Prikladno mesto za dojenje je svako na kojem je mama s bebom, a beba je gladna

Anđelina Džoli, ambasador dobre volje Ujedinjenih nacija, rediteljka, glumica, producent, i tada partnerka Breda Pita, u trenutku najveće moći, ne samo u Holivudu već i kao opinion makera, dozvolila je da se njena fotografija dok doji jedno od blizanaca pojavi na naslovnoj strani W magazina.

Bilo je to pomalo i neočekivano – iako je fotografija bila vrlo umerena, ali ne kao kada je Demi Mur svojevremeno obnažila i telo i stomak: Anđelina je pre jedne decenije provocirala ideju da je dojenje u javnosti tabu.

Pre dva leta, australijska političarka Larisa Voters postala je prva žena koja je podojila bebu u parlamentu i izazvala veću reakciju nego Anđelina pre deset godina.

„Pa, ja imam posao, kao majka i parlamentarac, i na sreću, 2018. godina je, i možemo da radimo obe stvari u isto vreme“, rekla je Larisa. „Bebe ne mogu da čekaju kada su gladne. Njih nije briga za svet odraslih ili za parlament. Kada su gladne, žele da budu nahranjene momentalno.“

Bili su to važni trenuci za planetarni nezvanični pokret žena kojima se smučilo da se kriju po toaletima, raznim ćoškovima, ne daj bože kafićima, posmatrane ponekad iščuđujućim izrazom lica ili sa osećajem neprijatnosti i onih koji gledaju, i onih koje gledaju.

Kao što je važan trenutak u Srbiji bio momenat kada je manekenka Bojana Barović podojila sina uživo u Jutarnjem programu TV Prva. „Beba bira gde, ne mi“, rekla je kroz osmeh, što je prvi put kod nas. Ona je od trenutka kada je postala majka prvi put, sa ćerkom Leonom, postavljala na Insta profilu fotografije kako doji u javnosti, npr. dok se šminka i frizira, ili u Americi, i tako se priključila ženama širom sveta.

Možda jeste ovo 2019. godina, ali momenat dojenja u javnosti zahteva podršku zbog nelagode koja se javlja. Ništa nije tako čudno kao trenutak u kojem se licemerno postavlja pitanje gde je primereno dojiti, dok se na nacionalnim frekvencijama i naslovnicama svih magazina toples smatra „vanilom“, a pornografija promoviše kao vrhunski napredak u razbijanju tabua.

Viktorijin anđeo Kendis Svonepul osetila se baš, kako je rekla, kao licemer jer je nije bilo sramota da se slika naga, ali jeste i da doji u javnosti. „To nije ništa seksualno, to je prirodno“, navela je u postu na Instagramu na kojem se jasno vidi njena dojka i beba.

U sveobuhvatnom istraživanju Centra za mame, pod nazivom „Mame i dojenje“ sprovedenom u Srbiji, ohrabrujućih 70 procenata žena priznalo je da je dojilo na javnom mestu. Onih mama koje nipošto nisu želele da doje u javnosti je sedam procenata.

Ipak, postoji jedna čudna stavka. Na opštu konstataciju da su dojile svuda, odgovorilo je oko 40 odsto ispitanica, ali kada je postavljeno konkretno pitanje gde, broj onih koje su pod „javnošću“ podrazumevale park, gde ima mnogo mama i dece, bilo je 42,3 odsto, dok je broj onih koje su birale ostala mesta (restorane, pošte, banke, bioskope, muzeje) bio neznatan.

Da pojednostavimo: za većinu mama dojenje na javnom mestu ipak je primarno rezervisano za društveno prihvatljiva mesta, kao što je pomenuti park (zbog velikog prisustva drugih mama).

Samo istraživanje, rađeno u martu ove godine, sprovedeno je da bi se razumele mame i dobila kompletnija slika o dojenju u javnosti, kao deo inicijative „Beba bira gde“, koju je pokrenula Rosa, a kako bi se mamama pružila neophodna podrška, sve u cilju da se broj dojenih beba u Srbiji poveća. Inicijativa se oslanja na Nacionalni program podrške dojenju koji je usvojila Vlada Srbije.

Jovana Ružičić, direktorka Centra za mame, organizacije za prava mama koja je sprovela istraživanje, kaže da su rezultati prijatno iznenadili i same istraživače, bar što se broja žena koje doje u javnosti tiče, ali da taj procenat majki od 41,2 koje su to najčešće radile u parku dosta govori.

„Taj procenat nam ukazuje da je za veliki broj mama dojenje na javnom mestu ipak primarno rezervisano za društveno prihvatljiva mesta za mame i decu, a ne baš za sva javna mesta“, kaže Jovana.

Ako je ogroman procenat žena dojio u javnosti, onda bi trebalo da su vidljivije. Ako je to sporadična scena koju vidimo, da li to znači da i dalje imamo „problem“ s tim, i da javno mesto ipak nije svako mesto koje odabere beba, već ono koje odabere društvo?

Psiholog Katarina Pribićević, direktorka strateškog planiranja McCann Beograd, kaže da je i sama primetila ovaj detalj u istraživanju, dodajući da ipak ne govorimo „o javnim mestima kao takvim“, već o „javnim mestima prihvatljivim za dojenje“. „A ta prihvatljiva mesta su ona na kojima mamu neće biti sramota da podoji bebu, ili neće imati doživljaj da je drugima neprijatno zbog tog ‘čina’. Ispostaviće se da su to mesta na kojima neko već to obavlja, a mama se oseća prijatno i sigurno“, kaže Katarina.

Dojenje na otvorenom prostoru dozvoljeno je na mnogim javnim mestima širom sveta, ali dominantan broj tamošnjih žena ne oseća se komforno da doji javno, ili bivaju gledane popreko kada hrane svoju bebu. Japanskoj političarki Juki Ogati bilo je zabranjeno da donosi bebu na sednice skupštine, a uz objašnjenje da nisu dozvoljeni posetioci. Šokantno ili ne, Ajdaho i Juta su tek prošle godine legalizovali dojenje u javnosti, ali, naravno, ne bez otpora javnosti.

Finski zvaničnici ne tako davno tražili su da majke koje doje u javnosti budu zaštićene, a to je jedna od zemalja sa najvećom ravnopravnošću. Goldman Saks plaćao je novim majkama da se, dok su na poslu, izmuzu i svoje mleko pošalju kući. Kritikovani jer je trebalo da podrže dojenje na licu mesta, objasnili su da su učinili bar nešto kako bi promovisali dojenje.

Čim tema dojenja mora da ima svoju kampanju, svoj dan ili nedelju, znači da je to aktivnost kojoj je potrebna šira podrška javnosti. Da bude pružena podrška drugim majkama.

Važan detalj iz studije Centra za mame u Srbiji jeste da dvadeset odsto mama koje su dojile svoje bebe u poslednjih pet godina, nikada nije dojilo u javnosti, dok je deset odsto reklo da su želele, ali se nisu odlučile na taj korak iz različitih razloga, a jedan je i strah od negativne reakcije okoline. Najveći razlog jeste osećaj stida, i to što misle da je to intiman čin koji se obavlja u kućnoj atmosferi. Deset odsto mama nije htelo da doji u javnosti da se drugi ne bi osećali neprijatno.

I dalje mnoge majke ne znaju šta znači prihvatljivo mesto za dojenje. Na primer, na jednoj Fejsbuk grupi nekoliko majki postavilo je pitanje da li je prihvatljivo dojiti u crkvi tokom krštenja (bebe).

„Ako imate mleko, imate mleko, a ako su gladni, oni su gladni“, rekla je Salma Hajek kada je izazvala revoluciju spontanim dojenjem jedne (tuđe) neuhranjene bebe u Sijera Leoneu, tokom putovanja sa UNICEF-om.

„Svi imamo bradavice. Ne zanima me koga sam uvredila, moja beba je gladna“, rekla je glumica Selma Bler.

Mnoge poznate žene iskoristile su svoj položaj, uticaj, nazovite to kako hoćete, da bi pobedile stid svih ostalih od dojenja u javnosti: Žizel, Liv Tajler, Olivija Vajld, Karolina Kurkova, Pink Bruklin Deker… spisak nije predug, ali je dovoljno jak da zapali Instagram, Tviter i Fejsbuk.

„Prikladno mesto za dojenje je svako mesto gde se nađe mama sa bebom u trenutku kada je beba gladna“, kaže Jovana Ružičić. „Sa tim u vidu, broj na čijem menjanju treba najhitnije raditi je 30% ispitanica koje nisu dojile na javnom mestu zato što im je bilo neprijatno i stidele su se. Taj broj pokazuje da je čak trećina mama u periodu kada je trebalo da slušaju sebe i svoju bebu, više pažnje obraćala na okolinu i na to šta okolina misli.“

Katarina ističe da ideja ove akcije jeste da se prijatan i siguran ambijent kreira na svakom mogućem mestu, jer je ponekad nemoguće predvideti gde će beba ogladneti. „Majke dojilje se moraju osećati dobro gde god bile“, kaže ona.

Jovana iz Centra za mame kaže da je mamama zaista potrebna podrška. „Čak 4,7% ispitanica nije imalo podršku da nastavi dojenje kod kuće. O njima ne znamo puno, ali nam je istraživanje pokazalo i da od ispitanica koje su dojile na javnom mestu njih čak 22,9% nije sa svojim bližnjima razgovaralo o tome, što nas navodi da zaključimo da iako su se mnoge mame ohrabrile da doje napolju, to je još uvek tabu u nekim porodicama i sredinama. Oko 8,3% ispitanica nam je takođe reklo da je njihovim partnerima bilo neprijatno kada su one dojile u javnosti, iako se nisu mešali u to“, navodi ona.

Zbog toga što nisu dojile na javnom mestu, 75% ispitanica se osetilo uvek ili ponekad ograničeno u kretanju, što predstavlja jedan od ključnih izazova za mame u prvim mesecima života bebe. Uz materinstvo dolazi izolacija majki, dojenje na javnom mestu ne sme biti faktor koji utiče na to da majke ne izlaze iz kuće, navodi se u studiji.

Katarina Pribićević ističe da se taj unutrašnji glas neprijatnosti, koliko god glasan bio, često formira pod uticajem javnosti i nekih opšteprihvaćenih načela. „A to nam još jednom potvrđuje i podvlači značaj javnog razgovora i popularizacije određene teme. U našem slučaju, od ogromnog značaja je ne samo razgovor o dojenju na javnom mestu već i kreiranje atmosfere i uslova. Dojenje na javnom mestu potrebno je stimulisati i pomoći, jer samo tada će ‘glas javnosti’ postati ‘unutrašnji glas’ pojedinca“, navodi ona.

Na pitanje zbog čega je to uopšte tema, Katarina odgovara: „Dojenje je društveni fenomen. O jednom društvu i kulturi se mnogo može saznati na osnovu odnosa koji ima prema dojenju (da li je obavezno dojiti bebu, koliko dugo ili do koje godine je prihvatljivo dojiti dete i slična pitanja).

Kreiranje tabua oko prirodne pojave kakva je hranjenje deteta, nezavisno od situacije ili mesta, ukazuje na problem. Pretpostavka je da čitav problem kreće od seksualizacije ženskog tela, koje u slučaju dojenja ima potpuno drugačiju ulogu. Ipak, kao ‘patrijarhalno društvo u tranziciji’ mi još uvek nismo razrešili neka važna pitanja sloboda. I to je ono što temu dojenja na javnom mestu čini temom.“

Katarina ponavlja da „govorimo o prirodnoj potrebi bebe da bude nahranjena i prirodnoj potrebi mame da joj udovolji, i to tamo ‘gde beba odabere’. Tu nema mesta tabuu“.

„Od izuzetne je važnosti da su trudnice i porodilje informisane“, dodaje Jovana Ružičić. „Naše istraživanje pokazuje da njih skoro 60% nije dobilo informacije koje bi im pomogle da uspostave dojenje u porodilištima, a veliki broj ih nije dobio ni u školama roditeljstva. Internet nudi brojne korisne informacije, ali su mnoge informacije neusaglašene i različite.

U trenucima kada se porodilja navikava na bebu i uspostavlja dojenje, poslednja stvar koja joj treba jeste gomila različitih informacija od kojih ona ne zna da izabere pravu, pa se samim tim često oseća bespomoćno i kao da ona to ne može. Čini mi se da tako najveći broj žena i odustaje od dojenja.“