Koliko god mislili da je sport sporedna stvar u životu, za mnoge važi drugačija logika. Sport je nešto poput seksa u vezi. Periferni je segment kada je sve u redu, a kada se očekivanja i realnost makar i za jedan meč raziđu, postane preokupacija. Pažnja: bliži se Evropsko prvenstvo u fudbalu. Za sve dalje analogije obratite se lekaru ili selektoru.
Možda se niko tek onako, pred dremku posle ručka, ne zapita zašto masa ničim izazvana upreže sportiste i pred njih stvalja velika očekivanja, koja, kada ne budu ispunjena, od heroja u sekudni naprave propalicu. Možda se retko ko pita odakle Srbima toliki naboj emocija kada igra Đoković, ali zato uopšte nije teško da se upravo posle dremke, kad počne meč nekog tima ili pojedinca za koga navijamo, svi pomalo pretvore u takve ljude.
Ako od ljubavi do mrženje ima tako malo, sportistima se ponekad ne isplati da ih volimo. Fudbalska reprezentacija Srbije je čist primer i jednog i drugog. Evropsko prvenstvo koje se igra u Nemačkoj, to je i pokazalo.
„Pritisak javnosti je ono što se ranije zvalo pritisak sredine. Ne možemo da živimo potpuno odvojeno jedni od drugih i naravno da na nas utiču mišljenja i očekivanja drugih. Nikada ne postoji individua i kolektiv, nego je to međusobno prožeto. Individua ne postoji bez kolektiva, a to šta kolektiv očekuje od nas vrlo utiče na nas“, objašnjava za Nedeljnik psihoterapeut i autor Velikih priča Milan Damjanac.
„Kompletno naše ponašanje i ispoljavanje emocija, potreba, želja, ispoljava se u onom domenu koji je kulturološki dozvoljen. Vrlo mali broj ljudi izlazi van domena onoga šta sredina dozvoljava ili podržava. To je vrlo ozbiljna priča i pritisak javnosti je faktički tu da bi pojedince usmerio u isti kalup, a pojedinci s druge strane ne mogu da žive bez te javnosti i čovek treba dosta da radi na tome da razume dokle je okej da prihvati taj neki pritisak i očekivanja javnosti, a odakle su to samo frustracije javnosti. Što je kolektiv u većim problemima, to im više treba da pritiskaju nekoga. Bolje da se bavim time da li je Novak Đoković najbolji teniser na svetu, nego time što ja živim ili se osećam loše. Što više mislim da neko može, to ću ga više opteretiti. To je ono što je kulturološki važno za ovu sredinu. Ovde imamo baš jak taj narativ: ako puno očekujem od tebe, ja ću da te pritisnem, neću da te hvalim, da se ne bi pokvario“.
Fudbalska reprezentacija Srbije često je bila meta kritika. Još češće su te kritike bile vrlo osnovane. Ali se ova ekipa – koja ima svoje jasne mane – suočava i sa višedecenijskom zaostavštinom svih etiketa koje su na tu ekipu lepljene. Zovu ih „splavarima“, „lenštinama“, ljudima koji „ne poštuju narod, zemlju, grb i zastavu“. U isto vreme, pred njih stavljaju velika očekivanja.
Dovoljno puta se pokazalo da fudbaleri Srbije pod tim pritiskom ne mogu da pruže svoje najbolje partije. Ni blizu.
„Meni se gro sportista javi kada već ne zna šta će da radi“, kaže za Nedeljnik sportski psiholog i olimpijski šampion u odbojci Andrija Gerić. „Isprobano je svašta nešto što misle da će im pomoći, pitali su trenera, trener rekao ali to ne radi i onda dođu da im pomognem. Konkretno, kod pritiska javnosti, to je sa društvenim mrežama, kada nekog uhvate. Ali ta publika kod nas, kao i sve u našoj državi, nije edukovana. U Engleskoj rade sa fudbalerima i njhovim roditeljima od pete godine i paralelno sa treningom, roditelji su u nekoj edukaciji, uče kako treba da se ponašaju. Shvatili su da je bolje da rade sa petogodišnjacima i roditeljima, jer kada oni budu imali 15 godina, roditelji će znati kako da se ponašaju i kako to da nose. Oni koji nisu to prošli, njihovi roditelji će biti ta publika. Kod nas se o tome uopšte ne vodi računa i ljudi pokušavaju da se snađu na najbolje načine. Pričam i iz ugla roditelja sportiste, kad igraju deca, roditelji se skoro pa potuku na tribinama, i viči i svašta, to je skoro pa normalno. Ja sam roditelj sportiste, pa me uhvati nekad emocija ali se trudim da to ne izlazi iz okvira navijanja, u smislu navijanja za moje dete i neku lepotu sporta, a ne navijanje protiv neke ekipe“.
Ako je teško rešiti izvor frustracije, postaje lako izbaciti je negde drugo, a gde se to bolje uklapa, nego u sportskom okruženju? U tom kontekstu sve postane moguće, dok ništa ne bude moguće. Kada su čuda moguća, onda je pravo čudo ako ne nastupi veliko razočarenje i pražnjenje.
„Srbi inače kubure sa splitingom. Kod nas je sve crno-belo. Posmatramo svet sa „ili je dobro ili loše“. Onda imamo to od politike do medija, do bilo čega. Ili si najbolji ili si najgori. Kuburimo dosta sa samopoštovanjem. Imamo to da od sebe uvek očekujemo najviše, a pošto to ne možemo da ostvarimo jer imamo nerealne zahteve, onda izmišljamo razloge zašto nismo mogli da budemo bolji, zašto nije moglo da ispadne bolje. Kada je u pitanju sport ili bilo šta slično, očekivanje je da naši sportisti pobede druge, svetske sile. Jer, kad si na dnu i kad je de fakto počinjena neka vrsta nepravde prema tebi, onda je nekako mnogo lakše da ne uradiš ono što možeš, nego da nekom staviš breme na leđa da on to uradi umesto tebe. Da li će zbog sporta moj život nužno da se popravi? Neće, ali to je neka mala pobeda koju hoćemo da napravimo i onda pravimo pritisak javnosti da sportisti urade to“, objašnjava Damjanac.
Dok se od malih nogu ljudi uče da je važno pobediti i da je utešna nagrada „važno je učestvovati“, teren (za većinu televizor) postaje arena, ali ona druga – borba za život i smrt.
„Kod nas je od malih nogu uvek najvažnije da pobediš. Onda to nekako ostaje i sportistima i navijačima, jer – gro navijača se bavio nekim sportom kao mali, bar je nešto pokušao da vežba. Ako nisi prvi ili ako ne uzmeš medalju, nisi toliko cenjen“, kaže Andrija Gerić.
„Mi smo u nekim sportovima jako, u nekim manje dobri, ali svaki rezultat na tim velikim takmičenjima, evropskim i svetskim prvenstvima ili Olimpijskim igrama je – veliki. Pogotovo kod sportova gde postoji duga tradicija dobrih rezultata. Tu postoji i teret prošlosti. Mi kao narod i navijači imamo velika očekivanja i ona se prenose na igrače. Mi smo jedna relativno mala država, sa ograničenim resursima, relativno mali narod. U odnosu na to, postižemo fantastične rezultate. Ali postoje ljudi koji time nisu zadovoljni“.
Mnoge studije pokazale su da povećani pritisak javnosti ima negativan uticaj na performanse profesionalnih sportista. Jedno od istraživanja, pomenuto u tekstu magazina „Psychology Today“, pokazuje da profesionalni teniseri prave više grešaka u odlučujućim gemovima. Druga studija je otkrila da košarkaši postižu slobodna bacanja sa znatno većim procentom uspeha tokom treninga nego tokom utakmica. To je najverovatnije imao prilike da vidi svako ko je pogledao bar nekoliko utakmica uživo. Sećam se Adina Vrapca, bivšeg košarkaša Partizana. Na zagrevanju bi mi delovao kao da je svemoguć. Kada počne utakmica, izgledao je kao da ga je slomio pritisak.
„Ovaj pad u performansama se javlja kada ljudi svesno prate procese zasnovane na veštini koji se najbolje izvršavaju kao automatizovane radnje. Jedno istraživanje je otkrilo da je kompleksan senzorimotorni zadatak najbolje izvršiti kada se izvršava kao automatizovana radnja. Previše razmišljanja ili praćenje svakog koraka verovatno će rezultirati „gušenjem pod pritiskom“ (kako se naziva ova pojava)“, “, piše „Psychology Today“. „Jedan laboratorijski eksperiment je pokazao da visoka očekivanja publike smanjuju efikasnost u izvršavanju bilo kog zadatka koji zahteva veštinu. Ovaj fenomen postoji ne samo u laboratorijskim uslovima, već i u sportu.“
Oni koji zapravo vrše pritisak najčešće nisu svesni da to rade. Razmere pritiska javnosti variraju, a jedina zajednička karakteristika je osećaj neprijatnosti. Iako neko može da kaže kako „to ne utiče na njega“, istraživanja potvrđuju: nema imunih.
„Postoje možda ljudi koji su imuniji, u smisu – mogu to bolje da podnesu, ljudi koji, uslovno rečeno, imaju pritegnutiji identitet, jasnije znaju ko su i šta su. Generalno, da bi uspeo, ti moraš da imaš to. Međutim, u kolektivnim sportovima to nije toliko neophodno, pa je i teže ostati imun“, kaže Damjanac.
„Pritisak bude težak kada ti ga prave i porodica, i rodbina, i ljudi koje viđaš. Drugo je kad ti igraš za pare u nekom klubu, a drugo je kad se vraćaš kući posle nekog neuspešnog takmičenja. Onda pod tim pritiskom ljudi padnu, otežaju im noge što se kaže. Imaju utisak da svi očekuju od njih da isprave sve naše živote i probeme. U principu, svi ljudi koji su zavisniji od tuđeg mišljenja, a svi smo do neke mere – oni su pod jakim pritiskom. Njima je jako teško da se nose sa tim. Oni koji misle da su odgovorniji i da treba da budu odgovorniji i da urade nešto za druge („mi igramo za naciju“, prim. aut) – oni popuštaju pod pritiskom, a oni koji znaju da odmere neke stvari lakše se nose sa pritiskom“.
Damjanac objašnjava da su zato „iskusniji sportisti, koji prebace tridesetu“, otporniji i lakše podnose pritisak.
Ma koliko zreo bio, nije lako biti izložen negativnim uticajima, netraženim savetima, laičkim prognozama i često – uvredama. Nije lako, ali je izvesno da će doći bar do neke od ovih stvari. Zato je važno pitanje i za sportiske kako „hendlovati“ pritisak?
„Sećam se na počecima, kada je počeo internet, on je dao glas svakome da izrazi svoje mišljene. Tada je postojao jedan forum koji neću imenovati – svi smo mi gledali šta je ko rekao na neku vest o tome da li smo mi pobedili ili izgubili. Znam da je nama trener zabranio da čitamo taj forum zato što to utiče na nas, u principu negativno. Pozitivni komentari su kao okej, ali negativni komentari pogode. Pritom, taj komentar može da bude od nekog ko je totalni laik za sport. Preporuka je danas da sportisti, dok su na takmičenju, uopšte ne gledaju društvene mreže, nego da se bave onim zbog čega su tamo. Svi volimo da budemo hvaljeni, da nas maze i imamo pozitivne komentare. To je pogotovo izraženo u novim generacijama koje žive taj virtuelni život, koji su rođeni s telefonom, kojima je jako bitno šta se piše i govori o njima na mrežama, koliko imaju vatrica, lajkova i sl. Ali, to nije realan život“, objašnjava Gerić.
On dodaje da sportista koji igra za reprezentaciju, kao nečiji predstavnik ima odgovornost da se trudi. Kaže da za sportistu to može biti motivacija, ali i izvor straha, međutim, da se treba voditi mišlju da je to samo utakmica i da je on tu da da najbolje od sebe. Tu priča počinje i tu se završava. Jer, kako navodi, „publika vrlo dobro vidi da li se neko trudi ili ne“. Čuveno je pitanje i najboljeg košarkaškog trenera svih vremena: da li je moguće da nećete da navijači vide krvava kolena?
„Ono što ja učim svoje klijente je da se trude, da budu iskreni prema sebi i da daju sve što mogu u tom momentu. Da li će to biti dosta za pobedu ili ne, to ćemo videti, jer tu je i protivnik s druge strane. Taj trud i energija – to mora biti prisutno. Šta znači pritisak javnosti? Ti imaš neku slavinu kojom regulišeš to. Ako ti to pustiš da te to pojede, onda će ti biti teško ali to je sve pitanje toga kako ti to doživljavaš. Šta je pritisak javnosti, što na nekoj mreži neko napiše ej moraš da pobediš? Super, to je njegovo mišljenje, ali to ne znači da ti zaista moraš da pobediš“, objašnjava Gerić.
Mada se na kraju priče može pomisliti da posledice mogu da budu ozbiljne, pa recimo povedu put psihosomatike, to je ipak ekstrem do kog se retko stiže.
„Ono što se češće zapravo desi je da sportisti prosto podbace, osećaju se jako loše i to im faktički utiče generalno na performanse. U principu ljudi to leče na različite načine, od alkohola pa nadalje. Neki imaju i psihosomatike, ali to nije pravilo. Ono što ume da bude pravilo jesu padovi raspoloženja“, zaključuje psihoterapeut Damjanac.
Padovi raspoloženja i fudbalska reprezentacija Srbije – zvuči kao dve neodvojive stvari. Ali je i ovaj zaključak neka vrsta pritiska.
Tagovi
