Predmet ovoga teksta je vidljiva asimetrija u nastupanjima naših zvaničnika povodom krupnih nacionalnih i spoljnopolitičkih tema kao što su pitanje Kosova, problem (ne)uvođenja sankcija Rusiji ili odnosa sa susednim zemljama (mahom delovima ranije zajedničke države SFRJ). Sa mogućim izuzetkom nedavnog nastupa na konferenciji Ujedinjenih nacija, nastupi unutar zemlje, na domaćim forumima i telima, daleko su energičniji, glasniji i nametljiviji; to su prave bravure i retorički uzleti, puni nekakvog samopouzdanja i u stavu koji očigledno hoće da ostavi utisak važnosti.
To su zapaljivi kliktaji koji hoće da impresioniraju običan puk i da za poruke sadržane u njima pridobiju najšire mase. Svež skorašnji primer jeste emfatično ponavljanje Predsednika Republike (u daljem tekstu PR) kako se na Kosovu nećemo predati ostajući dosledno na liniji tako često isticanog nacionalnog interesa. Nestašni Zoran Kesić nije odoleo iskušenju da – kao što često radi – i od ove epizode napravi sprdnju ili, kako bi se reklo na severu Bačke, komendiju. PR je u svom stilu pribegao retorički uobličenom ponavljanju, pa je nema predaje! odlučnim glasom izgovorio tri puta, a Kesić je sa rukom na uvu odgovarajući snimak prekidao posle svake tako izgovorene parole i kao pripitkivao šta je rečeno, nakon što tobože istu zavetnu prisegu ko bajagi nije čuo.
OVAJ TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 8. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NSTORE.RS
NA POKLON SE DOBIJA NOVI BROJ MAGAZINA ISTORIJA
Tagovi
