Priče sa Prirazlomnaje

Nikad nisam mislio da ću ovako da završim, razmišljam gledajući u ozbiljno lice Sergeja Goloda, glavnog instruktora Državnog univerziteta pomorske i rečne flotile „Admiral Makarov“ u Sankt Peterburgu.

„Gatov“ – stavlja mi ruku na rame, „Gatov“ – stavlja Stefanu, pre nego što iz kapsule iskače Irina Dimoska, naša podrška iz Gaspromnjefta, koja je tu samo da nam pomogne oko prevoda.

B-r-e-j-s, viče internacionalnu naredbu za nesreću.

Kapsula helikoptera MI-8 zabija se u vodu.

Strah nestaje pred naletom straha.

Posle dva sata teorijske obuke za „evakuaciju iz helikoptera pod vodom“, neophodne kako biste dobili sertifikat HUET, s kojim jedino možete na Prirazlomnaju, najpoznatiju naftnu platformu na svetu i jedinu koja se nalazi na Arktiku, sledi trenutak istine.

Priznajem, nisam ovako zamišljao put na Arktik, koji sam pre dve godine prvi put pomenuo s ljudima iz Gaspromnjefta i NIS-a. Sa kesom u ustima koja treba da mi omogući tri izdisaja i udisaja sopstvenog vazduha, ili oko 30 sekundi pod vodom, sada u bazenu u Sankt Peterburgu shvatam da moram da prođem ovu obuku, ako mora prvi čovek Gaspromnjefta Sergej Miler kako bi video svoju platformu.

Plašim se i da ne ispadnem kukavica pred Sergejom koji je u našu zemlju, tada Jugoslaviju, prvi i jedini put došao, ili tačnije rečeno ušao, podmornicom, 1985. godine u Tivtu.

Danas je on jedini čovek koji s ovom maskom pod vodom može da izdrži četiri minuta! A izgleda baš kao neko kome biste poverili život u ovakvoj situaciji.

Ponavljanje. Automatizacija. Slušanje naredbi… Nema improvizacije. Moja nova vojnička obuka, posle mnogo godina.

Trenutak u kome prestaje strah i počinje borba za preživljavanje.

B-r-e-j-s, izdaje komandu Sergej.

Desna ruka na levo rame, leva ruka na desnu nogu. Savijanje u pozu koju vam je sto puta pokazala stjuardesa, ali nikad niste shvatili da ona jedina može da vam sačuva kičmu.

Udar. Voda uleće u kabinu. Ispravljate se. Kad stigne do grudi – veliki udah!

Brojite do deset, čekate da se kabina napuni vodom i izjednači pritisak. Jednom rukom držite se za prozor, drugom za pojas, koji poslednji otvarate, kako vas voda ne bi zabila za plafon. Krećete se samo rukama, noge ne smete da koristite.

Ukoliko se desi bilo šta, tu su Sergej i dvojica ronilaca.

Sve ide sasvim normalno. Levom rukom držim se za prozor helikoptera, desnom otvaram pojas. Rukama se ubacujem u položaj da vratom i glavom unazad izađem napolje.

Deluje čak i zabavno. Instruktor me bodri verovatno zbog početnih problema s kesom za disanje s kojom meni izgleda kao da dišete naprazno. Bodrimo se međusobno Stefan i ja. Smejemo se, ubeđujemo sami sebe kako je ovo lako, ipak otvorenih očiju posmatrajući Igora i Mariju koji kreću na drugu vežbu sa prozorom koja sada simulira pravi pad.

Ovo je komanda više i idealan trenutak da razbijete strah od zatvorenog prostora ukoliko ga imate, i to u najekstremnijem zatvorenom prostoru koji možete da zamislite napunjenom vodom.

Znam da bi teško moglo da vam pomogne bilo šta od ovoga ukoliko se nađete u sličnoj situaciji, ali važno je da ne gurate prozor po sredini, tu je najveći otpor, već pri vrhu ili pri dnu. Sve zvuči tako logično…

Ali ko sad ima vremena da razmišlja o tome. I druga vežba prolazi relativno lagano. Sledi finale, treća rotirajuća kapsula za koju smo mislili da nećemo morati da je prolazimo. Igor, koji je do sada bio najbolji, kao čovek koji je radio godinu dana na brodu, nije uspeo da se odveže?!

Stefan i ja se smejemo, ali ne priznajemo da smo već dobili belu boju. Sedamo.

Sergej nam važnim glasom saopštava kako ćemo kad se kapsula zarotira za 180 stepeni da izgubimo orijentaciju. Da moramo da gledamo put između sedišta i da nikako ne smemo da krenemo na suprotnu stranu.

Stefan se priseća kako smo se upoznali u Turskoj, a ja izgovaram rečenicu s početka teksta da nam ovo valjda neće biti poslednji put.

B-r-e-j-s, ponovo nas seče instruktor.

Kapsula udara… Okreće se… Sedim sa leve strane, ona se rotira udesno. Ne znam do kraja kad da udahnem. Već i ne vidim odakle ulazi voda. Gubim orijentaciju. Sve kako je rekao Sergej. Odjednom vidim Stefana kako se naginje ka meni.

Brojim. Pokušavam da otvorim prozor. Ne ide.

Ne znam da li me hvata panika ili samo tupi nagon za preživljavanjem, ali nekako ispada. Otkopčavam se. Izlazim, iako mi uopšte nije jasno na koju stranu.

Vidim svetlost. Hoću da izađem. Treba mi dah. Kasnije shvatam kako čovek u takvoj situaciji nema vremena da razmišlja o smrti. Samo taj automatizovani nagon za preživljavanjem. Još jedan udah. Još jedan potez. Još jedan pogled u svetlost…

Gatov, sad ja kažem Sergeju. Raskrvario sam ruku od nekog poteza u kapsuli. Ali sam srećan dok se tuširam posle obuke, baš kao kad sam prvi dan izašao iz vojske i došao u svoje kupatilo.

Dobijam sertifikat kojim u narednih pet godina mogu da letim helikopterom iznad otvorenog mora. Sergej nam objašnjava da u realnoj situaciji može da nas sačuva slika osobe koju volimo. Da moramo da sačekamo s udahom ukoliko ima benzina, da odmah navučemo kabanicu pošto ljude na otvorenom moru napadaju ptice koje idu pravo na oči. Sve te stvari s kojima svakodnevno moraju da žive ljudi u arktičkom pojasu Rusije.

Snažno nam stiska ruke, Mariju ljubi pošto se u Rusiji muškarci ne rukuju sa ženama već ih ljube, i želi nam da nikad ne moramo da primenimo ovo što smo naučili.

Slušamo i poštujemo Goloda kao da nam i dalje od njega život zavisi. Postoji sada već i bliskost s grupom s kojom si prošao jedno takvo iskustvo.

Osećaj sličan onome koji sam imao samo dan ranije u Mihajlovskom teatru, kada sam, iako ništa ne znam o baletu, odmah shvatio da gledam najboljeg baletana sveta.

Prethodne noći guglao sam o Ivanu Vasiljevu, za mnoge najvećem baletskom igraču današnjice, i čudio se kako ne morate da poznajete košarku kako biste odmah shvatili ko je Džordan. Ko je u baletu Ivan Vasiljev. Ili u ronjenju naš instruktor Sergej Golod.

Počinjem polako i da shvatam ovu veliku zemlju. Toliko veliku i različitu da je samo budala poput Hitlera mogla da pomisli da je osvoji.

Moderna Rusija ne može niti hoće da uđe u novi hladni rat sa ekonomski neuporedivo jačom Amerikom. Ali ono u čemu je najbolja, najbolja je. Bio to balet, delovi raketne industrije, naftni biznis.

Niko se ovde ne pravi pametan da nešto pravi od nule. Već nastavlja…

No, put do platforme, kao i do cele Rusije, uvek ide iz nekoliko koraka.

Po završetku obuke u Centru „Makarov“ idemo na aerodrom odakle letimo do Arhangelska, koga se sećam zbog scena iz mog omiljenog ruskog filma „Admiral“, o velikom Aleksandru Kolčaku.

To je let od tri sata kao od Beograda do Moskve, iako vam na mapi Rusije izgleda kao da treba da skoknete do Novog Sada.

U zaleđenom Arhangelsku prvi put sumiram utiske. Pričam s Rusima koji svi odreda ponavljaju Putinove reči da je komunizam bio najveća slepa ulica u kojoj su se našli, ali i nema nikakve mržnje zbog koje bi neko sklonio komunističke spomenike, naprotiv – iza Lenjinovih bista rekonstruišu crkve iz carskog doba. Ide se dalje. Sve je to tvoje, ma kakvo bilo…

Sutra ujutru čarter-letom napuštamo mesto gde je u Drugom svetskom ratu stizala najveća vojna pomoć. Nova dva sata leta do Varandeja, nekadašnje baze stočara koja je raseljena devedesetih kada se podigla voda i led okovao sve. Danas starim mestom u kojem je živelo ne više od hiljadu ljudi šetaju polarni medvedi, a ostao je samo aerodrom i državna granica na kojoj dobijate pečat za odlazak u međunarodne vode.

Tu je flota Gaspromnjefta, čuveni ruski helikopteri koji radnike svakih mesec dana odvoze i dovoze na platformu.

Rusi Varandej zovu „kraj zemlje“, ali se i ovde svi pridržavaju naredbe o apsolutnoj zabrani pušenja. Iako nigde nema ničega osim snega i snega, carinici nam pokazuju deo snega na kojem smemo da pušimo.

Prolazimo carinu, ostavljamo stvari. I ponovo ulazimo u narandžasta odela s obuke koja nam daju 68 odsto šansi da preživimo ukoliko upadnemo u Pečorsko more.

Let preko santi leda traje oko 40 minuta.

Posle jedne te iste slike vidimo crvenu tačku usred mora.

Helikopter pravi nekoliko krugova kako bismo napravili dobre fotografije, i potom sleće na pistu. Istrčavamo u zaglušujućoj buci i idemo u kabine spremne za nas ukoliko usledi oluja. Presvlačimo se u specijalna vatrostalna odela za šetnju po platformi i ponovo prvo prolazimo kratku obuku za slučaj havarije. Mobilni su zabranjeni, a snimatelj i fotograf se obavezuju da će odmah da isključe aparate ukoliko se poveća nivo gasa u vazduhu.

U šetnju najčuvenijom platformom na kojoj trenutno živi i radi 240 ljudi vodi nas njihov šef Aleksandar Vasiljev. Nema više od 40 godina i velika je zvezda Gaspromnjefta, i jedan od najmlađih rukovodilaca.

Da je to u ovom biznisu čudno svedoči nam Ivan Orlov, šef bušotine, koji kaže da je ovde na ceni samo – „iskustvo“.

Orlov je na Prirazlomnaju došao iz Šela, što potvrđuje strategiju Rusije da vrati svoje najbolje i najiskusnije stručnjake. Još kad imate mogućnost da preuzmete radnika Šelu, onda je jasna budućnost ruskih energentskih kompanija.

Ovde se radi u smenama od po 12 sati. Maksimalno može da se bude na platformi mesec dana, pa onda mesec dana kod kuće. Vasiljev priznaje da je najteži deo posla „adaptacija“, tih nekoliko dana koliko ti treba da se privikneš na platformu, pa onda taj isti period za privikavanje na civilni život.

Na Prirazlomnaji važe pravila kao na brodovima – šta se desi na brodu, ostaje na brodu.

Ovo je jedino mesto na svetu na kojem na kranu radi žena. Ali njena smena je gotova. I sad više niko ne sme da je uznemirava. Pa da dođe Putin lično.

Vasiljev je rođen u Sahalinu. Radio je u Iranu, Koreji. Nedavno se oženio zbog čega planira da se preseli u Sankt Peterburg, gde ga sigurno čeka neko važno mesto u centrali ovog giganta.

Tu je i glavni inženjer Sergej Košeljev, koji je došao sa platforme Lukoila u Kaspijskom moru. On kaže da za ovaj posao „treba poseban karakter“.

Ručamo u restoranu zajedno. Na meniju je jagnjetina ili riba. Boršč. Salata, slatko…

Sve mora da podseća na kuću pošto zaposleni često zaborave odakle su. Najveća gužva je u lobiju sa satelitskim telefonom. Nekad se čeka satima na telefonski razgovor od nekoliko minuta.

Imaju modernu teretanu, saunu. Vidi se da su svi u treningu, iako nam uglas kažu da kad ne rade najčešće – spavaju.

Ne žele da pričaju o plati, iako je jasno da su plate velike. Kao i izazov rada na prvoj naftnoj bušotini na Arktiku.

Nulta je tolerancija na zagađivanje, igla ne sme da se baci preko mosta u vodu. Ali isto tako i na alkohol. Najveći prekršaj koji bismo mogli da napravimo jeste da unesemo alkohol ili porno-časopis na platformu, tako su nam makar rekli na Varandeju.

Piće je bilo zabranjeno i nama… I to tri dana pre prvog treninga. Pregledi su bili stalni, a prvi – sa sertifikatom rada na brodu – morali smo da prođemo u Beogradu na jedinom mestu koje to radi kod nas. Jedna crta alkohola, ipak, bila bi dovoljna da ne uđemo u bazen za obuku ili helikopter za platformu. Mladen, koji ima problem sa visokim pritiskom, morao je da ga obara ispod 150 da bi uopšte ušao u bazen.

Koliko samo sertifikata, viza, za posetu jednoj platformi.

Jedino što je i dalje dozvoljeno na platformi jeste pušenje. Doduše u jednoj maloj kabini od dva kvadrata na 240 ljudi. Tu je i najveća gužva. Petnaest ljudi. Nepodnošljivo kao na aerodromima. Vadim upaljač, ali me neko hvata za ruku. I pokazuje na znak.

„Zabranjen otvoreni plamen“.

Tu je uređaj kao upaljač za kola.

Nemamo, međutim, vremena ni za dva dima. U dolasku smo kasnili sat vremena, a ovde se vreme menja na svaki sat vremena.

Temperatura zimi dostiže minus 48, ali Vasiljev objašnjava da je najveći problem vetar.

„Nekad je na minus 30 kao na minus 60“, kaže. Tada je zabrenjen izlazak na otvoreno.

Polarna noć traje dva meseca, a vetar i loši uslovi 40 odsto godine. Ima ukupno 20 oluja godišnje, od kojih svaka prosečno traje 9,5 dana. Leti su talasi devet metara visine.

Ali na sve to, ovde se vadi najbolja i najisplativija nafta na svetu.

Proizvodnja je deset puta veća nego na sličnim bušotinama.

„Da barel padne deset dolara, ovde bi eksploatacija i dalje bila isplativa“, objašnjavaju nam na platformi.

Ovu naftu svakog dana prevoze mamutski tankeri „Mihail Uljanov“ i „Kiril Lavrov“. Uglavnom do luke u Roterdamu i najvećih rafinerija u zapadnoj Evropi.

Sankcije nisu poremetile isporuku nafte, ali jesu uvoz novih tehnologija, što opet kompanijama kao što je Gaspromnjeft na neki način i koristi, jer moraju da razvijaju svoje nove tehnologije.

Potvrđene rezerve nafte na Prirazlomnaji su više od 70 miliona tona. Nalazište je otkriveno 1989, ali je eksploatacija počela tek 2013. sa savremenom tehnologijom. Površina platforme je kao dva fudbalska terena. Težina je 120.000 tona, visina preko 140 metara, a radni vek 25 godina, posle koga će da ostane veštačko ostrvo.

U novembru 2016. godine na nalazištu je proizvedena tromilionita tona nafte. Sa novim bušotinama povećavaće se proizvodnja koja će nakon 2020. da dostigne nivo od pet miliona tona godišnje.

Svakog dana sa platforme se izvuče oko 2.000 tona nafte, što je kompletna dnevna produkcija nafte u Srbiji! Dakle, dva terena, na primer Čukaričkog, imaju nafte koliko cela naša zemlja. 

Zamenik direktora NTC NIS-a i direktor Direkcije za geologiju i razradu Leonid Strulov dva dana ranije u Sankt Peterburgu kaže kako je njemu kao geologu izazov da radi u našem regionu, ali i da nema Rafinerije nafte, da sigurno ne bi vadili naftu iz Vojvodine. Reči koje se koriste u ovom biznisu su: tehnologija, zaštita životne sredine, bezbednost.

Prirazlomnaja je sposobna da izdrži torpedni udar, a tehnologija rada je takva da isključuje u potpunosti ispuštanje industrijskog i komunalnog otpada. Prilikom rada platforme primenjuje se princip „nultog ispuštanja“: sav štetan materijal odvozi se na kopno i odlaže.

U rezervoarima za čuvanje nafte koristi se „mokri“ način čuvanja nafte, koji isključuje mogućnost stvaranja bilo kakve eksplozivne sredine. Linija za pretakanje nafte na tanker opremljena je sistemom za havarijsko zaustavljanje i zatvaranje, koji, u slučaju potrebe, omogućava momentalno obustavljanje otpreme – maksimalno za sedam sekundi.

Neprekidnu 24-časovnu kontrolu stanja platforme Prirazlomnaja obezbeđuje sistem sa više od 60 senzora.

U slučaju pojave morskih sisara, posade brodova poštuju „mere povećane opreznosti“. Kako bi se smanjila buka, helikopteri koji su i nas vozili lete na najmanje 500 metara, kako ne bi remetili morski svet.

Uz sve to, odavde izlazi najbolja sorta nafte, ARCO – od početnih slova engleskih reči Arctic i Oil. Prvi put je upotrebljena u aprilu 2014, a odlikuje je velika gustina i visok sadržaj sumpora, kao i niski sadržaj parafina. Ona je najpogodnija za duboku preradu kojom se dobijaju jedinstveni hemijski proizvodi za izgradnju saobraćajnica, proizvodnju guma, kao i za kosmičku i farmaceutsku industriju.

Završili smo svoju posetu arktičkoj naftnoj platformi posle nekoliko dana priprema i sad helikopterom odlazimo do Varandeja, pa dalje – opet helikopterom – do Nijan Mara, grada iznad polarnog kruga koji nije putem povezan sa Rusijom.

Kao i u svakom delu Rusije, ipak iza spomenika Lenjinu podiže se crkva Bogojavljenja.

Na 40.000 stanovnika u celoj oblasti dolazi 180.000 jelena.

Izgubili su svakog trećeg stanovnika u Drugom svetskom ratu. Devedeset odsto mesa je od jelena. I iako nije povezan ni putem sa Moskvom, ne postoji zatvoreni objekat u kojem sme da se puši.

Osim u šatoru Neneja. U čuvenom ćuku koji ćemo posetiti sutra ujutru.

Oko 700 ljudi i dalje živi u ovim šatorima. Kreću se prateći krda jelena. Žive s njima.

Gostoprimstvo zaustavljeno u vekovima.

Naš domaćin raspaljuje vatru da vidi kakvi smo ljudi. Objašnjava nam život Nenejaca, kaže kako su im Šveđani dali neke moderne šatore i kako je prvi put jedan Nenejac izgoreo pre dva meseca.

U šatoru žive cele porodice. Najstariji spavaju na izlasku iz šatora pošto prvi izlaze iz života. Muškarci imaju samo jedan posao, da love. Sve ostalo je ženski posao.

U šatoru se stoji samo kad neko umre. Koliki god da je mraz, ovde smo svi poskidali jakne.

Naša domaćica je odrasla u šatoru, a kada je dobila stan, mesecima je spavala u svom šatoru u dvorištu ispred.

Nudi nas rakijom od 60 stepeni na kojoj na univerzalnom rusko-srpskom piše „Vatrena voda“.

Pita nas za običaje, našu hranu.

Kažu da najviše vole da im dođe neko iz Evrope, mada tamo još imaju malo prijatelja, poput nas.

Onda nam žena odrasla u šatoru kaže kako su joj nedavno bili i Iranci. I Australijanci.

I kako je ona shvatila „da svi mi imamo nešto zajedničko“!

Da li čovek mora da živi u šatoru kako bi shvatio tako jednostavnu stvar…