U trenutku kada je tokom žreba izvučeno da će Crvena zvezda igrati u grupi Lige šampiona sa Bajernom iz Minhena, u oba grada sećanja su otišla do polufinala Kupa šampiona 1991. godine i do jednog od najčudnijih autogolova ikada postignutih, kao i meča punog političke tenzije.
Tako The Athletic započinje veliku priču o duelu Crvene zvezde i Bajerna, kao uvod za meč koji će te dve ekipe odigrati večeras na Alijanc areni u Minhenu.
Nemački šampioni su bili favoriti za prolazak u finale, a Jup Hajnkes je obećao navijačima da će gledati kako njihov tim podiže pehar, nakon što su sezonu ranije izgubili u polufinalu od Milana.
Novinari nisu sumnjali da će se beogradska ekipa umetnika izgubiti u nervozi kada se suoči sa mentalitetom velikih igrača, pobednika Mundijala 1990. godine Klausa Augentalera, Jirgena Kolera i Štefana Reutera. Pisalo se da su gosti previše svileni.
„Možda je već postojao osećaj da je sve unapred zaključeno, ali uveravam vas da mi u svlačionici nismo tako razmišljali“, kaže za Atletik tadašnji golman Bajerna Rejmond Auman.
„Jup Hajnkes nam je pustio kasetu sa pobedom Crvene zvezde od 6:0 protiv Dinama iz Drezdena u četvrtfinalu. Znali smo da su oni vrhunska ekipa, da imaju Roberta Prosinečkog, Dejana Savićevića, Darka Pančeva. Trener nas je upozorio da posebno pazimo na njihove kontanapade.“
Tadašnji golman i kapiten Crvene zvezde Stevan Stojanović za Atletik kaže da je njegov tim ušao u utakmicu bez strepnje.
„Naravno, to je bio Bajern, jedan od najvećih klubova na svetu. Znali smo koliko su dobri, bili smo upoznati sa kvalitetima njihovih igrača. Mi nismo bili tako konstantni ali smo smatrali da smo jedan od najboljih timova u Evropi“, priseća se Stojanović.
Vilfrid Moren, nemački TV komentator sa prve utakmice, bio je iznenađen što mu je dozvoljeno da uđe u svlačionicu gostiju 30 minuta pred početak meča.
„Bila je opuštena atmosfera, sa puno nasmejanih lica“, rekao je gledaocima tada.
Stojanović ističe da je Crvena zvezda tada promenila način igre.
„Bili smo napadački tim koji je voleo da kontroliše posed i želeo da nadigra protivnika, ali smo znali da se moramo prilagoditi Bajernu koji nije imao slabu tačku, u pravom smislu te reči“.
Plan je bio da se Bavarci namame napred, da im se oduzme lopta i da se napadnu široki prostori iza krila Rojtera i Bendera. Bajern je tada još uvek igrao sa liberom, Augentalerom.
Atmosfera na Olimpijskom stadionu bila je neobično napeta. Na tribinama je bilo oko 65.000 ljudi, a među njima je bilo i mnogo navijača Crvene zvezde koji su živeli u Nemačkoj. Minhen je bio ulazna tačka za preko 700.000 Jugoslovena koji su krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih dolazili da nadoknade pad na nemačkom tržištu rada.
Značajan broj gastarbajtera iz Srbije je pomogao i da se izgradi stadion na kojem je Zvezda trebalo da zaigra.
Pisac ovih redova za Atletik, tada kao srednjoškolac, priseća se da su njegovi prijatelji, doseljenici iz Srbije, bili uvereni da će njihov tim pobediti.
Stojanović je dodao: „Dosta Jugoslovena je u to vreme radilo u Nemačkoj i očekivali smo da ćemo imati veliku podršku. Ali toliko ljudi nismo očekivali. To nam je stvarno bio vetar u jedra. Bili smo vrlo motivisani.“
Nesrpski doseljenici iz Jugoslavije nisu voleli Crvenu zvezdu. Jugoslavija je još uvek postojala tog aprila 1991. godine, ali se zemlja raspadala po etničkoj osnovi.
„Fudbal možda nije pokretačka snaga separatizma, ali je svakako bio objektiv kroz koji je sve veća radikalizacija sa svih strana postala vidljivija“, tvrdi Dario Brentin, istraživač univerziteta u Gracu.
Neredi na Maksimiru najavili su krvavi sukob uživo na televiziji, a na istom stadionu navijači su zviždali tadašnjoj jugoslovenskoj himni.
Stojanović želi da istakne da je Crvena zvezda bila „tim iz cele Jugoslavije, svih nacija i religija, ljudi koji se nisu brinuli o politici i nikada o njoj nisu govorili“, ali nekolicina je klub gledala u inkluzivnim okvirima.
„Srbi su uspehe Zvezde proslavljali kao srpske, a ostali su ih ignorisali“, kaže Brentin. „Njihovi rezultati više nisu posmatrani kao uspesi jugoslovenskog fudbala, već post-jugoslovenskog fudbala.“
Kada je Prosinečki, elegantni plejmejker crveno-belih i sin srpsko-hrvatskih migranata tokom poslednjih proslava u Beogradu podizao tri prsta, Hrvati su ga prozvali izdajnikom i dobijao je pretnje smrću. Nakon prelaska u Real Madrid, morao je da čeka tri godine na poziv reprezentacije Hrvatske.
„Navikli smo da igramo na zaista teškim terenima sa neprijateljski nastrojenim navijačima po čitavoj jugoslovenskoj ligi, tako da nas atmosfera u Minhenu nije posebno brinula“, kaže Stojanović.
Seća se da je Bajern izgledao dobro u uvodnih 45 minuta. Bavarci su bili dobro uravnoteženi, imali su kontrolu igre preko Rolanda Volfrahta i branili se prilično odlučno. Ali su u zaustavnom vremenu igrači zanemarili Hajnkesova upozorenja.
Prosinečki prolazi po levom boku, izbacuje ceo vezni red Bajerna pasom ka Dragiši Biniću, koji prebacuje loptu za Pančeva koji se baca na drugu stativu. Gol.
Od tog šoka se domaći nisu oporavili i trudili su se bez ikakvog rezultata pre nego što Savićević nije zabio nož u srce tima iz Minhena, završivši uspešno još jedan oštar kontranapad.
„Nisu imali mnogo šansi, ali su bili neverovatno pametni i efikasni“, priseća se Auman.
Stojanović priznaje da je pomislio da je njegov tim blizu finala.
„Znao sam da će očekivanja rasti, da će ljudi očekivati da ih pboedimo u Beogradu, ali nisam leteo visoko. Bili smo svesni da je Bajern još uvek tim koji nas može pobediti, da nema razlik za njih i da neće biti impresionirani atmosferom. Znao sam da neće odustati.“
Pred revanš meč, Augentaler je pozvao ekipu na pivo u podrum svoje kuće. Želeo je da okupi tim, da podigne atmosferu, nije to bio tajni sastanak.
„Kolektivno smo odlučili da će Rojter igrao libero, a da ću ja igrati protiv Prosinečkog u sredini“, prisetio se Augentaler dve decenije kasnije. Međutim, Hajnkes se osećao loše kada je za to saznao.
Pred 100.000 ljudi na Marakani, otporni Bajern je ipak uspeo da pretvori deficit od 1:0 na poluvremenu u prednost od 2:1, zahvaljujući golovima Augentalera i Bendera. Volfraht je zamalo pogodio za 3:1. Bila je to prilika da nokautira Beograd.
A onda se dogodilo TO.
U 91. minutu Augentaler je loptu ispucao visoko u vazduh. Auman je bio siguran će ona otići u korner.
„Potpuno sam pogrešno procenio let i kada sam reagovao, lopta je već preko moje glave ušla u gol“, priznaje Auman.
„Za sto godina nećete videti tragičniji autogol. Ali to je bilo tako. Uvek sam priznavao krivicu. Svi smo bili potpuno uništeni. Tih dana ste Kup šampiona mogli da igrate samo ako ste šampioni u domaćem prvenstvu, pa je postojala bojazan da nećemo tako brzo imati priliku da ponovo igramo polufinale“.
Uli Henes, direktor Bajerna, osetio je sličnu oštrinu poraza na Marakani, promašivši penal za Zapadnu nemačku u finalu Evropskog prvenstva 1976. godine. Šutnuo je loptu visoko preko prečke istog gola.
Taj remi od 2:2 doveo je do Crvenu zvezdu do finala u kojem je pobedom protiv Marseja na penale dostigla sportsku besmrtnost.
Međutim, kombinacija odnosa snaga na tržištu i pogoršanja političke situacije značili su da će najuspešnija i potpuno očaravajuća strana Jugoslavije momentalno da se raspadne.
I Bajern je doživeo dramatičan pad, koji je dobio još bolnije obrise nakon nezamislivog preokreta u Barseloni 1999. godine.
Bavarci su imali tim pun istrošenih igrača. Nakon što su Koler i Rojter prodati u Italiju, niz povreda i sramotnih poraza doveli su do toga da Henes otpusti Hajnkesa. Kasnije je tvrdio da mu je to bila najveća greška u karijeri.
S nesrećnim Sorenom Lerbijem na klupi, Bajern je koketirao i sa ispadanjem, a na kraju je vođen Erikom Ribekom završio kao deseti. To je dovelo do autokratskog ponašanja Henesa, iza kojeg je usledio dolazak Rumenigea i Bekenbauera u klub i procvat tima iz Minhena.
Za Crvenu zvezdu, nažalost, kraj nije bio tako srećan.
Tagovi
