Čini se da ništa ne pomaže. Iako sada znamo da je ljudska aktivnost duboko uticala na klimu, ljudi je stalno pogoršavaju, piše Psychology Today.
Zašto je bilo tako teško promeniti navike? Mnogi ljudi brinu o životinjama na ivici izumiranja, doprinose uzrocima životne sredine i marljivo recikliraju. Ali, malo je onih koji imaju jaku energiju, fokusiraju se na očuvanje životne sredine i/ili su posvećeni njenom očuvanju. Očigledno – idealizam nije dovoljan.
Oni koji su zasenjeni klimatskim promenama naglašavaju da ćemo, pre ili kasnije, svi biti pogođeni promenama koje se dešavaju. Naše obale će biti poplavljene kada porast nivoa mora bude utapao ostrvske nacije. Ljudskoj vrsti, izgleda, preti opasnost od izumiranja.
Čini se da čak ni lični interes nije dovoljan. Sigurno su ljudi koji žive u južnoj Floridi, gde more već zadire, na jugozapadu pogođenom sušama i jugoistoku sklonom poplavama, zainteresovani da sačuvaju planetu od pregrevanja.
Međutim, čak ni uragani, poplave, šumski požari ili hronično zagađen vazduh nisu dovoljni da ubede ljude da promene svoje ponašanje ili da ih motivišu da pritisnu političare da učine više u rešavanju predstojećih katastrofa.
Šta se tu dešava? Zašto je ljudima tako teško da prihvate da su katastrofe pred nama, ukoliko ne uložimo trenutne, usklađene napore da smanjimo globalno zagrevanje?
Kao i sva druga stvorenja, naši preci su uzimali iz prirode sve što im je bilo potrebno – hranu, alate, sklonište. Pretpostavljali da na to imaju pravo, da je sve u prirodi njihovo za uzimanje. Pošto su bili nomadi, uglavnom nisu imali negativan uticaj na životnu sredinu. Kada bi krenuli dalje, priroda se mogla prilično brzo i lako oporaviti.
Nažalost, nakon što su naši preci počeli da se bave poljoprivredom velikih razmera, nastavili su da rade prema pretpostavci o hrani: sve može. Upravo ovakva zamisao (da se sve iz prirode može uzeti) danas nas sve brže gura ka ekološkim katastrofama.
Ali, kako su naši preci menjali životnu sredinu – čistili su zemlju za useve, stvarali sisteme za navodnjavanje i gradili gradove – tako su začeli transformaciju prirodnog sveta. Te promene su često bile štetne, a danas (ponovo) – katastrofalne.
Na primer, navodnjavanje u Mesopotamiji izazvalo je alkalno nakupljanje u zemljištu, što ga je učinilo beskorisnim za uzgoj useva, pa su farmeri morali da se sele na nova polja. Ipak, pretpostavka da je ono što je bilo u prirodi njihovo za uzimanje – nije nestala. Nastavilo se. Neispitano, kroz industrijsku revoluciju i sve do 20. veka.
Pretpostavlja se da je ova hipoteza toliko otporna na ispitivanje, jer je zakopana u našim genima. Naprosto, nismo toga svesni. Na kraju krajeva, svet je tako veliki, a mi, ljudi, tako mali.
Kako bismo mogli da oštetimo životnu sredinu nepopravljivo? Okeani su ogromni, a nebo neograničeno. Naravno, životna sredina će se oporaviti – kako ne bi?
Postoji li način da se prevaziđe uticaj ove, sada po život opasne pretpostavke? Nema lakog odgovora. Prevazilaženje pretpostavke o traženju hrane zahteva više od namenskog recikliranja.
To znači da menjamo ono što kupujemo, jedemo i selimo sa jednog mesta na drugo. To znači mnogo promena i žrtava.
Da bismo zaista napravili takv zaokret, najpre je potrebno da prepoznamo uticaj pretpostavke o traženju hrane u sebi i prihvatimo da uništavamo planetu. Potrebna nam je neka vrsta psihoterapije za sve vrste.
Jedno je sigurno. Ako se uskoro ne uozbiljimo u vezi sa klimatskim promenama velikih razmera, svi će izgubiti. Sebični će možda poslednji otići, ali – i oni će otići.
Tagovi
