Prolazile su godine, ali vrata su ostala otvorena: Miloš Radović trideset godina nakon premijere kultne serije

Trideset godina je prošlo otkako je kultna serija Otvorena vrata prvi put osvanula na malim ekranima. Ona nije samo obeležila jedno vreme, već je postala nezaobilazan deo identiteta mnogih generacija. Prepuna života, humorističkih trenutaka i ozbiljnih tema, Otvorena vrata su nas uvek podsećala na svakodnevne, a opet neizbrisivo jedinstvene trenutke koji čine život „običnih ljudi“.

Dok su generacije  odrastale kroz likove i situacije, prepoznavale i smeh i tugu, ova serija je (ne)svesno postala ogledalo društva i nespretnih, ali voljenih junaka koje je“ odgajala“. Tri decenije kasnije, Otvorena vrata ostaju relevantna, držeći sigurno mesto u srcima svih onih koji su odrastali uz nezaboravne likove Cakane, Milice, Vojkana, Ugrinovića, Bate, Angeline i drugih.

Za autora serije, Miloša Radovića, ova serija je veliki uspeh na ekranu ali i snažna društvena refleksija, duboko ukorenjena u realnostima vremena u kojem je nastajala. Radović je svojim pisanjem uspeo da uokviri svakodnevni život običnih ljudi, prikazujući ih u punoj ljudskoj dimenziji – sa svim vrlinama i manama, snovima i frustracijama. Iako je serija bila komedija, njen humor je bio istovremeno duboko tragikomičan, baveći se ozbiljnim pitanjima kroz duhovite, ali iskrene prikaze likova.

Miloš Radović je stvorio likove koje su gledaoci brzo zavoleli, sa kojima su mogli da se poistovete, likove koji su nosili težinu svog vremena, ali su svojim postupcima uvek donosili šansu za smeh, pa i nadu. Kroz Otvorena vrata, Radović je ispisao istoriju jednog društva i ostavio trajni pečat na jugoslovenskoj televizijskoj produkciji.

Serijal „Otvorena vrata“ navršava trideset godina. Čini se da je to poslednje ostvarenje koje je ujedinilo najčuvenije glumačke glasove „starije“ (npr. Olivera Marković, Vlasta Velisavljević, Mira Stupica) i „novije“ (npr. Bojana Maljević, Nikola Đuričko, Vuk Kostić) glumačke generacije. Odakle, po Vašem mišljenju, ovom projektu tolika „kohezivna snaga“?

U jednoj disharmoničnoj porodici, kakva je ona u „Otvorenim vratima“, razlike nisu samo u suprotstavljenim mišljenjima i stavovima već najpre u godinama. Da bismo dobili bogatstvo generacijskih jazova, morali smo da uključimo sve one sa omota popularnog keksa – od 7 do 77 godina, za svakog po malo i od svakog po nešto. Na kraju, te likove (svih tih godišta) morao je neko i da igra, mi smo hteli najbolje i tako je nastao spisak glumaca. Imali smo sreću da svaku generaciju predstavljaju najtalentovaniji predstavnici, od dvanaestogodišnje multitalentovane Sofije Jović do tada već osamdesetogodišnjih Mire Stupice i Olivere Marković. Uživao sam samo posmatrajući ove tri sjajne glumice u zajedničkoj akciji. I Lane Gutović je jako voleo da ih gleda kako rade. Jednom mi je rekao: „Tako bih i ja mogao da režiram.“

Sve češće, u svakodnevnoj komunikaciji, nailazimo na termin „bindžovanje“ – čini se da više nismo nestrpljivi da serija izađe i da je pogledamo, nego jurimo da je što pre odgledamo, „arhiviramo“ i pređemo na neki svežiji sadržaj. Šta je osnovni razlog zbog kojeg se „kultura“ gledanja serija toliko izmenila u poslednjih tridesetak godina?

Televizijski gledalac je postao neurotičan zato što televizor više nije jedini ekran u kući: na stolu je nekoliko pametnih telefona, u tri sobe tri kompjutera, u bogatijim kućama tu su i pametne rerne u kuhinjama na čijim se ekranima vrte animirani pametni pilići na ražnju, kao zabava za retke domaćice i mnogobrojne kućne pomoćnice. Svaki ekran prikazuje svoj program po čitav dan i čitavu noć i poziva gledaoca da gleda baš i samo u njega. I onda, kada se pojavi neka zanimljiva stvar na TV ekranu, neka serija, na primer, izmučeni gledalac juri da u jednom dahu pogleda sve epizode, dok još ima snage, dok još nije zaspao, dok je još živ. Jer šta ako, na primer, serija ima 42 epizode, a na igrici na telefonu mu je ostalo još samo 4 života i tri laserske puške? I jedan „šurikan“ mač? Šta onda? Jedini način da se sve to preživi je da se pametni telefoni i kompjuteri pogase, da se pametni pilići zaustave i da se pusti serija. I da se ne zaustavlja dok se ne završi. U toj varijanti stradaće samo podočnjaci. Sve ostalo je mnogo opasnije i rizičnije.

Viralnost isečaka iz serije „Otvorena vrata“ neverovatna je (bezmalo da ne postoji stranica na društvenim mrežama koja, barem jednom, nije objavila neku od kultnih sekvenci), što zasigurno znači da se većina publike identifikuje sa junacima serije. Ipak, u pisanim izvorima posvećenim seriji, često nailazimo na podatak da je porodica Anđelić-Jakovljević zamišljena kao nekonvencionalna i nesvakidašnja porodica. Da li je, po Vašem mišljenju, reč o potpuno nestereotipnoj, ili su, ipak, u pitanju karakteri koji ispoljavaju mnogo sličnosti sa svima nama?

U svakom sećanju na detinjstvo, u najjačoj uspomeni uvek ostane neki otkačeni tip, nosati ujak alpinista, komšija kamiondžija, neka luda tetka operska pevačica, ucveljena sestra od ujne koja stalno plače… I u „Otvorenim vratima“ je tako ali s jednom bitnom razlikom – tamo su svi likovi takvi! Tamo nema „normalnih“ karaktera, svi su otkačeni! Tako sakupljeni u ram jedne konvencionalne porodice, ovi netipični likovi gledaocu opet deluju kao netipična harmonična zajednica i lako se sa njom, kao kolektivnim junakom, identifikuju. Jedan od uzora za nastanak ove serije (i danas preporuka za čitanje mladom čitaocu i gledaocu) jeste roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića.

Takođe, svakodnevica porodice Anđelić-Jakovljević prikazana je kao vrlo ekscentrična i malo verovatna (npr. televizor radi i kada nestane struje), ali je serija često definisana kao „najava dvadeset i prvog veka“. Da li epizode zaista anticipiraju današnje (specifične) društvene „boljke“ ili su svi događaji, zapravo, prikazi univerzalnih spoljašnjih i unutrašnjih ljudskih nedaća?

Mi nismo daleko od dana kada će nam se televizor sam uključiti kada onaj koji bude želeo da se pojavi na njemu – bude želeo. Uskoro ćemo možda, putem neke aplikacije, moći da se direktno uključimo u rad parlamenta i učestvujemo u diskusijama i glasanju? Možda su Anđelići bili u pravu. Jedina razlika između vremena anticipacije i današnjeg vremena možda će biti samo žanrovska – današnjost je tada najavljena kroz komediju, a ostvarila se kao drama.

Jedna od mnogobrojnih specifičnosti serijala „Otvorena vrata“ jeste i ta što (izuzev druge epizode, kojom se objašnjava Anino poreklo) nijedna od epizoda na kraju nema takozvanu „kopču“ (eng. button). Šta su prednosti, a šta mane „slobodnih“ završetaka epizoda?

„Otvorena vrata“ nije serija „u nastavcima“. To je niz epizoda sa malim brojem stalnih i velikim brojem epizodnih likova. Svaka epizoda ima svoju priču, svog glavnog junaka iz okvira porodice i jednog ili dva gostujuća lika van kuće. To je, u biti, klasičan, starinski TV format, kao prvo „Pozorište u kući“. Prednost je neograničen broj epizoda, mana je nemogućnost da se priča razvija kontinuirano, na jednoj dramskoj matrici.

Iako je ova serija obilovala neprikrivenim satiričnim potencijalom uperenim protiv tadašnjeg vladajućeg režima, cenzura i autocenzura su izostale – šta mislite, koji je razlog tome?

Mislim da je vlast bila glupa i neoprezna. Nije uvidela svu opasnost koju je u politički život Srbije unela dvanaestogodišnja devojčica Milica Jakovljević, mala junakinja serije. Ako se malo bolje prisetite, dan kada je završeno emitovanje TV serije „Otvorena vrata“ jeste dan kada je pao Slobodan Milošević. Realno, njega je srušila upravo ona, uz malu pomoć porodice.

 Svedoci smo sve masovnije hiperprodukcije, koja se širi po svim umetničkim sferama (pozorište, film), ali čini se da je najvećeg maha uzela upravo u „štancanju“ bezbrojnih epizoda i sezona serija. Da li ovako izgleda „novi početak“ ili smo svedoci kraja kvalitetnog televizijskog programa, koji će, poput „Otvorenih vrata“, zaokružiti treću deceniju?

Još se ne zna ko će pobediti – film, televizija, telefoni, satovi, rerne. Svet se nudi kroz najrazličitije medije. Mnogo se izmišlja i mnogo laže, nudi se i podilazi, vara i krivotvori. Lažne majke rađaju lažne junake s lažnim biografijama, nije važno da li ima makar malo istine, važno je da li je zabavno, i još važnije – da li je gledano. Ako jeste – peci još! I još! I daj im neka bindžuju! Samo neka bindžuju! Kad se onesveste, peci novo! I novo! Kakve tri decenije, da l’ ste normalni!? Daj novo, bre!

U mnogim Vašim kinematografskim i dramskim ostvarenjima, kao i u seriji „Otvorena vrata“, prepoznaju se elementi teatra apsurda (npr. apsurd kao temelj tragikomične zabune u filmu „Iznenadna i prerana smrt pukovnika K. K.“), ali i epskog teatra (npr. uvodni song glavne junakinje u filmu „Brod plovi za Šangaj“). Koliko je zahtevno ovakve (primarno pozorišne) postupke „prepisati“ na filmsko platno?

Ne postoje više pozorišni postupci koji se ne mogu bilo gde koristiti niti filmski koji su neprimereni pozorištu, ili literaturi. Danas sve može svuda, ne može samo ako je loše. Tada ne može nigde. Možda je za to najbolji primer film „Džoker“ – zli junak iz grada zla, i junak i grad iz stripa, premešteni su u postojeći, realni grad. I grad i junak duševno su oboleli, odjednom je sve bolno realno, živi se kao u životu, nije više kao u stripu, a opet – potpuno je isto. Na šta ovaj film najviše liči? Na dokumentarnu televiziju. Nedavno je stigla druga epizoda.

Specifična (latentna) komika Vaših ostvarenja uvek iskrstava iz drugog izvora (npr. naivnost glavne junakinje u filmu „Vidim ti lađu na kraju puta“, visoka, „staromodna“ retorika u filmu „Brod plovi za Šangaj“, zamena uloga agresora i žrtve u „Padu u raj“). Koji biste od ovih postupaka, sa ove distance, imenovali „najuspešnijim“ u pobuđivanju i održavanju komike?

Komika je najteža, ne postoji ništa teže. Mora da se piše kao drama a da bude smešno. Vic, isto. Dobro ispriča vic samo onaj koji se postavi ozbiljno, koji događaj iz vica pokuša da slušaocu prenese kao realan događaj, da ga saopšti hladno, kao spiker. Slušalac mora sam da izvuče humor iz te priče. Ja sam, kada sam snimao komedije, najviše osluškivao ekipu. Ako je smešno rasvetljivaču, ili tonskom snimatelju, biće smešno i publici u bioskopu.

Mnogi likovi koje ste osmislili svoj život podređuju (najčešće ekstremnim) filozofijama življenja, životnim navikama, verovanjima u realno ili irealno, tako da njihovo ponašanje, takođe, postaje komično. Da li prikazivanje bilo kakvog „ekstrema“ u karakteru junaka potpomaže, ili, ipak, može i da odmogne u održavanju komike?

Ekstremizam tj. svaki oblik preterivanja sastavni je deo komedije, on leži u njenoj bazi. Pogledajte čemu se mala deca najviše smeju – kada se neko oklizne, padne, kada pravi jake grimase, kada psuje… a sve su to različita preterivanja, u govoru, u kretanju, u gestikulaciji. Komedija ne može bez preterivanja. Ja sam, kao dete, strašno voleo Čkalju a njegova komika izlazila je iz neverovatnog broja najrazličitijih grimasa. Čkalja je mogao da igra i bez teksta, njegovo lice raspolagalo je samostalnim znakovnim jezikom. U to doba postojao je i jedan pojam koji su koristili loši glumci da opišu dobre glumce koji preteruju – „čkaljizam“.

Prva polovina serijala „Otvorena vrata“ dobila je svoj nastavak 2013. godine, a najavljeno je da će poslednjih deset epizoda biti prikazano tokom ove godine. Nastavci kultnih serija i filmova sve su češća pojava (npr. „Kamiondžije d.o.o.“, „Munje 2“). Koje je Vaše mišljenje o ovom fenomenu? Kako nastavci serija utiču na već stvorenu sliku o narativu (naročito ako je vremenski jaz među njima duži od decenije)?

Ja ne volim nastavke. S obzirom na to da nikada nisu planirani, oni uvek nastaju na silu. Retko kad takva stvar uspe. „Pozorište u kući“, naš prvi originalni televizijski sitkom, bio je tako čvrsto postavio konstrukciju tog formata (situacije, likove, atmosferu) da sledeći pokušaj (posle 30 godina) nije imao šanse da ponovi taj uspeh. Bilo je dobrih priča i dobrih glumaca ali to više nisu bili ona Nikolajevićka, onaj Vasa S. Tajčić, Rodoljub, Olga… Niko nije kriv za to ali neke stvari ne treba dirati, završene su.

Kada bi ovaj intervju bio Vaša „vremenska kapsula“, koju poruku biste ostavili narednim umetničkim generacijama?

Suviše sam mlad da bih mogao da ostavljam poruke budućim generacijama. Još nisam pročitao ni sve koje su meni ostavljene.