Njena sahrana bila je mnogo manji događaj od ukopa njenog supruga. Ali, na neki način, bila je savršena kontrateža. Ako je Jugoslavija, zemlja koju su mnogi voleli i o kojoj su mnogi sanjali, počela da se rasparava u maju 1980. godine, onda je u oktobru 2013 – ma koliko da po društvenim mrežama, tekstovima i knjigama i osam godina kasnije ima jugonostalgije – ta ideja položena poslednji put, u Kuću cveća.

“Ne plači za mnom, Jugoslavijo”, pisalo je na naslovnoj strani Nedeljnika kada je u oktobru 2013. preminula Jovanka Broz.

Ne, nismo želeli da kažemo da je drugarica Budisavljević, poslednja životna saputnica maršala Josipa Broza Tita, bila jugoslovenska Evita Peron. Nismo želeli da poručimo ni da je ne treba žaliti, jer ako je ičega bilo u poslednje tri decenije njenog života – a možda i duže – bilo je razloga za sažaljenje.

Jovanka Broz bila je Jugoslavija, na mnogo načina, i Jugoslavija je bila Jovanka Broz. To što se zemlja ugasila u krvi i plamenu, u sukobima i optužbama koje ne jenjavaju ni duže od četvrt veka otkako su utihnule puške i tenkovi, a osoba koja je bila od nje neodvojiva mirno, u Kliničkom centru Srbije, to su samo sitne razlike.

Poput Jugoslavije, Jovanka Broz bila je možda previše ambiciozna, morala je da se izbori za sebe i uprkos tome joj nisu verovali; poput Jugoslavije i ideje o nekom jedinstvu južnoslovenskim naroda, odbačena je na smetlište istorije, odvojena je za nju jedna kuća u kojoj nije bilo struje ni uslova, živela je zaboravljena, daleko od svih onih koji svaki čas zapomažu kako je “ono nekad” bilo bolje.

Jovanka Budisavljević bila je “ono nekad”.

I nije, do kraja života, znala da li je to stvarno bilo bolje.

Ona je stvarno potresala Jugoslaviju dve decenije, napisao je sredinom devedesetih o njoj tadašnji predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić.

Pogrešio je.

NAPOMENA: OVA CENA VAŽI SAMO ZA TERITORIJU SRBIJE