiji je cilj da zasnovano na naučnim dokazima potvrdi ono što smo primetili kroz praksu, a zatim postulirali teorijski – a to je da su ovo najčešće relacione potrebe koje baš svi imamo.

Ono što je veoma specifično za svaku osobu jeste način na koji osobi odgovara da one budu ispunjene, kao i način na koji ih ona ispunjava sebi i drugome u odnosu.

Na primer?

Moj osećaj sigurnosti i uzjamnosti u odnosu, kao i način njihovog ostvarivanja će biti veoma drugačiji od Vašeg ili bilo čijeg drugog.

Upravo zbog toga naše relacione potrebe ne može svako da zadovolji, kao što ni mi ne možemo da zadovoljimo svačije relacione potrebe. To je moguće u situacijama ili gde imamo slične načine zadovoljavanja ovih potreba i pre stupanja u partnerski odnos, ili, ukoliko smo voljni da naučimo šta i kako je za našeg partnera važno i da mu to na takav način i pružimo, a i naš partner je spreman da učini isto. Ukoliko nismo spremni, ili dovoljno fleksibilni da uradimo neke stvari na način koji prija našem partneru, a nama je neprihvatljiv, to neće biti moguće i u tom slučaju je potrebno da nađemo nekoga sa kime se bolje uklapamo u načinima uzajamnog ispunjavanja ovih univerzalnih relacionih potreba.

Da li onda svako može biti dobar partner za nas (pošto savršeni ne postoji), ili ipak postoji neki „tajni sastojak“ u određenoj vezi?

„Tajni sastojak“ je da svaki partner bude posvećen komuniciranju svojih potreba drugome i da istovremeno bude svestan šta je drugome potrebno i da na te potrebe odgovori. Sve je u otvorenoj i direktnoj komunikaciji  – pravo „od jednog srca ka drugome“.

Da li stvarno možemo da očekujemo bezuslovno prihvatanje od partnera?

U idealnom slučaju, da. Svi bismo voleli da budemo prihvaćeni i voljeni bezuslovno. Ali, svi mi radimo stvari drugačije nego naši partneri, što je našim partnerima čestpo užasno iritirajuće – i u tom trenutku nećemo imati bezuslovno prihvatanje.

Od čega ljudi najčešće odustaju u vezi? A od čega najčešće odustaju zbog veze?

Samodefinicija, ostvarivanje uticaja i uzajamnost deluju kao tri najčešće stvari koje se žrtvuju u dugotrajnim partnerskim odnosima i u braku, pod uslovom da se u njemu osećaju sigurno.

Mnogima je teško da kažu „ne“ partneru. Koliko često ljudi u pokušaju da kažu ne ponašanju, kažu „ne“ osobi?

To je obično poslednje utočište. Nakon što je osoba pokušavala da ostvari uticaj i nikako nije uspevala, kada drugi ne prihvata ono što ona ima da kaže, onda je jedan od načina da se nosimo sa takvom situacijom da se povučemo.

Kako razumeti svoje potrebe? Ako nismo naučili da osluškujemo sebe, može da bude teško.. Kako onda da čujemo potrebe partnera?

To je svrha i cilj dubinske psihoterapije. Osobama koje nisu imale priliku da njihovi roditelji umeju da se usaglase sa njihovim potrebama, da ih osluškuju i shvate, čak i ako dok su bili sasvim mali nisu imali reči da ih iskažu; i kasnije nisu imali nikoga ko ih je naučio da osveste svoje potrebe i osećanja – i kako da ih tačno verbalizuju, najčešće če biti potrebna dubinska, razvojno zasnovana, relaciono fokusirana psihoterapija koja će uzeti u obzir da je za mentalno i telesno zdravlje i zadovoljavajuće funkcionisanje u raznim životnim aspektima potrebno pomoći osobi da integriše afekat (emocije), kogniciju, ponašanje i fiziološko – telesne aspekte.

Šta to znači?

To znači da bude u stanju da se na zdrav način odnosi prema svom telu, da bude u mogućnosti da pravilno protumači šta ono “poručuje”, da tačno i logično razmišlja, da adekvatno emocionalno funkcioniše i ima emocije koje su primerene realnosti i objektivnim okolnostima u smislu vrste, intenziteta emocija i da se ponaša na najbolji mogući način u skladu sa ovom emocionalnom i kognitivnom obradom, a uzimajući u obzir koji je najpovoljniji ishod za tu osobu u tom trenutku i u datim okolnostima, koji će omogućiti najzdraviji izbor.

Da nauči da razume sebe, kako da komunicira sa drugima, da nauči da poštuje svoje sopstvene potrebe i da bude u stanju da ih adekvatno izrazi i da se poštujući svoje i tuđe granice za njih zauzima.

To je svrha psihoterapije. Ja često volim da kažem da je psihoterapija previše dobra da bi se koristila samo za osobe sa mentalnim poremećajima.

Svakome od nas je potreban dobar psihoterapeut.

Koji je vaš savet za sve one koji žele da poboljšaju svoj odnos, koji možda i nije toliko loš, ali žele da bude još bolji?

Ukoliko ne uspevate sami da poboljšate svoj partnerski odnos, idite na partnersku terapiju. Nađite dobrog psihoterapeuta koji radi sa parovima i/ili porodicama i identifikujte kako možete da budete u mnogo boljoj komunikaciji jedno s drugim.

Ukoliko roditelj želi da njegovo dete bude svesno svojih potreba, možete li nam dati na primeru kako roditelj treba da se ponaša, imate li neki savet?

Da: razgovarajte s decom redovno o tome šta im je potrebno i šta je drugim ljudima potrebno.

Sedite pored njihovog kreveta svako veče 15 minuta pred spavanje i razgovarajte sa njima.

Uspevao sam da rešim mnoge porodične probleme tako što sam zahtevao od roditelja da sede pored kreveta svoje dece i pričaju sa njima pred spavanje. Često samo takvo postupanje može da donese velike i povoljne promene.

Imate li neki savet za parove koji može da im pomogne?

Zapravo imam. Isključite televizore, kompjutere i telefone, sedite na sofu jedno naspram drugoga, skinite čarape, prepletite naga stopala i razgovarajte sat vremena jednom nedeljno i videćete da će to promeniti stvari na bolje.