Isidori Sekulić se verovatno ne bi svidelo da je nazivaju prvom srpskom ikonom feminizma, ali ona jeste nosila sa sobom određene promene, ponašanja, ideje koje su bile na tom talasu imajući u vidu period i društveno i palanačko okruženje u kom je žena imala tradicionalnu ulogu.
Isidora je imala „dobar tajming“, uhvatila je talas u vremenu kada su se žene pobunile protiv toga što su škole dostupne samo mladićima i protiv nejednakosti polova pred zakonom, pri zaposlenju, prema plati i pravu glasa.
Jedna od prvih zemalja koje su tu nepravdu promenile bila je Austrougarska, u kojoj su i sva deca mogla da se školuju, pa su devojčice iz današnje Vojvodine imale sreću da u svom selu ili gradu idu u osnovnu, a onda u višu devojačku, ili učiteljsku školu. Isidora je bila jedna od njih. Kao spisateljica definitivno je razrušila stereotip o ženama stvaraocima koje su uvek bile odmeravane kao „druge prema piscima kao prvima“.
„Na nju nisu mogla da se primene uobičajena razvrstavanja o postojanju suprotnosti koje su nepremostive: (aktivan) – pasivna (žensko), pamet (muško) – osećanja (žensko), logika (muško) – iracionalnost (žensko). Ona nije razmišljala o premošćavanju dihotomije već je sebe shvatala kao jedinstveno, prirodno biće“, piše Slobodanka Peković u radu „Osnovni književni stavovi Isidore Sekulić“.
Zato je i izazivala kontroverze, divljenje ili čak nipodaštavanje.
„Njenom mirnom izrazu lica, ledenim usnama i hladnom pogledu protivrečio je, s vremena na vreme, samo njen provokativan glas, koji je umeo biti tako ženstven da se činilo da nije njen“, beležio je Milan Kašanin u „Isidora Sekulić – Apostol samoće“.
Zato je i utisak da je neverovatno da je žena koja je vodila intelektualne razgovore koji su se slušali bez daha, bila tako usamljena. Jer čuvena su bila okupljanja jednom nedeljno u njenoj kući, gde se govorilo o velikim i svakodnevnim temama. Isidora je bila prijateljica drugim znamenitim ženama svog vremena: prevodiocu Anici Savić Rebac, slikarki Zori Petrović, pesnikinji Danici Marković.
„Svi njeni ‘sistemi’ (književni, filozofski, životni) puni su protivurečnosti i hrabrosti da se živi životom žene koja je dobrovoljno sebe zatočila u svoju sobu, ali i bila bez svoga pristanka zatočena u patrijarhalnom i malograđanskom društvu. I jedno i drugo ograničenje ona je poricala u stalnom naporu da stvara i da pomoću stvaralaštva dosegne do paradigme konteksta bez ograničenja vremena i prostora“, piše Slobodanka Peković.
U tekstu „Srpskoj ženi“, koji je napisala u Šapcu 1912. godine, Isidora Sekulić poziva žene na buđenje: „Kroz život srpskih žena ne bije velika i jaka svečovečanska struja, u dušama srpskih žena ne čuje se šum svečovečanskog oduševljenja. Pritihle smo, i izgubile smo i strah i gnev, i želju i osvetu, i kao praznu čahuru nas odmotava spori i zakasneli život jednog naroda, u kome bi žene trebale da su ljudi, a ljudi da su nadljudi, a u kome niko nije na svom pravom mestu.“
Ovaj tekst nastao je posle puta po Norveškoj 1914, pod utiskom norveškog društva koje je bilo svetlo, jedino u kojem je porodično pravo naklonjeno ženi.
Srpskoj ženi kaže i sledeće:
„Srpska ženo! Razmrskaj pesnicom i muški razmrskaj šablonu toga praznog i grešno lažnog života, i nemoj spavati kad nije vreme odmoru i nemoj se maziti kad ti se u znaku smrti i satiranja rađaju deca; nemoj da natovariš na sebe greh neispunjene dužnosti, nemoj da u okršaju budeš van okršaja, i beži od sramote da budeš živ nadgrobni spomenik na lešini svoga naroda.“
I ovo:
„Probudi se, srpska ženo, i kucni po srcu i ponosu i druge srpske žene, i pođite od ognjišta do ognjišta, i od gnezda do gnezda, i pepelom gušite vatre oko kojih se mekušci greju i iz gnezda bacajte decu koja se u ime narodnog zaveta ne krste.“
