Bilo je 16 sati 3. septembra 1918. godine. Odmazda je izvršena. Kazna je izvršena. Ja, član boljševičke partije, mornar Baltičke flote, komandant moskovskog Kremlja, Pavel Dmitrijevič Malkov, izveo sam to – svojom rukom. I ako bi se istorija ponovila, kada bi se stvorenje koje je podiglo ruku na Iljiča ponovo pojavilo pred cevi mog pištolja, moja ruka ne bi zadrhtala, povlačeći obarač, baš kao što nije sada…“
Jedna je ruka zadrhtala, više od tri decenije ranije. Ruka udovice Jevrema Markovića, Ilke.
Znala je da će se stvar dogoditi tu – u Sabornoj crkvi. Odlučila je to još onoga dana kada je iznajmila sobu u staroj kući porodice Bademlić, baš prekoputa crkve. Zbog toga što je za lokaciju odabrala crkvu, počela je da u nju odlazi redovno, na svaku liturgiju, sve dok je nisu zapamtili redovni posetioci. Sve dok nije, kao i oni, postala uobičajeni crkveni kolorit, neprimetna među ikonama i kandilima. Vreme je, kada ne ide u crkvu, provodila kod sestre ili sa prijateljicom Lenom Knićanin, udovicom bivšeg kraljevog ađutanta.
Pričala je posle – a posle bitke i atentata, svi su generali – kućna pomoćnica porodice Bademlić da je zatekla jednom Ilku kako iz revolvera puca u dvorištu i kako joj je objašnjenje da „puca na mačku“ odmah bilo sumnjivo…
CEO TEKST U HIT MAGAZINU ISTORIJA KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ NOVI NEDELJNIK OD 24. NOVEMBRA, DIGITALNA IZDANJA DOSTUPNA NA NSTORE.RS
