Poslednji put kada sam video Džejmsa Montagjua, pio je pivo u jednom beogradskom kafiću, dok se na velikom ekranu ispred nas igrala Liga šampiona. Mnogo zanimljivija od događanja na terenu – prvi susret Totenhema i Ajaksa u polufinalu Lige šampiona, proleće 2019 – bila je Džejmsova priča o tome kako je, koji mesec ranije, jedva ostao živ u Indoneziji. Putovao je s jednom grupom navijača, a onda su ih na auto-putu mačetama i kopljima jurile pristalice protivničkog tima.
Indonezija je samo jedna od 25 zemalja koje je za godinu-dve posetio Englez sa prebivalištem u Srbiji, novinar koji sarađuje, između ostalog, sa Njujork tajmsom i Gardijanom i autor (tada) triju nagrađivanih knjiga koje bi se teško mogle smestiti samo u odeljak „sportske“: „When Friday Comes: Football, War & Revolution in the Middle East“, „Thirty One Nil: On The Road With Football’s Outsiders“ i „The Billionaires Club: The Unstoppable Rise of Football’s Super-Rich Owners“.
U svih 25 išao je tamo gde je novinarima uglavnom pristup najstrože zabranjen: pravo u jazbinu najtvrdokornijih navijača, ultrasa.
Džejmsova četvrta knjiga „1312: Among the Ultras“ priča je o „tvrdom jezgru“ širom sveta, njihovom usponu i jačanju, vezama sa politikom i organizovanim kriminalom, vrtoglavo putovanje na tribine na kojima vladaju neka druga pravila.
U međuvremenu, Džejms se preselio u Istanbul, pa smo ovaj razgovor vodili svako za svojim računarom; nije smetalo, bilo je jednako uzbudljivo kao pre duže od godinu dana, posebno kada smo se dotakli ovih prostora, ali i uloge navijača u revolucijama od Egipta do Ukrajine.
Naslov knjige akronim je za „ACAB“ ili „All cops are bastards“. „Svi policajci su kopilad“, recimo. Čini se da je to jedna jedina stvar koja ujedinjuje različite grupe širom sveta.
„Prilično je teško definisati šta je ultra, iako su oni globalno i estetski prilično homogeni. Zato je ‘1312’ bio polazna tačka: to označava zajedničku netrpeljivost prema vlasti i kontroli. Policija je u prvim redovima te bitke, zbog čega ih univerzalno preziru ultrasi širom planete. No postoje i dublje veze između ultrasa. Želja za pripadnošću, da budeš deo plemena. To je jedna banda, jedno bratstvo, okupljeno oko fudbalskog tima, sa svojim kodeksom časti. A tu je i osećaj anonimnosti u tom bratstvu, što je jedan od prvih preduslova za ultrase. Živimo u svetu u kojem je anonimnost skoro nemoguća. Ali oni joj teže i, što me je iznenadilo, uspevaju da je postignu. Ukratko: protiv sam kontrole, štitim svog brata, živim u senkama“, priča Džejms.
Zna se da je ultrasima teško prići kada si novinar. Montagju priča kako ultrasi smatraju da su mediji i policija samo dve strane iste medalje. S vremenom je ipak uspeo da izgradi veze sa grupama širom sveta – imao je sreće što je sreo prave ljude, koji su garantovali za njega, a nije odmoglo ni što radi kao frilenser.
U knjizi je opisan susret sa Rafom di Zeom, vođom La Doce, „bare“ Boke juniors, iza jedne benzinske pumpe u ponoć, nakon Bokine utakmice, ali i upoznavanje sa Fabriciom Pišitelijem, prvim čovekom Laciovih „Iridućibili“. Nekoliko meseci nakon što je Džejms upoznao Pišitelija, ovaj je upucan, verovatno u mafijaškom obračunu.
Organizovana kultura navijanja je proizvod globalizacije, i brze i spore. Italija je kolevka ultrasa iz koje su se širili na Balkan, u istočnu, severnu Evropu i dalje. Ali ono što danas smatramo ultrasima mešavina je engleske kežual kulture, „baras bravas“ iz Argentine, „torcida“ iz Brazila. Tehnologija je ubrzavala taj melanž.
Knjiga počinje, i na neki način se završava u Splitu. Simpatično je i kada autor traga za jednom rečju koja može da ujedini sve navijače i nalazi je u dalmatinskom izrazu dišpet.
„Prva organizovana navijačka grupa u Evropi bila je ‘Torcida’ Hajduka iz Splita, 1950. Postojali su samo jednu utakmicu: poslednje kolo u sezoni, utakmica za titulu sa Zvezdom. Evo šta je bila inspiracija: kada je Jugoslavija igrala na Svetskom prvenstvu 1950, igrači su se vratili i pričali o neverovatnoj buci na ‘Marakani’ u Riju. Tim je putovao nazad brodom, a sa njima je bila grupa mladih studenata koja je nešto slično sprovela u delo za tu utakmicu. Pobedili su Zvezdu, ali je anarhija koju je kreirala ‘Torcida’ uplašila komunističke vlasti, zabrinute zbog ponovnog pojavljivanja hrvatskog ultranacionalizma tako brzo posle Drugog svetskog rata. Naravno, ‘Torcida’ je ponovo osnovana osamdesetih, kada je nacionalizam počeo da jača u Jugoslaviji i našao plodno tlo na stadionima u Beogradu, Zagrebu i drugde. Danas se taj uticaj širi za nekoliko sekundi, internetom, a 1950. je iziskivao tromesečno putovanje brodom i priču od usta do usta. I to je bila globalizacija, samo sporija“, govori Džejms.
Priča o „1312“ i navijačima je samo delimično o fudbalu. U stvari, sve je manje fudbala: neki od sagovornika u knjizi otvoreno priznaju da ih igra više ne zanima, da ne znaju ni fudbalere. Zato su tu politika, revolucije, kriminal. Kako se supkultura menjala u poslednjih nekoliko decenija?
„Ultra kultura ne postoji u vakuumu. Ni ultrasi ne žive u vakuumu. Svi smo, neko manje a neko više, proizvod svog okruženja. Oduvek sam bio fasciniran načinom na koji fudbal može da objasni društvene i političke trendove. Fudbal se nalazi u svakom ćošku planete, on je kao jedna ogromna kontrolna grupa. Društveni i politički trendovi ogledaju se u sportu i u navijanju.“
Dok su sedamdesetih, pa i ranih osamdesetih, brojne navijačke grupe bile levičarski nastrojene, sada to više nije slučaj.
Amr Fahmi, osnivač ultrasa egipatskog kluba Al Ahli, preminuo je početkom ove godine. Bio je veliki prijatelj Srbije i „Delije“ su se transparentom oprostile od njega. To je meni bilo neverovatno. Bio je musliman, koji je predvodio jednu grupu u muslimanskoj zemlji, a „Delije“ su mu odale počast zbog tog osećaja međunarodnog bratstva
„Stadion reflektuje društvo, ili makar jedan njegov deo. Uglavnom muškarce, mlađe ljude, radničku klasu. Kako se taj deo društva menjao, tako se menjala i orijentacija grupa na stadionu. Pogledajte bivšu Jugoslaviju i uspon nacionalizma na stadionima. Hajduk Split je isticao svoj antifašistički identitet tokom Drugog svetskog rata i nakon njega. S vremenom je bivao sve više nacionalistički i sada je deo severne tribine ‘Poljuda’ skoro neofašistički. Rim je takođe egzemplar. Centar Rima bio je žarište komunizma sedamdesetih, pa su Romine grupe na ‘Kurvi sud’ to reflektovale. Nakon kolapsa Sovjetskog Saveza, kada je socijalizam postao manje privlačan, ti delovi postali su sve više desni i izgled ‘Kurve sud’ se promenio. Danas je teško naći razliku u politici ‘Kurve nord’ i ‘Kurve sud’.“
Često se previđa uloga ultrasa kao političkih aktera. Džejms će reći da su oni uvek duboko politizovani, čak i ako tvrde da odbacuju politiku. Postoje neke apolitične scene (poput Švedske), ali politika se lako uvuče na stadion. Ultrasi su dobro organizovani, motivisani, principijelni (čak i ako se ne slažete sa njihovim principima) i imaju iskustva u borbi protiv policije.
U Egiptu je, recimo, ultra pokret započeo sredinom prve decenije ovog veka, kada je Amr Fahmi osnovao Ahlawy, ultrase kluba Al Ahli. Nije bilo mnogo građanskog društva pod Mubarakom, ali ultrasi su eksplodirali po snazi i ojačali u sukobima s policijom.
„Kada je stigla revolucija, oni su bili u prvim redovima i znali su šta da rade i kako da se ponašaju. Kao što mi je Amr rekao, ‘Mi smo naučili aktiviste kako da se suprotstavljaju’. Isto je bilo u Ukrajini. Ultrasi su bili na Majdanu jer su znali šta da rade tokom sukoba. Pa Gezi park u Turskoj. Pa Srbija i rušenje Miloševića.“
Amr je preminuo početkom ove godine. Bio je veliki prijatelj Srbije i „Delije“ su se transparentom oprostile od njega.
„To je meni bilo neverovatno. Bio je musliman, koji je predvodio jednu grupu u muslimanskoj zemlji, a ‘Delije’ su mu odale počast zbog tog osećaja međunarodnog bratstva. U kojim drugim delovima je takva saradnja moguća?“
Pominjanje „Delija“ bilo je dobar šlagvort za nastavak. Džejms je za „1312“ posetio 25 zemalja, ali među njima nije Srbija – odavde je, zapravo, odlazio u sve te pohode. Priznaje da se mučio, možda i zbog toga, da napiše poglavlje o Srbiji i da ga je ostavio za kraj.
„Srbija je bila moj dom, i na mnogo načina će zauvek biti. Moja ćerka je tu odrasla, srpski je jezik koji najbolje govori. Svakog dana mi nedostaje Beograd. Srbija je kompleksna i neprozirna, ali mnogi na Zapadu je ne shvataju, posebno kada se radi o fudbalu i ultrasima. Arkan i Zvezda su jedine priče koje znaju, ali on je bio tek mali deo ‘Delija’. Više od toga su me zanimale tvrdnje Vučića da je bio na ‘Maksimiru’, što deluje mnogo relevantnije za ono što se dešava u Srbiji danas. Mnogi stranci ne znaju da je ultra-kultura u Srbiji bila kontrakulturni pokret, poput panka. Postala je radikalnija i nacionalistička tek u drugoj polovini osamdesetih, kada se i društvo kretalo u tom smeru. Danas delovi te kulture mogu da budu opasni, posebno ako vidimo šta se dešava u Partizanu, sa vezama navijača sa organizovanim kriminalom i političkom moći (iako ni Zvezda nije imuna na to). Dok sam istraživao za ‘1312’, upoznao sam veoma hrabre novinare, mlade Srbe koji su istraživali taj svet.“
Srpski ultrasi – kao grupa koja pravi neverovatne koreografije, zastave, pirotehniku – smatraju se najboljim na svetu.
„Ostatak Evrope vidi scenu koja je brojna, dobro organizovana i ima toliko moćne entitete da oni i dalje postoje onako kako to u Evropi više nije moguće. Oni su poštovani i njih se plaše. Ali kao i sve u Srbiji, i tu ima mnogo slojeva. Mogao sam da živim u Beogradu stotinu godina i da ne saznam celu istinu.“
Jedno poglavlje u knjizi „Među ultrasima“ je zapravo priča o Ismailu Morini, koji je upravljao dronom iznad Partizanovog stadiona i izazvao prekid utakmice Srbije i Albanije. Džejms ga je posetio u zatvoru u Hrvatskoj (pogledaj okvir).
„Bilo je fascinantno upoznati ga. Pisao sam tekst za Njujork tajms o pilotu drona pre utakmice Albanija – Srbija, godinu dana nakon tog meča na stadionu Partizana. Sreli smo se u Prekazu, u kući Adema Jašarija, od koje je napravljena neka vrsta svetilišta. Svuda su ga tretirali kao rok zvezdu. Ali van mase je bio tih momak, pametan. Nisam siguran da mu je prijala ta slava. Jedne noći, nekoliko dana uoči meča u Elbasanu, bili smo na večeri i rekao mi je da zastava nije bila protiv Srbije, nego za njegov narod. Zvučao je pomalo kao da se kaje. Potom me je vozio u hotel i sećam se da je pucao iz pištolja kroz prozor automobila. Narednog jutra sam čuo da je uhapšen.“
Bila su to paklena 24 časa za Džejmsa Montagjua. Albanska štampa je okrivila njega za hapšenje, jer je u članku za Njujork tajms napisao da je Morina imao pištolj. Nije pomoglo ni što je tekst zapravo izašao posle njegovog hapšenja. Albanske vlasti nisu želele da ispadne kako hapse narodnog heroja, pa su tražili krivca. I našli ga, u engleskom novinaru. Na kraju se istina saznala…
„Sreo sam Morinu ponovo prošle godine. Pričao je srpsko-hrvatski i naučio ćirilicu. Bio je pomirljiv i činilo se da ne želi da se vraća na ono što je bilo 2014. Postao je poznat, ali će se uvek osvrtati preko ramena. A ipak, pokušao je da proturi jednu prokosovsku zastavu na utakmicu Francuske i Albanije prošle godine, tako da možda njegovi dani trolovanja nisu još gotovi“, navodi Džejms Montagju.
Svaki tekst o navijačima, bilo da su iz Sjedinjenih Država, Italije ili Srbije, neizbežno se čita pažljivije. Svaki novinar, posmatrač, pisac, može da upadne u zamku: kako preneti njihove stavove a ne glorifikovati ih. Džejms kaže da je neizbežno razmišljao o tome. Pisao je, objašnjava, priču o jednom delu sveta koji je takav kakav je, a ne onakav kakav bi on želeo da bude.
U međuvremenu, neposredno uoči pandemije, Džejms Montagju se s porodicom preselio u Istanbul. Taman da prisustvuje velikoj promeni u tamošnjem fudbalu: prvoj tituli Istanbul Bašakšehira, kluba koji je miljenik predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i njegovih saradnika.
„Koliko god se ne slagao sa njegovim stavovima, Erdogan je jedan od najmudrijih globalnih lidera na međunarodnoj pozornici. Nakon protesta u Gezi parku njegova vlada se okrenula obračunu sa ultrasima, i sada im je jako teško da se organizuju. Prepoznao je njihovu političku moć i tako se ponašao. Pošto ne možete stvarno da pobedite ‘veliku trojku’, Galatasaraj, Fenerbahče i Bešiktaš, ljudi povezani s vladom kupili su mali opštinski tim i finansirali ga sve do titule. On je napravljen po Erdoganovom imidžu: iz jednog religioznog i konzervativnog dela grada, sa ultrasima koji su puni poštovanja, koji ne psuju i koji odbacuju nasilje. Porodične vrednosti, dakle. Sve ovo dokazuje dve stvari: prvo, da je neophodna ta retka strateška vizija. Drugo, da se moćnici zaista plaše organizovanih fudbalskih navijača.“
Koronavirus je ispraznio stadione. Šta će biti s navijačima?
„Neki ljudi kažu da je ovo kraj navijačke kulture kakvu smo znali. Ne slažem se. Prljava tajna u srcu svega je da je fudbal – gledanje fudbala – često najmanje bitan deo. Važnije je iskustvo, bratstvo, vrednosti, pripadnost. To može da postoji i van stadiona. A finansijska kriza s kojom se fudbal suočava daće na značaju ultrasima. Televizijski ugovori smanjivaće se zbog praznih stadiona, što znači da je jasno koliko navijačka kultura utiče. Nadam se da će navijačke grupe shvatiti koliko su bitne. Ultrasi umeju da se tuku i da preživljavaju. Kultura će se adaptirati i izdržati, ne sumnjam u to.“
Na kraju smo se vratili u Indoneziju, možda najmanje politički ali najfascinantniji deo knjige. Posebno što se radi o zemlji koja nije fudbalski preterano jaka.
„Nije, ali je ogromna. Ima četvrt milijardi ljudi i dugu tradiciju navijačke kulture. Privukla me je Indonezija kada sam pročitao podatak da je više od 70 ljudi stradalo u nasilju povezanim s fudbalom. To je ludački broj. Uspeo sam da stupim u kontakt sa jednom od najvećih grupa fudbalskog kluba Persija i uvučen sam u taj ludi svet. Jurili su me rivalski ultrasi, s mačetama, i to je sigurno najstrašnija stvar koja mi se ikada desila. Ali sve je bilo fascinantno. Nasilje nije tu zbog imitiranja filma ‘Green Street Hooligans’. Ono je postojalo i ranije. Na mnogo načina me je sve podsetilo na engleski fudbal osamdesetih. To je pokret mladih, radničke klase, besnih, obespravljenih. Srećan sam što sam preživeo… i sutra bih se vratio tamo.“
Tražim oproštaj što sam se popeo na srpsku crkvu. A ostalo? Osećam samo ponos…
Svedočenje Ismaila Morine, čoveka koji je upravljao dronom na utakmici Srbija – Albanija 2014.
Ekskluzivni odlomak iz knjige „1312“
Kako se približavalo Evropsko prvenstvo 2016, i raslo interesovanje za prvo takmičenje na kojem će učestvovati Albanija, tako je sve zanimljiviji bio Ismail Morina, čovek čiji je plan s dronom obezbedio tri dragocena boda u kvalifikacijama. To je i dalje bilo kontroverzno pitanje u Srbiji, i to opravdano. Iako je bilo antialbanskih pokliča, i iako je reakcija bila nasilna, dron je započeo sve to, ugrozio igrače a, što je još gore iz perspektive Beograda, Albanija je profitirala od toga. Reakcija UEFA potcrtala je uvreženu percepciju u Srbiji da se ta zemlja nipodaštava u skoro svakoj međunarodnoj organizaciji, bilo sportskoj ili političkoj.
Morina je davao intervjue, pojavljivao se na televiziji. Bebe su dobijale ime po njegovoj zastavi. Jedna poznata pesma – „Moj autohtoni sin“ – napisana je o dečaku koji je dobio ime Autohtoni, po reči na Morininoj zastavi. I on se pojavljuje u spotu, prekriva bebu svojim barjakom.
Nakon što je proveo neko vreme u zatvoru, vratio se u Italiju. Na stari posao i u porodični život. Do trenutka kada je čuo da mu je umro otac. Ismail je stigao na sahranu, ali nije imao toliko sreće kada je pokušao da se vrati u Italiju kopnom. Jedan hrvatski graničar video je Interpolovu crvenu poternicu koju je za njim izdala Srbija, za izazivanje rasne i etničke mržnje, sa maksimalnom zaprećenom kaznom od osam godina. Najbliži zatvor bio je onaj u Dubrovniku.
„Kažu da sam uvredio njihovu zastavu. Njihovu veru. Nisam. Samo sam pokazao istoriju. Naše zastave“, tiho mi je rekao dok smo sedeli u sobi za posete u zatvoru u Dubrovniku, razdvojeni staklom. Morinina kosa sada je bila kratka, bio je obrijan. Izgledao je i mlađe i starije u isto vreme. Bio je ubeđen da ne bi dobro prošao u srpskom zatvoru. Ovde su makar pazili na njega. Hrvatski zatvor je lepši nego onaj u Albaniji, i mogao je da kupuje hranu ako ima novca. Čak i da je naručuje. No njegova supruga bila je trudna sa trećim detetom. Nije izgledalo da će moći da uzme svoje novorođenče kao slobodan čovek. Našao je advokata i pokušavao da zatraži politički azil, zbog pretnji koje su mu upućivane.
Problem je bio što je Morinino hapšenje bilo deo šire političke igre. Dugotrajne diplomatske razmirice između Hrvatske i Srbije bile su na delu. Odbijanje Hrvatske da ga izruči predstavljalo bi optužbu da srpski pravni sistem ne može da obezbedi fer suđenje. Ali ako ga Hrvatska izruči, a njega ubiju, onda bi ta zemlja imala krv na rukama. Isprva je sud u Dubrovniku želeo što pre da ga izruči Srbiji. Ali pritisak iz Albanije je usporio taj proces.
„Reci im šta si video“, dobacio mi je dok su ga čuvari odvlačili. „Reci im za pretnje.“
Nekoliko nedelja kasnije, Ismail Morina čuo je dobre vesti preko telefona u zatvoru: njegova supruga se porodila. Dečak.
Ismail Morina provešće sledeću godinu u zatvoru. Njegov hrvatski advokat je uspevao da vrati slučaj svaki put kada je izgledalo da je gotovo. Sud u Dubrovniku bi saopštio odluku o izručenju. Tirana bi protestovala. Jedan visokopozicionirani političar u Zagrebu bi potom rekao medijima da je to politička odluka. Usledile bi i besne izjave iz Beograda. I krug bi se nastavio. No on je dobio podršku s neočekivanog mesta.
Vojislav Šešelj, ultranacionalistički osnivač Srpske radikalne stranke, nije mogao da shvati zašto Srbija uopšte traži Ismaila. „Šta će nam Morina?“, zapitao se on. „Treba da se bavimo albanskim kriminalcima koji trguju ljudskim organima.“
S druge strane, u srpskim novinama pisalo je da Milorad Ulemek Legija, Arkanov lojalni poručnik koji je služio kaznu od 40 godina zatvora zbog uloge u ubistvu premijera Zorana Đinđića, sprema „toplu dobrodošlicu“ Ismailu.
Na koncu je hrvatski ministar pravde odlučio da ga izruči. Ali u Italiju. Jedne noći, bez ikakvog upozorenja, Morinu su izvukli iz ćelije, spakovali u luku i na trajekt za Bari. Uhapšen je po dolasku. Srpske vlasti ponovo su zatražile njegovo izručenje, ali italijanski sud je to odbacio i Morina je napokon bio slobodan. Od noći pred meč Albanije i Srbije u oktobru 2015, do jula 2018, Ismail Morina bio je u zatvoru ili kućnom pritvoru najveći deo te tri godine.
Sedam meseci kasnije sedeo je u jednom engleskom pabu u gradu nadomak Milana, okružen grupom albanskih ultrasa. Stigli su zbog milanskog derbija tog dana. I dalje nije nosio bradu. U zatvoru je naučio srpsko-hrvatski i da čita ćirilicu. Pratio je vesti i pregovore o budućnosti Kosova. Tih dana otvoreno se govorilo o razmeni stanovništva, u pokušaju Beograda i Prištine da pokrenu stvari s mrtve tačke.
„Mislim da će izbiti kratki rat. Kontrolisani sukob“, rekao je. „Ne znam ko će više profitirati od ovoga. Vučić ne može da prizna Kosovo. Teška situacija.“
Ismail je u Milanu našao novi posao – vozio je kamion. Pretnje smrću su jenjale. Nije želeo da ide na milanski derbi. Nije želeo da mrda daleko od kuće. Ovde je bio srećan, u kafiću, dok gleda Liverpul protiv Fulama.
„Zbog jedne jedine stvari: što sam se popeo na crkvu“, rekao mi je kada sam ga pitao žali li zbog nečega što je uradio te noći 2014.
Ona ga je učinila poznatim, pretvorila ga u albanskog narodnog heroja. Ali mu je i uništila život. Pa ipak, jedino što mu je smetalo je što je upravljao tim dronom sa crkve.
„Ako su se Srbi vernici uvredili zbog toga, žao mi je.“
Kako je sećanje na tu noć bledelo u javnosti, to se desilo i sa ubeđenjem da je baš Ismail Morina upravljao tim dronom. S kim god sam razgovarao u Beogradu, mislio je da on nije krivac. Mora da je to bila neka šira priča. Veća zavera. Neka bezočna tajna ruka koja je kontrolisala tok događaja. No istina je bila još čudnija. Da je jedan fanatični navijač, ljut zbog toga što je zastavu njegove zemlje zapalio jedan ultras četiri godine ranije, na meču Srbije i Italije, osmislio ludački plan koji je nekako uspeo da sprovede u delo.
Odvezli smo se do lokalnog Mekdonaldsa.
„Tražim… kako se to kaže na engleskom?“
„Oproštaj?“, rekao sam dok smo se približavali ulaznim vratima.
„Oproštaj, da. Tražim oproštaj (što sam se peo na crkvu). A ostalo? Osećam samo ponos. Sve je to bilo moja ideja. I moja sposobnost. I moja glupost. Ali sve je bilo moje.“
Ušetao je u osvetljeni foaje gde su ga čekali žena i deca. Podigao je bebu i poljubio je u čelo.
Tagovi
