Prof. dr Igor Mitić: Od hronične bolesti bubrega boluje oko 600.000 građana Srbije

Nedavno je obeležen Svetski dan bubrega pod sloganom „Zdravlje bubrega za sve“. Koliko je važno da se u javnosti govori o zdravlju bubrega i zbog čega?

Bubrežne bolesti su veoma česte, neke su uočljive zbog pojave simptoma koji zabrinjavaju naše sugrađane (krv u mokraći, bol, temperatura, otoci) što ih navodi da se jave lekarima, a druge su potpuno bez simptoma i zbog toga se kasno prepoznaju, što je još opasnije. Na kraju, sva oboljenja dovode do slabljenja funkcije bubrega, što se naziva hroničnom bolesti bubrega (HBB) od koje boluje oko 10% populacije, što predstavlja impozantan broj od preko 600.000 građana Republike Srbije. Jednom nastalo slabljenje funkcije bubrega je progresivno i dovodi do povećanja učestalosti kardiovaskularnih bolesti, smanjenja kvaliteta života, potrebe za čestim medicinskim kontrolama, povećava rizik za bolničko lečenje i nažalost značajno smanjuje dužinu očekivanog životnog veka. Veoma mali broj bolesnika sa HBB, živi dovoljno dugo da se razvije potpuno propadanje funkcije bubrega, što se definiše kao terminalna hronična bubrežna insuficijencija, kada je za održavanje života neophodno lečenje dijalizom ili transplantacija bubrega.

U tom smislu postojanje bubrežnih bolesti ima ogroman medicinski značaj za pojedinca, a zbog ogromne učestalosti oboljenja i potrebe za angažovanjem celokupnog zdravstvenog sistema ima i ogroman opšte medicinski i društveni značaj. Broj bolesnika kojima je potrebno usporiti dalje propadanje bubrežne funkcije je ogroman, i sa ovim problemom se moraju izboriti ne samo medicinski radnici, nego je potrebno opšte društveno angažovanje u smislu dobre informisanosti građana Srbije o ovom stanju, kao i promocija zdravih načina života, adekvatne ishrane i fizičke aktivnosti, potrebe za kontrolama i uzimanjem predloženih lekova, koji bi mogli usporiti dalje slabljenje bubrežne funkcije.

Upravo zbog toga je potrebno da se svi upoznaju sa prirodom ovog tihog ali veoma opasnog stanja, prirodom i tokom bubrežnih bolesti, ali i o mogućnostima usporavanja daljeg propadanja bubrežne funkcije. Samo kombinacijom adekvatne informisanosti pojedinaca, adekvatnog rada celokupnog zdravstvenog sistema i dostupnosti novih metoda lečenja možemo usporiti ovu „epidemiju bubrežnih bolesti“ i doprineti kvalitetnijem i dužem životu naših sugrađana.

Kao renomirani nefrolog, možete li nam objasniti šta je to kardio-renalni sindrom i koji su najčešći simptomi koji se javljaju?

Kardio-renalni sindrom se definiše kao postojanje bolesti jednog sistema koje dovodi do pogoršanja funkcije drugog organskog sistema. Stanje može nastati naglo (na primer u infarktu srca dolazi do pogoršanja funkcije bubrega, ili u naglo nastalom oštećenju funkcije bubrega dolazi do pogoršanja rada srca). Ipak, mnogo češće dolazi do hroničnog oštećenja jednog sistema koje dovodi do oštećenja drugog sistema, ili istovremenog postojanja oboljenja oba sistema. U suštini, i kardiovaskularne bolesti i bubrežne bolesti se razvijaju u jednom organizmu, u kome su sve funkcije objedinjene, pa je i nastanak bolesti neminovno povezan sa slabljenjem naizgled udaljenih delova tela. Suština ovog stanja je oštećenje malih krvnih sudova koji postoje i u srcu, perifernim organima, a naročito u bubrezima. Upravo bolesti koje dovode do oštećenja krvnih sudova (poremećaji metabolizma masti sa aterosklerozom, povišeni krvni pritisak i šećerna bolest), dovode do istovremenog oštećenja funkcije jednog i drugog sistema, gde jednom oštećena funkcija srca pogoršava funkciju bubrega, kao i u obrnutom slučaju, gde bolest bubrega dovodi do daljeg ubrzanog pogoršanja funkcije srca.

Upravo zbog toga je i potrebno prepoznati stanja koja dovode do pogoršanja rada ovih životno važnih organa, i pravovremeno uticati promenama načina života i adekvatnim lečenjem, na usporavanje daljeg propadanja ovih organa, što će svakako dovesti do poboljšanja lečenja bolesnika i produžavanja njihovog života.

Za medicinske radnike je veoma važna činjenica da ne postoji lečenje jedne bolesti, kod jednog specijaliste, nego da je neophodno lečenje bolesnika kojem je najčešće oboljenjem zahvaćeno više organa, te je potrebno dobro poznavanje ovog sindroma i primena lekova koji istovremeno mogu uticati na više organa.

Za kraj, možete li nam reći kako se leči kardio-renalni sindrom i šta struka, a šta pacijenti treba da preduzmu kako ne bi došlo do nastanka pomenutog sindroma?

Kako je nastanak kardio-renalnog sindroma veoma kompleksan, tako je i modifikacija daljeg propadanja ovih organa veoma kompleksna, te je neophodno da se izmeni kako način ponašanja bolesnika, tako i od lekara predložena terapija.

Ma kako naši sugrađani smatrali da su za lečenje bolesti potrebni samo „pravi“ lekovi, treba da postanu svesni da je neophodna i njihova aktivnost kojom mogu promeniti svoje zdravlje. To podrazumeva promenu režima života (smanjenje telesne mase, adekvatna i primerena fizička aktivnost prilagođena uzrastu), primena od strane stručnjaka predložene dijete (ograničenje kalorijskog unosa, smanjenje unosa masti, belančevina i naročito kuhinjske soli), kao i sprovođenje preventivnih pregleda lekara, što ima najveći uticaj na smanjenje učestalosti i ranu dijagnostiku kardio-renalnog sindroma.

Sa druge strane, rano prepoznavanje ovog sindroma (preventivnim pregledima, obraćanjem pažnje na ugrožene grupe građana: sa šećernom bolesti, povišenim pritiskom, gojaznošću ili starijim osobama), kao i primenom jednostavnih, jeftinih i široko dostupnih metoda „skrininga“, odnosno dijagnostike početnih faza bolesti, predstavlja ogroman zadatak za zdravstvene radnike. Jednom prepoznat kardio-renalni sindrom, moguće je lečiti, adekvatno kontrolisati i usporiti inače loš i progresivni tok ovog stanja. Rana primena lekova iz grupe lekova za pritisak (inhibitori angiotenzin konvertujućeg enzima i blokatori angiotenzinskih receptora), kao i odnedavno široka primena takozvanih SGLT-2 inhibitora (blokatori natrijum-glikoznog transportnog sistema u bubregu) imaju dokazani efekat u usporavanju toka bolesti. Svakako da je potrebna i adekvatna primena drugih lekova (drugi lekovi za šećernu bolest, insulini i insulinski analozi, diuretici, lekovi koji smanjuju koncentraciju masnoća, sredstva protiv zgrušavanja krvi itd.), kojima je moguće značajno popraviti prognozu bolesnika.

I na kraju naravno, svakako da najveću ulogu ima adekvatno poznavanje značaja kardio-renalnog sindroma, i to ne samo obolelih nego i zdravstvenih radnika, a naročito državnih službenika koji donose odluke o načinima funkcionisanja i finansiranja zdravstvene zaštite. Preusmeravanje sredstava na pravovremenu prevenciju bolesti i ranu primenu adekvatnih lekova svakako dovodi do produženja života naših sugrađana.