Pričam ti (vojničke) priče: Veliki dosije o vojnom roku u Nedeljniku

Osoba B: „Raduje nas kad istraživanje pokaže da javnost pozitivno gleda na eventualno vraćanje služenja vojnog roka. Na nivou Ministarstva odbrane i VS formiran je radni tim koji razmatra nova strategijska dokumenta, to su dokumenta od najvećeg značaja za VS. A jedno od pitanja koje se razmatra je i vraćanje obaveznog služenja vojnog roka.” 

Osoba C: “Strategija odbrane između 2004. i 2012. godine bila je ka integraciji vojske u NATO i vojska je svedena na petinu svoje prethodne veličine. Iako su vojno neutralne, i Švajcarska i Austrija primaju regrute na redovno služenje vojnog roka. Uvođenjem redovnog vojnog roka ne ukida se profesionalni kadar.” 

Osoba D: „Ako hoćemo da smo ozbiljna država, a ne da zabijamo glavu kao noj i da se pravimo da se ništa ne dešava, uvešćemo vojsku. Ministarstvo odbrane i Generalštab VS takvu inicijativu uputili su predsedniku države Aleksandru Vučiću i njegovom vojnom kabinetu, tako da očekuju njihovu analizu. Dok sam ja na toj funkciji, nećemo odustati od vraćanja obaveznog vojnog roka.” 

Društvena igra o vojsci i vojnoj problematici mogla bi da bude „riziko“, tu su zastavice i tenkovi i teritorije. Uklapa se i „potapanje podmornica“. Često je kada je reč o toj temi, omiljena društvena igra ispijanje alkohola i duge rasprave sve dok se na satu strpljenja ne poklope kazaljke za sate i promile. U ovom slučaju bi svi zainteresovani mogli da se igraju i pogađanja zagonetne ličnosti. 

I osoba B i osoba C i osoba D mogle bi da se predstave kao vrhunski vojni autoriteti koji donose važne odluke za pitanja bezbednosti. I to ne bi bilo do kraja netačno. Iako je osoba B zapravo portparol Vojske Srbije, kapetan korvete Jovan Krivokapić. Iako je osoba B ministar odbrane u Vladi Srbije Nebojša Stefanović. Iako je osoba D ministar odbrane u Vladi Srbije Miloš Vučević. 

Šta su dve zajedničke stvari za osobe B, C i D. Sve tri osobe su u različitim perioda potegle pitanja povratka redovnog služenja vojnog roka, Krivokapić 2016. godine, Stefanović u februaru 2021. godine, a Vučević prvih dana 2024. godine. I sva trojica se o pitanju koje su pokrenuli, pitaju tačno onoliko koliko im dozvoli osoba A. 

Tako su vojska i redovno služenje vojnog roka, po staroj navici i već razrađenom modelu, postali jedna od glavnih tema u (političkom) životu Srbije, čime su stare debate i još stariji argumenti “za” i “protiv” rasklopljeni, očišćeni i podmazani za ponovnu upotrebu. I pitanja iz tih debata su stara – ko je kriv što je vojska danas u ovakvom stanju, koji je pravi razlog za potencijalno vraćanje redovnog služenja vojnog roka, šta služenje vojske (od četiri meseca) zapravo donosi, je li to uopšte izvodljivo i koliko košta? 

Miiirno! Nadeeeesno!  

Stara pitanja imaju nove odgovore. 

Ko je otopio tenkove? (Spojler: Niko) 

Priča o tome kako je ukinuto redovno služenje vojnog roka u Srbiji, zanimljiva je iz mnogo uglova, ali najzanimljivija je kao politički materijal, koji se često koristi protiv svih onih koji su se makar očešali o vojsku u periodu kada je izvršena “profesionalizacija”. Za te ljude se kaže da su “topili tenkove” pa je zato danas “Srbija slaba” i “nema nikakvu vojsku”. 

Ministar odbrane iz tog perioda Dragan Šutanovac kratko je odgovorio na pitanja Nedeljnika da govori o temi povratka redovnog služenja vojnog roka. 

„Na ovu temu sam prethodnih desetak godina pisao i davao izjave više puta, a niko od opozicije se nije oglašavao. Sada je vreme da se oni oglase, a moj stav je poznat. Ne dajem više izjave na tu temu“, rekao je Šutanovac za Nedeljnik. 

O toj temi za Nedeljnik je odlučio da govori nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije, a današnji lider opozicione političke partije Srce, Zdravko Ponoš. On je tu funkciju u Generalštabu obavljao do 2008. godine i za to vreme je urađena reorganizacija, kao preduslov za proces profesionalizacije. Kako Ponoš objašnjava, tadašnja organizacija bila je – nefunkcionalna.  

“Imali smo previše potpukovnika, a nedovoljno potporučnika, imali smo veliki broj brigada, ali na papiru, previše kasarni u kojima nije bilo dovoljno vojske ni za stražu. Reorganizacijom smo grupisali jedinice, uspostavili novu organizacionu šemu po NATO standardima, predložili da se višak kasarni i drugih nekretnina proda, a da se od te prodaje finansira modernizacija vojske – nabavka novog naoružanja, unapređenje obuke, socijalnog položaja zaposlenih u Vojsci itd. To sa finansiranjem modernizacije iz vlastitih izvora nažalost nije zaživelo u praksi”, objašnjava Ponoš za Nedeljnik. 

Profesionalizacija je bila naredna faza i kako kaže, taj evropski trend iz tog doba, započet je u njegovo vreme. 

“Takve promene od masovnih regrutnih vojski ka profesionalnim ili obrnuto kroz istoriju su se dešavale iz dva razloga. Prvi – ako bezbednosne okolnosti to zahtevaju, i drugi – ako se desi značajna tehnološka promena koja menja fizionomiju ratovanja. Tehnologije prve polovine 20. veka su išle ruku pod ruku sa masovnim vojskama. Tome je npr. doprineo razvoj železnice. Krajem prošlog i početkom dvadeset prvog veka vojske su se oslonile na tehnologije kojima treba sve više vojnik profesionalac. I bezbednosni i tehnološki kontekst su išli u prilog profesionalizaciji naše vojske pre 18 godina”, kaže Ponoš i podvlači da je u pitanju dug proces. 

Proces koji je kod nas, kao i mnoge druge stvari, ostao nedovršen.  

“Profesionalizacija je polagano smicanje jednog modela i uspostavljanje drugog kako bi se sve vreme obezbedila operativna funkcionalnost vojske i sposobnost da se generiše ratna vojska. Ja sam sa pozicije načelnika Generalštaba otišao krajem decembra 2008, a vojni rok je ukinut 2010. godine i proglašeno je da Srbija ima profesionalnu vojsku. U realnosti, ukinuto je služenje vojske, a profesionalna vojska nije uspostavljena. Od tada do danas.” 

Činjenica da je proces profesionalizacije ostao na ničijoj zemlji, omogućio je i onima koji su protiv redovnog služenja vojnog roka i onima koji su za tu opciju, da “pucaju” po profesionalizaciji, ili u boljem slučaju u tom nedovršenom procesu pronađu argumente za svoje teze. Oni koji smatraju da redovno služenje vojnog roka nije dobro rešenje, ističu da je potrebno profesionalizaciju sprovesti do kraja. Oni koji su za redovno služenje vojnog roka, smatraju da je za tako nešto vreme isteklo. 

“Profesionalni model kod nas ima jednu veliku manjkavost – ne funkcioniše. To je krivica politike”, tvrdi vojni analitičar Aleksandar Radić. “Ljudi koji znaju da postoji problem ozbiljnog nedostatka interesa za vojnu službu isti taj problem ignorišu. Broj profesionalnih vojnika je, postoji mnogo indikatora, premalen, ali ne znamo koliko tačno premalen, jer država krije taj podatak. Mehanizam popune profesionalnim vojnicima je kod nas veoma problematičan, jer Vojska Srbije ima organizacijsku strukturu koja je postavljena 2006–2007. godine. Oni su u to vreme dobili političku saglasnost da naprave reorganizaciju vojske kojom je predviđeno smanjenje broja jedinica, ali unutar veoma snažne, konzervativne atmosfere da se ništa ne dira. Napravili su vojsku koja je sa svojom strukturom u to vreme podrazumevala popunu vojnicima na redovno služenje vojnog roka. Napravljen je plan kako dalje, kako postepeno smanjivati vojsku, ali došli su neki drugi ljudi i od 2012. godine struktura vojske nije promenjena. Naprotiv. Povećan je broj taktičkih jedinica, povećana je potreba za vojnicima, a njih je bilo sve manje i manje. Suštinski, ta organizacija traži obavezno služenje vojnog roka.” 

Ponoš ističe da ima mnogo faktora koji su direktno ili indirektno uticali na to da profesionalizacija vojske ne uspe. Saglasan je sa Radićem da su problemi sistemski. 

“Ne može se očekivati da će interesovanje za službu profesionalnog vojnika biti dovoljno veliko ako su profesionalni vojnici suočeni sa nizom neizvesnosti. Ne može se ceo radni vek provesti kao profesionalni vojnik, a ako nema zagarantovane tranzicije u civilna zanimanja, ako nema mogućnosti da se uzme kredit za stan, ako radni pravni status nije uređen, onda čak ni solidne plate nisu dovoljan motiv za tu profesiju”, kaže Ponoš. 

Radić problem dodatno razlaže. 

“Kod nas da bi postojali bataljoni, moraju da se mobilišu rezervisti. Kada ti rezervisti dođu i zaduže opremu, tek onda formiramo jedinice. Mi ne možemo bez pasivne rezerve, a pasivna rezerva podrazumeva vojne obveznike koji su odslužili vojni rok – oni su sve stariji. Broj ljudi koji su došli na dobrovoljno služenje vojnog roka od 2011. godine očigledno ni izdaleka nije dovoljan da bi se zadovoljile potrebe. Zato se pribeglo najgrđoj birokratskoj formi, ideji da se neko ko ima navršenih 30 godina automatski prevodi u rezervu. Onda smo došli do genijalne ideje da je tim ljudima dovoljna obuka od po 15 dana u dve godine. To je skandalozno. Ne možete stvarati bataljon tako što ćete zvati ljude koji nisu služili vojni rok i koji su navodno u tih 15 dana protrčali kroz kasarnu”, objašnjava on. 

Zašto bismo baš sada vratili vojsku? 

Kako je izvlačenje teme povratka redovnog služenja vojnog roka izvesno kao da će sutra da svane, javnost obično pokušava da pronađe odgovore na pitanje – za čije babe zdravlje se ta tema baš sada izvlači? Različita tumačenja tog pitanja zapravo predstavljaju početnu tačku za svaku od teorija da li bi vojsku trebalo vratiti na stara podešavanja ili ne.  

Oni koji smatraju da je u pitanju bezbednosna potreba, najčešće izvode zaključak da je tako nešto neophodno. Oni koji smatraju da je u pitanju politička zafrkancija, najčešće izvode zaključak da je tako nešto budalasto. Oni koji smatraju da je u pitanju i bezbednosna potreba i politička zafrkancija, najčešće su u pravu. 

“Režim je tu ideju argumentovao tvrdnjom da to zahtevaju bezbednosne okolnosti”, kaže Ponoš za Nedeljnik. “Jasno je da su se bezbednosne okolnosti menjale i da se menjaju. Nije međutim objašnjeno kako će na konkretne promene bezbednosnih okolnosti uspešnije odgovoriti vojska sa regrutnim kontingentom koji se obučava tri ili četiri meseca. Jasno je da bi se na taj način popunila ratna formacija, mada samo na papiru i samo nekih jedinica i specijalnosti. Ono što nedostaje sadašnjoj neuspešno profesionalizovanoj vojsci, nedostajalo bi i tada. Da ilustrujem – i dalje tenkove ne bi imao ko da pokrene. Režim nije svoju tezu potkrepio drugim mogućim razlogom – tehnološkim. To naravno nije ni moguće. Za upravljanje modernim naoružanjem vojsci trebaju profesionalci. Obuka za takve sisteme je duga i skupa. Neracionalno je da se vojnici obuče pa da po završetku obuke idu iz vojske.“ 

Ipak, Ponoš ističe da srpski režim pripada onim režimima za koje je vojska samo “alat unutrašnje politike”. 

“Aleksandar Vučić pokazuje sklonost da vojsku koristi upravo kao alat unutrašnje politike. Zasada ne kao instrument sile nego kao instrument opsene i jačanja kulta ličnosti. Tako je npr. paradirao vojskom u blizini administrativne linije sa KiM i držao zapaljive govore dok se kao sluga pokorni savijao po svetu isporučujući kosovsku državnost.“ 

Druga strana takvog odnosa prema vojsci jeste prepoznavanje kapaciteta koji ta tema ima za odvlačenje pažnje javnosti sa drugih tema, tvrdi Ponoš. 

“Danas je to faza implementacije kosovskih sporazuma kojima je Vučić pristao da Srbiju povuče sa KiM, a Kosovu isporuči državnost. Sudeći po načinu kako je tema ponovo lansirana, rekao bih da vlast ne pokazuje nameru da se ozbiljno pozabavi realnim problemom – stanjem vojske, a da se ponovo bavi zloupotrebom vojnih tema za prikrivanje drugih”, kaže on. 

Ako bismo razloge za pokretanje ove teme tražili u isključivo bezbednosnim pitanjima, svi naši sagovornici su saglasni da bismo pronašli brojne manjkavosti u sistemu koje bezbednosne probleme čine realnim. 

“Druge zemlje sada naglo vojno jačaju, postoje ozbiljne mračne procene kako bi mogla da izgleda budućnost Evrope, i dužnost države je da priprema zemlju za odbranu”, tvrdi Radić za Nedeljnik. “Usvojen je koncept totalne odbrane prošle godine ali se drži u tajnosti, to je koncept koji podrazumeva angažovanje svih državnih resursa u odbrani zemlje. U slučaju rata niko nije van angažovanja i u takvom scenariju u kojem druge zemlje promišljaju da li da uvedu obavezno služenje vojnog roka, drastično povećavaju izdatke za vojsku, u Srbiji se nekako ’ostalo na repu’, kao da se mlako pričalo na tu temu poslednjih godina, a onda sad, kad su drugi iz neutralne pozicije prešli u agresivnu, nameće se pitanje šta učiniti i kako dalje. Problem je što ne primećujem da u vojnom vrhu postoji stvarni interes, on je potpuno pasivan prema svom poslu i predstavlja običan dekor za političke predstave. Postavili su se tako da izvršavaju zadatke koji su vezani za dnevnu politiku, koriste čitav mehanizam vojske da bi postigli što bolje rezultate na paradama, smotrama, direktni TV prenosi su postali svrha njihovog postojanja i njima je sasvim dobar profesionalan sistem, jer on omogućava da kao poslodavci traže od radne snage sve više i više. Kada se postavlja pitanje zašto nemamo dovoljno profesionalnih vojnika, bitno je razumeti da je to čovek koji mora da radi sve što mu kažete i koji zavisi od produženja radnog ugovora.” 

Ako je od dolaska “osobe A” na vlast jasno da su neki paterni ustaljeni i da se neki modeli ponašanja ponavljaju, onda je sasvim jasno i da se većina tema ne bi pokretala da za to ne postoji jako uporište u javnom mnjenju. Vojska je u Srbiji važna tema decenijama i stvar ponosa vekovima unazad, pa je javno mnjenje u sve teme u vezi sa uniformom, vrlo involvirano. 

Zato je bilo zanimljivo analizirati koliko je ovoga puta pažnje posvećeno ovoj temi, kao deo odgovora na pitanje iz podnaslova teksta. 

Prema podacima iz istraživanja koje je za potrebe ovog teksta uradio Digital Element, od 4. januara kada je tema prvi put pokrenuta, sve do početka pisanja ovog teksta (u utorak ujutro), na internetu je pokrenuto više od 4.300 objava na vebu i društvenim mrežama, a domet tih objava je oko 800 miliona (toliko je pregleda bilo na svim tim objavama). O tome su pisani tekstovi, analize i kolumne na sajtovima, ali i pokretane debate na društvenim mrežama. Čak 82,5 odsto objava bilo je napisano na Tviteru, dok su na drugom mestu onlajn mediji sa udelom od 10,3 odsto objava (449 tekstova). 

Dakle, tema je postala vrlo važna. Ali kakve su bile reakcije? Vrlo podeljene. Od tekstova i debata u kojima se poziva na direktno odbijanje služenja vojnog roka, do slavljenja takve odluke i izražavanja svih benefita takve odluke. 

“Skoro polovina je bila između 25 i 34 godine, zatim od 18 do 24, i na trećem mestu 35–44 godine, što je interesantno jer se veliki broj ljudi oglašava o ovoj temi, a i ne spada u grupu osoba koje će morati da služe vojni rok”, rekli su nam iz Digital Elementa. 

U tom smislu, odluka da se ponovo pokrene ova tema bila je vrlo dobra po politički vrh. 

“Medijsko lansiranje ’inicijative Generalštaba’ koju ministar preko medija upućuje predsedniku ukazuje da je i ovaj put fokus režima ne na rešavanju realnog problema nego na pokrivanju drugih neprijatnih tema. Da su se opredelili da rešavaju problem, onda bi pre izlaska u javnost uradili detaljnu analizu koliko vremena i novca treba da se opravi postojeći model neuspešne profesionalizacije Vojske, a koliko vremena i novca treba da zaživi sistem sa obaveznim služenjem vojnog roka. Nema toga”, kaže Ponoš. 

Da si ti bio u vojsci… 

Ono čega ima jesu priče o vojsci i služenju vojnog roka. U core redakciji Nedeljnika, ne računajući spoljne saradnike, od 12 ljudi, dve osobe su služile vojsku. Obe osobe su prema vojsci negativno orijentisane. I obe osobe s vremena na vreme pričaju o svojim vojničkim iskustvima. Što bi rekli na platformi na kojoj se o vojsci najviše pričalo ovih dana – i to je tako.  

Vojska je uvek tema. Oni koji su je služili o njoj imaju različita iskustva, ali su ona po pravilu duboko urezana u njihova sećanja i predstavljaju važan izvor iskustava. I još važniji izvor vojničkih (i lovačkih) priča. 

Istraživanje Digital Elementa pokazuje jednu vrlo zanimljivu pojavu – “najveći broj komentara koji su došli od žena koje su za vraćanje vojnog roka, obrađuje jednu istu temu i zasniva se na istom argumentu: dobro je što se vraća vojska, da muškarci očvrsnu”. 

Kako vojska zapravo može da utiče na čoveka? 

„Ako se vojni rok uvede, sigurno se neće uvesti zbog sticanja dobrih navika nego zbog političke situacije”, kaže za Nedeljnik psihoterapeut Stojan Mišić (nije izabran za sagovornika po vojničkom imenu i prezimenu). “U vojsci je disciplina na visokom nivou i ukoliko ne ispunjavate uslove i zahteve, snosićete posledice. Ako ne želite da snosite posledice, vi ćete raditi određene stvari i to će vam preći u naviku. To što su navike stečene u vojsci uopšte ne znači da će te navike i ostati za života. Ne znam da li vojska pravi od dečaka čoveka, ali znam da ima mnogo dečaka koji nemaju osnovne životne navike. Počev od higijene pa do motoričkih sposobnosti da se adekvatno zakuca ekser.” 

Ipak, Mišić ističe da rezultate i to da li je ostvaren pozitivan uticaj na životne navike možemo videti tek kada prođe dovoljno vremena od početka primene redovnog služenja. Usput, činjenica da će mladi ljudi na služenje vojnog roka otići “sa velikim besom”, neće u tom smislu biti od pomoći. 

 

“Mladi danas već na fakultetu ulaze u poslove, zarađuju i osnivaju firme. Rade na sebi na jedan drugačiji način, putuju, istražuju i osnivaju porodice… Zamislite kako može da deluje na jednog mladića koji je pun ambicija da se ostvari profesionalno i porodično i samo odjednom sazna da mora da bude izopšten od svega na četiri meseca. Teško mi je da poverujem da će se obradovati što će steći neke radne navike. S druge strane, osposobiti te iste ljude i dati im neke veštine koje oni nikada ne bi stekli može da bude važno”, objašnjava on. 

Sagovornici Nedeljnika saglasni su da je – ako se takva odluka već donese – četiri meseca prekratak rok da se bilo šta ozbiljno uradi. I psihološki i vojnički. 

“Ja mislim da je ipak šest meseci neki realni minimum”, kaže Radić. “Naravno, ovo su truli politički kompromisi, gde se uvek gleda da se narod ne iziritira previše jer je potrebna njegova podrška. I to je jedan od najvažnijih razloga zbog kojih pokazujem rezervu prema načinu na koji se ovo vodi, jer se od početka prilagođava reakcijama javnog mnjenja, a ne potrebama. Koncept obaveznosti je vrlo teško obnoviti, jer kada jednom ukinete obavezu, veoma je teško vratiti pomisao na to. Zato je u odnosu na sva druga pitanja koja se otvaraju, najbitnije kako ubediti ljude da to prihvate.” 

Može biti da je trenutak kada je ova ideja ponovo plasirana, pažljivo biran. Jer šta ljudi u Srbiji rade u prvoj polovini januara? Druže se, jedu, piju, razgovaraju i vesele se. I retko se preskoči neka dogodovština iz vremena kada je “sve bilo bolje”, “trava zelenija”, klupa u parku udobnija od kreveta, a vojska odskočna daska za muškost – i prve cigarete i prve ozbiljnije brkove i prva prijateljstva za doveka. Iako su retka potrajala mimo Fejsbuk grupa. 

Mišić smatra da je značajna vrednosna razlika između generacija koje se na taj način prisećaju svojih vojničkih iskustava i onih koji bi danas trebalo da služe vojsku. 

“Drugačije su to generacije bile. Imale su skroz druge vrednosti. Nama će trebati dugi niz godina da osvestimo zašto je vojska bitna kao i služenje vojnog roka. Petnaest godina koliko nemamo redovan vojni rok dosta se toga promenilo. Izgubila se svest zašto je to važno, neke druge vrednosti su sada aktuelne. Dobro je što možemo da vidimo od starijih sve one dobre osobine koje su naučili u vojsci”, zaključuje Mišić. 

Istraživanje urađeno za potrebe ovog teksta pokazuje i koje su glavne teze i najčešća pitanja u debatama o vojsci. Tako su osnovne teze na mrežama – “bacanje jedne godine života”, “glup i provaljeni spin”, “pitanje tradicije i odbrane”, “čast za svakog muškarca”, “još jedna od tema da se skrene fokus sa izbora”. Sa druge strane, pitanja su mnogo praktičnija – da li će sve generacije unazad koje nisu služile vojni rok, sada to činiti sa generacijama koje tek treba da služe, da li će svi imati isti tretman (povezujući vlast i povlašćenu ,,decu“), koliko je skup vojni rok i da li država treba da se fokusira na taj trošak sada. 

OK. I šta sad?

Ni na jedno od tih pitanja nema odgovora. Osoba D je rekla kako će dokle god je na funkciji ministra insistirati na ovoj temi, pa se mnogi zafrkavaju kako bi dobro bilo da osoba A što pre formira novu vladu kako bi Vučević postao premijer i prestao da priča o ovoj temi. Osoba A sa druge strane licitira koliko bi vojni rok mogao da traje, ali ne odbija decidirano da će biti vraćen sa argumentom da je to preskupo, kako je to činio ranije. 

Radić tvrdi da postoje nužni preduslovi da se tako nešto sprovede.  

“Unutrašnji resursi za korišćenje kadra koji imamo nisu iskorišćeni. Broj profesionalnih vojnika je očigledno mnogo manji u odnosu na formacijske potrebe, a aktivna rezerva kao koncept nikada nije pokrenuta. I šta sad učiniti? Služenje vojnog roka. A šta bi to podrazumevalo? Pre svega ozbiljnost politike, odgovornost i shvatanje da je to nacionalno pitanje i da ne sme da se uklopi u dnevnopolitičke zloupotrebe, ali kako u Srbiji nekome reći da neku temu ne sme da koristi za lične političke potrebe? Jednostavno, morate pridobiti naciju, morate ubediti ljude da je potrebno služenje vojnog roka. Mora da se stvori valjan mehanizam koji podrazumeva stvarni egalitarizam, to jest da obavezni vojni rok jednako važi za sve”, kaže Radić. 

“Vojska bi u pripremi imala ogroman problem. Kasarne su zapuštene, i tu nije toliko reč o parama koliko i o pokazivanju ozbiljnosti i želje da se problemi reše. Nameće se pitanje kako srediti kasarne, infrastrukturu, kako i koju hranu obezbediti i dočekati mladiće. Te probleme mora da reši vojska, ali brinem da je došlo do ogromnog zanemarivanja znanja u vojsci nauštrb partijske podobnosti. Nekada je vojska imala proizvodnje kadra koji je obavljao obuku, a sada postoje mnoge slabosti i pitanje je jesu li u vojsci tome dorasli.” 

Tek nakon rešavanja svih ovih pitanja, može da se uđe u praktične probleme i kalkulacije.  

“Da je stanje kako treba, pitanje bi bilo – za koje vreme može dobro opremljena i osposobljena mirnodopska vojska od 20.000 vojnika da naraste u ratnu vojsku od 100.000 ljudi i da li na tome treba da se poradi i šta. Problem je što mi nemamo ni tih 20.000 u miru, a ovo što imamo nije dobro osposobljeno. A onda na sve to problem je što nemamo rezervu za generisanje te ratne vojske od 100.000 ljudi. Džaba nam milioni pušaka, stotine prastarih tenkova i samozvani vrhovni komandant. Ne valja”, objašnjava Ponoš. 

Analitičar Aleksandar Radić nudi i potencijalno, kako kaže, “realistično rešenje”.  On ističe da koliko se para troši uzaludno na naoružanje, služenje vojnog roka i nije toliko finansijski zahtevno.

“Mislim da bi realistično rešenje bilo da se, posle temeljite pripreme, uvede obavezan vojni rok u trajanju od minimalno šest meseci, ali da on ne treba da obuhvati sve građane, da možemo da imamo jedan period u kojem, po uzoru na Norvežane, pozivamo one koji se opredele da bi služili vojni rok i pod obavezno ljude koji su po nekim svojim životnim opredeljenjima već bliski vojnim potrebama. Na primer, ako ste sportski padobranac ili se bavite bilo kojom drugom formom vazduhoplovnih aktivnosti, ako ste ronilac, lovac, želite da imate oružje, onda morate da služite vojni rok, i tu bih zaista kopirao Norvežane. U nekim zemljama je praksa da ako imate oružje automatski ne možete civilno da služite vojni rok. Mi nažalost imamo mnogo ljudi koji vole da pokazuju interesovanje za vojsku i oružje i da se bave vojnim temama, čak i na javnoj sceni, a da nisu služili vojni rok. Kako neko može da se bavi vojnim temama a da nije služio vojni rok?” 

Time se priča opet vraća na temu egalitarnosti i na pitanje – sve i da se uspostavi dobar sistem, da za to ima novca i da se javno mnjenje usmeri u pravcu da je to neophodna bezbednosna potreba, da li će svi služiti vojsku i da li će svi to raditi pod istim uslovima? 

“Kod nas je prigovor savesti shvatan kao mehanizam za masovnu zloupotrebu od strane tatinih i maminih sinova, i to je godinama bio način za izbegavanje vojnog roka. Oni koji kažu da su za vreme civilnog služenja vojnog roka do kog dolazi nakon prigovora savesti radili nešto ozbiljno – lažu. U drugim zemljama koje su imale isti mehanizam i koje su takođe imale tako masovne prilive u redove onoga što bi se u slengu nazvalo ’roze beretkama’, na primer u Nemačkoj, od ljudi koji su vojsku služili civilno se očekivalo da ozbiljno rade, i to, recimo, u dvostrukom trajanju redovnog vojnog roka. I to nisu bili laki, elegantni poslovi, već nešto poput pomaganja u staračkim domovima, bolnicama, socijalnim službama. Sad se nameće pitanje koliko smo mi odgovorni“, zaključuje Radić.

Na kraju igre, priča se vraća na početak. 

Kao u „riziku“, kupuju se tenkovi i mašta o teritorijama. I dalje se uz čašicu pričaju vojničke priče i prizivaju jači i sposobniji muškarci, a pitanja koja očigledno zanimaju veliki broj ljudi ostaju bez odgovora. Vojnici nikada nisu bili ljubitelji zagonetaka, a građani su umorni od pogađanja uvek iste zagonetne ličnosti. 

U redakciji Nedeljnika, šta god odluče ministarstvo, Generalštab i osoba A, vojničke priče moći će da pričaju dve od 12 osoba.  

Voljno.