Od subote 29. oktobra do utorka 1. novembra na programu Dvorane kulturnog centra prikazivani su se najzapaženiji filmovi sa 15. izdanja Beldocsa 2022. Na programu su se našla nagrađena dela i filmovi iz Nacionalne selekcije najvažnijeg regionalnog festivala dokumentarnog filma.
Ovo je takođe, bila i dobra prilika za sve gledaoce koji su bili spremni da se igraju, da se podsete na lepu priliku kako je moguće osvojiti put na Berlinski festival od 16. do 26. februara 2023. (za detalje pogledajte #EFC 2021 (europeanfilmchallenge.eu)).
Poslednji dan mini Beldocsa počinje projekcijom u 18:00 filmom JABUKA I DVE TREŠNJE (Srbija, 2022.) u režiji Mine Petrović u kome se Katka, mlada vajarka iz Košica, bavi pitanjem položaja umetnica u Slovačkoj. Ona dolazi do sopstvene istine, transformišući svoja bolna i traumatična iskustva iz prošlosti u skulpture.
U istom terminu se prikazuje film POZNI AVGUST (režija: Federiko Kamarata i Filipo Foskarini, Italija, 2021). Ovaj film je proglašen za najbolji u međunarodnoj selekciji, a radnja se odvija u zabačenom i požarom razorenom selu na Siciliji. Prema rečima žirija Beldocsa „Pozni avgust“ reflektuje svet iz mikrokosmosa i magično će vas oduševiti.
Primetime termin u 20:00 rezervisan je za ostvarenje MAMA, ZAŠTO OVDE? (Mađarska, Portugalija, Belgija, 2021, režija: Neema Ngelime) u kome gledamo kako su posle 12 godina čekanja Somalijke Anab i njena ćerka Naima konačno postale Mađarice. Uprkos ovoj pobedi, pitanja o pripadnosti i šta je zapravo dom ih i nadalje opsedaju.
Veliko finale mini-Beldocsa bez svake sumnje predstavlja projekcija fima MUZEJ REVOLUCIJE (Srbija, Hrvatska, Češka, 2021.) renomiranog srpskog režisera Srđana Keče.
“Vetar se u noći podigao i odneo nam planove”, čujemo u uvodnoj rečenici „Muzeja revolucije“. Reči su referenca na plan iz 1961. da se u Beogradu izgradi veliki muzej kao omaž socijalističkoj Jugoslaviji, koji nikada nije odmakao dalje od izgradnje podruma. Zapuštena zgrada sada pripoveda sasvim drugačiju priču od one zamišljene pre 60 godina: zvuk, senke – magični realizam.
„Sve vreme me je zanimalo kako da se kroz prizmu te zgrade bavim sadašnjim trenutkom“, istakao je Keča i dodao: „Najdraža mi je kamera koja anticipira radnju, jer je ona glavni izvor tog osećaja intimnosti, kao da sama kamera dobro poznaje ljude koje gledamo… Zanimalo me je sistematsko uništavanje čoveka. Sada me vrlo direktno zanima suočavanje sa sadašnjošću našeg društva jer nam se, dok smo se suočavali sa prošlošću, prikrala sadašnjost sa sasvim novim trikovima, a mi opet nemamo dobar jezik da o tome govorimo. Stoga sam pokušao sam da u „Muzeju revolucije“ prikažem istoriju prostora prvenstveno kroz ljude koji su u njemu živeli i tome dam prioritet u odnosu na „veliku“ istoriju i ono što je taj prostor trebalo da bude,“ objasnio je Srđan Keča.
Tagovi
