Pre desetak godina jedan čuveni savremeniji srpski pisac je rekao: „Čekaj bre, ne sećam se da sam na ičijoj gajbi video u kolekcijama njegovu ploču, a sada svi izvlače da su slušali tog, jbt zaboravio sam kako se zove, onog sa velikim nosem. Umro je.“
I svi će isticati posebnost njegovog rada, njegovog lika, njegovog dela. Taj svet kafana, taj zvuk kafana, taj soul kafana… Tomu Zdravkovića će kasnije prihvatiti svi. I oni kojima je bila daleka ta prerija kariranih boja i limenih piksli. On njima neće biti narodnjak nego neki soul lik, ili šansonjer Made in Serbia. Ovi drugi će ga voleti oduvek, kao neki saundtrek slomljenih čaša i srca. Duše na remontu u kojem je prva pomoć njegova pesma jer je i on ušivao srce i bio odbijen. Samo što je on znao to da kaže, tačnije otpeva, i oni bi tako pa mu on dođe kao zastupnik svih usamljenih srca, zaštitnik ostavljenih građana, PR srče od stakla, kardiohirurg koji ušiva pesmom.
Toma Zdravković je kompleksnost. On je neka spona podzemnog i nadzemnog sveta. Taj andergraund krčmi krajputaša, gradskih bircuza, pa onda zaljubljivanje u mejnstrim žene iz nadzemnog sveta. Jedno TV lice i poznati hit. Toma Zdravković je autor, što znači proživljeno i pevanje iz prvog lica. Autentičnost.
Autentičnost je bila što to nije bio nijedan žanr. I što je on išao ispod radara svojim temama. Ne u onom smislu političke provokacije, nego tako što je brendirao sopstvenu „lirsku geografiju“. Imali smo folk gde se peva o selu, o lepim seljankama, zavičaju… Velike migracije iz sela u gradove. Industrijalizacija u socijalizmu Jugoslavije. Na Kalemegdanu se nedeljom nije igrao samo šah, već i kolo. Decenijama. To su pridošlice koje nedeljom na Kališu sreću zemljake i hvataju se u kolo. Kasnije dolazi i „Poselo“ – ti veliki narodnjački koncerti. Lepa Brena je nešto drugo. Ona paktira i sa „zabavnjacima“ i popom. Vole je i gradske tinejdžerke. I njen imidž je imidž pop zvezde.
I Bijelo dugme i pastirski rok na početku karijere baštine jaganjce, „požurite, konji moji“, „bekrija sam, celo selo viče“… Ali Toma je nešto drugo. On je trubadur gradskih bircuza, ali i najotmenijih kafana, boemštine. To nisu kafane iz narodnjaka i lokacije „Ima jedna kuća na planini“. Ovo je grad, i ne po opisu posla prigradsko naselje. Toma, to je i „Beli grad“ na Zelenjaku ali i „Metropol“.
Jer Toma su i gradski pijanci, ostavljeni ljudi, direktori, šef računovodstva koji je oženjen ali zaljubljen u koleginicu s kojom slaže klasere i koja se udaje sad u sledeću nedelju a on joj je dao srce, ali džabe pa će morati i jetru.
I još nešto. To je samo mogao Toma. Ne samo da bude priznat od sela i grada, da ujedini sve, već i da mu bude dozvoljeno samouništenje a da to bude proglašeno ne bankrotom života nego stilom – boemskim stilom. Samo on je mogao da dočekuje zoru uz ispražnjene boce a da ne bude alkos nego boem. Samo on je mogao da peva u kafani a da ne bude kafanski pevač nego šansonjer. Samo on je mogao da prokocka novac za stan na ruletu i bude svoj a ne kreten.
I još nešto kad smo spomenuli kafanu. U kafani je počeo i Zvonko Bogdan. I Mišo Kovač, kralj dalmatinskih pesama, pevao je u beogradskoj kafani i kasnije u zagrebačkoj jer je to bila više od nulte pozicije estradne karijere. Muzičke karijere. I Bregović je na početku svirao u kafani. Jer gde bi se tada počelo?
I samo Toma je mogao da prizna propasti. Ne samo u pesmama. U razgovoru za novine će priznati da je njegov odlazak u Nemačku značio pevanje u bircuzima gde ga naši gastarbajteri vuku za rukav. Jer to je to. Dođe naš jadni zemljak i radi, kupi „mercedes“ i stavlja sto maraka Tomi na čelo. Uspeo si.
Pa će opisati i pevanje i život u Kanadi kao dosta tragične. Zapravo tužno. Ono kada ga posle izvesnog vremena, zemljaci, jugovići, zezaju da je propao i da nema nigde više da peva.
E to treba priznati. U pesmi je to lakše jer su brodolomi tapacirani refrenima i štrihovima. Ali javno u ispovesti? Priznati da si bio ismevan. Ej, Toma to prizna. I onda doda i da je njegov veliki kambek u kojem prodaje toliko ploča možda i posledica sažaljenja. Da su se ljudi sažalili što je propao u karijeri i ima neizlečivu bolest. To može samo Toma. Od prvog singla da bude sumnjičav i iskren. Da, kada je priznao da su se smejali njegovom izgledu ljudi u prodavnici ploča gledajući omot njegovog prvog singla. Pa ko je sve to mogao javno da kaže?
U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, tačno na 30 godina od smrti legende narodne muzike:
POKLON SVIM ČITAOCIMA
Knjiga o Tomi Zdravkoviću: ISTINITA PRIČA O POSLEDNJEM BOEMU BALKANA
Rezervišite kod prodavca novina
Tagovi
