U najvećem beogradskom Prihvatilištu za odrasla i stara lica, često boravi više korisnika nego što za to ima kapaciteta. Više puta najavljivana rekonstrukcija objekta nikako da se realizuje. Kada bi obnova mogla da se dogodi nije danas mogao da kaže ni ministar za rad Zoran Đorđević iako je potvrdio da prihvatilište „vapi za renoviranjem“.
„Ja sam, moram da vam priznam, prvi put u ovom domu“, rekao je Zoran Đorđević za N1.
Sem tog priznanja, ministar za rad je potvrdio da je prihvatilištu potrebno i obnavljanje. Međutim, nije precizirao kada će se to i desiti.
„Ovaj objekat vapi za ako ništa drugo, onda bar za rekonstukcijom ili renoviranjem“, rekao je Đorđević.
„Ja ću vrlo brzo da imam sastanak sa gradskom upravom da vidim sa njima da li su oni imali neke planove što se tiče ovog doma i da zajednički kod Kancelarija za javna ulaganja konkurišemo kako bi izgradili ovo“, rekao je ministar.
Da česta prebukiranost prihvatilišta nije jedini problem, primetio je zaštitnik građana. Situaciju, kaže, dodatno otežava nedostatak zaposlenih.
„Po sistematizaciji radnih mesta ovde je sistematizovano 68 radnih mesta, trenutno radi 44 osobe, od toga radi 4 negovateljice, do skoro je bilo 6 sada 5 medicinskih sestara i 1 lekar“, kaže Pašalić.
Prihvatilište za odrasla i stara lica jedina je institucija koja prima beskućnike na smeštaj. Leti ih ima manje, jer je lepo vreme, ali tokom zime, na dušecima se spava i u hodnicima.
I sve ih je više, što je za Nedeljnik potvrdila i direktorka Prihvatilišta Nevenka Nikić-Simatković. Od sedamdesetih, osamdesetih godina prošlog veka, broj korisnika se do danas znatno povećao.
„Kada je Prihvatilište osnovano, 1973. godine, smeštajni kapacitet je bio do osamdeset korisnika. Tih godina, ljudi koji su ovde radili morali su da se mnogo trude kako bi uopšte opravdali postojanost ove ustanove, budući da je svega oko polovine kapaciteta bilo popunjeno. Službe su ih, bukvalno, tražile na ulicama i dovodile ovde. Među korisnicima su tada bili uglavnom mlađi ljudi, pa čak i čitave porodice, ne samo iz Srbije, nego i iz bivših republika. Situacija se umnogome promenila poslednjih godina. Danas ne moramo da ih tražimo, oni dolaze sami, naravno, na osnovu uputa centara za socijalni rad. Sve je više starijih ljudi koji se zadržavaju ovde čak i po isteku roka od šest meseci. Danas je smeštajni kapacitet Prihvatilišta sto četiri, ali na smeštaju ponekad imamo i stočetrdeset, stošezdeset korisnika, a taj broj se naročito povećava zimi“, rekla je Nevenka Nikić-Simatković.
Raznovrsna grupa ljudi živi u ovoj instituciji; najmlađi korisnik ima dvadesetčetiri, a najstariji devedesepet godina, svi su različitih kultura, obrazovanja, navika, zdravstvenog i mentalnog stanja i pola. Mnoge smo ispratili odavde, ali su nam se i vraćali i po više od petnaest puta“, rekla je ona.
Direktorka Prihvatilišta kaže da situaciju beskućnika umnogome otežava i to da oni dolaze bez ličnih karti.
„Ali, ono što je možda i strašnije, dolaze ljudi koji su izgubili svaku veru u sebe i kojima je, osim te materijalne, egzistencijalne brige koju dobiju ovde, mnogo važnija podrška za povratak u društvo“, rekla je Nevenak Nikić-Simatković.
Tagovi
