Zoran Đinđić je pobedio. I Zoran Đinđić je izgubio. Ovo su dve vrlo teško dokazive teze. I pomalo hrabre za jedan esej, ali takav je bio i Đinđić, pa ću pokušati da ih dokažem.
Ja verujem da mi danas živimo u Đinđićevoj Srbiji, koliko god to perverzno zvučalo, i tu ne mislim na poređenja Vučića i Đinđića, niti na nekolicinu njima zajedničkih ljudi, već na prostu činjenicu: kako bi danas izgledala Srbija da nas u kapitalizam nije uveo Đinđić?
Da su Berlinski zid na Balkanu razbili Vuk Drašković, Vojislav Koštunica, Vojislav Šešelj, ili još ranije Ivan Stambolić. To su potpuno različiti modeli tranzicije. I jedino je Đinđićev – alternativa. Ljudi koji žale za 6. oktobrom treba prvo da definišu „šta je 6. oktobar”.
Jer to je Miloševićeva pobeda. Nije teško zamisliti današnju Srbiju kao balkansku Belorusiju, pošto je i njemu trebalo još sasvim malo. Putin se utvrđivao na vlasti, a međunarodne okolnosti su se dramatično promenile posle američke invazije na Irak 2003. godine.
Na uvođenje demokratije u Srbiji tako je presudno uticala jedna indijska vračara, koja je Miri Marković rekla da idu na izbore posle bombi. Šta bi pak bilo da je Koštunica nametnuo svoj „polovičan model”, koji je i nametnuo kasnije, a koji je predstavljao simbiozu intelektualne i biznis elite (Srpski kulturni klub), čija je deviza da ekonomija ostane u „srpskim rukama”, iako su „srpske ruke”, i pre toga i nakon toga, uglavnom novac izvlačile iz zemlje.
Nil Klark 14. marta 2003. u „Gardijanu” piše da je pred 5. oktobar više od 7 700.000 jugoslovenskih preduzeća bilo u društvenom i državnom vlasništvu, a u privatnom samo pet odsto privrede. Danas je 50 : 50, i to su jedina dva sveta u kojima živimo, pošto priče kako se ne bi raspala Jugoslavija da su pred rat došli Šel i Filip Moris deluju kao bajke.
Danas je, ipak, moguće živeti bez „srpskih ruku” u džepu ili na vratu. Makar za polovinu stanovništva.
Đinđićeva vizija meni danas zvuči kao sintagma za neki glupi film, kao i priča o njegovom pragmatizmu, pošto pragmatičan čovek ne bi odbio mesto u nemačkom intelektualnom društvu, niti kasnije katedru na najprestižnijem Harvardu, kako bi vodio zemlju u kojoj državna bezbednost hoće da ga ubije, i na kraju ga i ubije…
lKako je Đinđić polarizovao mišljenje i formirao alternativu l Da li je stvarno pristao da ode na Harvard i povuče se iz politike l Ko je javio, a ko nije za pripremu atentata? l Odrastanje, Habermasov uticaj, Ljuba Tadić l Raspad DOS-a i stenogrami sa sednica l Beleška DB-a po kojoj je i sproveden atentat
AUTOR: VELJKO LALIĆ
NAPOMENA: OVA CENA VAŽI SAMO ZA TERITORIJU SRBIJE
Izaberite opcije proizvoda pre nego dodate proizvod u korpu
