Medijske kuće i izdavače (Vivendi, Editis, Prizma) kupuje šakom i kapom, sada čeka i na radio Europe 1, kom sledi seča osoblja i troškova, podstiče jeftino novinarstvo namenjeno ekstremnoj desnici (CNews), zavodi teror po redakcijama – i preti da će tužiti Le Monde diplomatique, koji je istraživao njegove aktivnosti u Africi: ako bismo tražili personifikaciju užasa medijskog kapitalizma, ime Vensana Bolorea odmah bi se nametnulo.
Nećemo, međutim, tek na osnovu brutalnosti ovog bretonskog milijardera, o kojoj je štampa naširoko pisala, moći da razumemo pokret koji potresa novinarski pejzaž ove decenije. Jer, ta nadiruća sila ne proističe ni iz kompjuterske tehnologije vlasnika (1), niti iz baze kontakata zakupaca reklamnog prostora. Ona se očituje u spremnosti uredničkog rukovodstva da se izvini kada neki članak ne bude po volji čitalaca. Novi stub ekonomije štampe, dugo smatran petim točkom medijskog fijakera, čine pretplatnici. Rast njihovog uticaja dovodi do toga da sva galama i podele koje prožimaju naša društva sada odjekuju i u samim redakcijama. Ova provala je do sada pogodila tek nekoliko naslova – ali je suštinski pokazatelj pokreta o kom ćemo govoriti.
Razumljivo je da svaka nova privatizacija iznova izmeša karte velikog komunikacijskog monopola. Pa ipak, privatizacije više ne unose nemir u ovaj sektor, odavno prepušten sopstvenoj tržišnoj logici – i menadžerskom korsetu: dok ekrani sve halapljivije proždiru naše vreme i naše razgovore, snage koje proizvode informacije sve su oskudnije. Broj novinara u Francuskoj opada umerenim tempom (-6% između 2008. i 2019. godine), ali je broj novinara u Sjedinjenim Državama opao za skoro četvrtinu. Ovaj prosek prikriva značajan disparitet: američke redakcije ukinule su 36.000 radnih mesta u štampanim medijima, dok su istovremeno stvorile njih 10.000 u neštampanim medijima (2).
Odavno predskazivan, pred našim očima uspostavlja se informativni režim na dva koloseka – bogate vesti za bogate, siromašne za siromašne. U njemu se ogleda zemljopis obrazovnih i kulturnih nejednakosti. Manje spretna i spremna za prebacivanje u virtuelni prostor, s obzirom na starost i navike njene čitalačke publike, lokalna štampa osiromašuje, kopni i, kao u Sjedinjenim Državama, odumire: od 2004. godine nestalo je više od 2.100 dnevnih i nedeljnih listova, četvrtina ukupnog broja; njihovo mesto uglavnom zauzima mreža stranački povezanih veb-sajtova čija novinarska fasada, klasični izgled i teritorijalna pokrivenost služe kao paravan za širenje korisnih članaka koje finansiraju interesni krugovi povezani s političkim partijama (3). Opstanak lokalne štampe zavisio je od oglašavanja i klasifikovanih oglasa, dva resursa koja su proždrali Fejsbuk i Gugl, koji sa svoje strane i ne proizvode informacije, već za te potrebe pustoše novine koje su prethodno lišili oglašivača.
Srazmerna broju parova očiju koje će oglas videti u slučaju štampe, cena oglašavanja na internetu sledi potpuno drugačija pravila, gde količina dosegnute publike ustupa mesto kvalitetu targetiranja. Na tom području nema boljih igrača od predatora iz Silicijumske doline. Činjenica da im predstavljaju konkurenciju primorava opštu štampu da prodaje svoj digitalni prostor po diskontnim cenama: od 2000. godine (kada je Gugl uspostavio svoju mrežu za oglašavanje) do 2018, njihovi prihodi od oglašavanja pali su za dve trećine (4). Pandemija im je zadala poslednji udarac. U drugom kvartalu 2020. godine, gašenje ekonomije dovelo je do 20% manjih prihoda od oglašavanja u slučaju Le Mondea (5) – i 44% u slučaju New York Timesa (6. avgust 2020).
Ceo tekst objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
