Protesti poljoprivrednika i dogovor sa Vladom: Ko će plakati za prosutim mlekom?

Ko je zaslužan za visoke cene, a ko za to što naš proizvođač nije konkurentan sa proizvođačem iz inostranstva?

Nezadovoljni poljoprivrednici širom Srbije protestovali su danima, blokiravši puteve po Šumadiji i Vojvodini u nadi da će ih neko napokon videti i čuti. 

Proizvodnja ratara i stočara je, kažu, mukotrpna, uz minimalnu državnu pomoć. Usled nekontrolisanog uvoza inostranih proizvoda, domaći proizvođači su izgubili sopstveno tržište. 

„Kad seljak opstane i Srbija opstaje. Razumite nas!“, glasio je transparent na koloni protestantnih traktora. Vlada je nakon nekoliko dana blokada odgovorila da ih razume i da će ispuniti sve njihove uslove, ali ovi koraci su, kako se čini, samo trenutno gašenje požara. 

Čini se da je poljoprivrednicima bilo najvažnije da se otkupna cena mleka ograniči na 78 dinara (plus PDV), kao i da se prelevmani, zaštitne takse, podignu kako bi se zaštitili domaći stočari. Oni su tražili i premiju od 20 dinara po litru mleka, umesto trenutnih 15 i povećanje prelevmana na sireve na 300 dinara. 

Protestovali su i da bi država povećala subvencije po kravi, sa 30.000 na 40.000 dinara i subvencije po hektaru obradivog zemljišta. Nakon pregovora predstavnika udruženja poljoprivrednika sa predsednikom i Vladom, ministarka poljoprivrede Jelena Tanasković je izjavila da su ispunjeni svi zahtevi, osim subvencija od 300 evra po hektaru, jer za to ne postoji zakonska mogućnost. 

Ratari i stočari zajedno u gubitku

Devastacija srpske poljoprivrede bila je, navode stručnjaci, posledica neodmerene politike. Sada je problem samo eskalirao. Ratari su se suočili sa punim silosima pšenice kojoj ističe rok trajanja zbog zabrane izvoza. Žitarice će u roku od mesec dana pre nove žetve morati da se rasprodaju, svejedno je po kojoj ceni. Ratari su na velikom gubitku. Međutim, ista nesreća zadesila je i stočare. 

„Loša vest je da se srpsko mlekarstvo nalazi u situaciji da definitivno ne može da zatvori domaće potrebe, i da smo u ovom sektoru sve više ukupno zavisni, i da nam dolazi mleko iz, pre svega Evropske unije, jefitinije, ali kakvog kvaliteta to je već drugo pitanje“, kaže za Nedeljnik agroanalitičar Žarko Galetin. „Broj naših krava je pao na nekih 170 do 180 hiljada grla“, dodao je.

Prosečni potrošač nije svestan u kojim se problemima nalazi proizvođač zadužen za ono što je na polici supermarketa. Uglavnom je spreman da gleda samo na cenu, koja je za mleko viša nego ranije. 

„Kada ne možete da kontrolišete tržište iz sopstvenih resursa, onda se dešava da su vam cene servirane iz inostranstva. One jesu čak i povoljnije, relativno, ali kada u tom lancu imate i uvoznika i trgovca, a trgovci se neće odreći svog dela kolača, jer im ni država nije uvela ograničenje marži, pa na rafovima imamo uvozno mleko po tim cenama. Mi, kao potrošači, nemamo poverenje prema uvoznim proizvođačima, ali bićemo prinuđeni na njih“, objašnjava Galetin. 

Ko je podigao cene?

Ko je zaslužan za visoke cene i to što domaći stočari, kako tvrde, prosipaju mleko? Naš proizvođač nije konkurentan sa proizvođačem iz inostranstva. U zemlju se uvozi ogromna količina mleka u prahu, a čak su i domaće mlekare počele da prerađuju strano mleko. Od cene koju diktira inostranstvo domaći proizvođač ne može da preživi. 

„Poljoprivrednici u Evropskoj uniji su zaštićeni velikim podsticajima koje naša država sa svojim kapacitetima ne može da izdvoji. Ako u startu imate podsticaje po hektaru recimo 500, 400, 300 evra u nekim evropskim zemljama, ili premije za mleko ili druge instrumente, taj proizvođač u inostranstvu je u startu rasterećen za isti iznos, i zaštićen od tržišnih promena. Naš proizvođač sa malim podsticajima ostaje na vetrometini“, objašnjava Galetin. 

Uvoznici kupuju proizvode po nižoj ceni i ugrađuju svoje marže i zaradu. Stočari ostaju bez šanse za zaradom, broj grla se smanjuje. To je začarani krug. 

Stočare i ratare ne treba odvajati. Kako objašnjava naš sagovornik, proizvođači koji se bave stočarstvom se uglavnom bave i ratarstvom, kako bi obezbedili stočnu hranu. 

„Sada su u problemu da i te tržišne viškove iz primarne ratarske proizvodnje ne mogu da prodaju po odgovarajućoj ceni. Ovakav splet okolnosti ne ide na ruku ni ratarima ni stočarima i oni imaju problem da ovu finansijsku godinu zatvore sa nekim dobitkom, sa zaradom. Velika je opasnost da oni završe poslovnu godinu sa prilično lošim rezultatom ili sa gubitkom“, kaže Galetin. 

Možemo li da računamo da će nakon ispunjenja uslova situacija biti bolja?

“Proizvođači zahtevaju od države da odredi minimalne cene mleka i uskladi cene žitarica sa stranim berzama, ali država nema alat za to. Nema ni zakonsku mogućnost. Srbija se prilagođava evropskim standardima i tržištu, prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju koji je potpisala 2013. godine, a pre toga je bila potpisnica Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom iz 2008. godine.”

Kao zemlja koja teži članstvu u Evropskoj uniji, Srbija je ušla u liberalni sistem i veliko tržište, čijih pravila treba da se pridržava. A na tom tržištu ponuda i tražnja slobodno formiraju cene. Osim toga, za razliku od evropskih zemalja, Srbija nema ni instrumente, a ni kapacitet da zaštiti proizvođača na tom visoko konkurentnom i zahtevnom tržištu. 

Država ne može da određuje cene

Država ima mogućnost da otkupi deo proizvoda preko Republičke direkcije za robne rezerve, ili da podstiče produkciju tako što će uvećati premije ili podsticaje po hektaru. Takva je poljoprivredna politika evropskih zemalja. I, kako kaže Galetin, taj deo je bitan, i na njega se treba fokusirati, jer država ne može da određuje cene. 

„Poljoprivredna politika se vodi i rešava zakonima, ali treba mnogo vremena, pogotovo za stočarstvo. Za oporavak stočarstva treba više od dve, tri godine, kako se obično misli, jer smo izgubili genetski potencijal za stočarstvo. Genetskih centara ima, ali nisu na odgovarajućem nivou i struka bi morala da se uključi u podizanje kapaciteta svih institucija koje se tiču tog pitanja.”

Da bi se pronašlo rešenje za poljoprivredu, Republička direkcija za robne rezerve, Ministarstvo poljoprivrede i ostale institucije treba da donesu odgovarajuću politiku. Što se tiče stočarstva, treba podići genetski potencijal i pomoći stočarima, subvencijama, premijama ili slično, dodaje Galetin.

Dakle, koliko vremena treba? Zavisi od ovih mera. Da bi poljoprivreda opstala u ovom trenutku, dobro je da Vlada pomogne, tako će proizvođači stati na zdrave noge, ali to nije dugoročno rešenje. Mere koje je Vlada odobrila poljoprivrednicima su kratkoročne – mogu da zaustave potpunu devastaciju stočarstva, ili ratarstva u krajnjoj liniji – ali, nakon toga treba pregovarati pažljivije. Na rezultate tih potencijalnih rešenja ćemo dugo čekati, ali do njih možemo doći jedino ako se donese ozbiljna dugoročna strategija i politika.