Protesti u Kini: mogući kraj ere Sija Đinpinga

Slike koje su obišle svet su zapanjujuće. Po prvi put od demonstracija za demokratiju 1989. godine, u Narodnoj Republici Kini formira se otpor politici Komunističke partije i protiv vlastodršca Sija Đinpinga lično. Ljudi skandiraju: „Kini ne treba car!“ Ili: „Sloboda ili smrt!“

Partijski i državni šef Si, koji je sebi u oktobru obezbedio treći mandat na čelu države i time faktički otvorio vrata doživotnoj vladavini, doživeo je blamažu. Na odgovor režima nije trebalo dugo čekati. U noći na utorak velike policijske snage u Šangaju i Pekingu sprečile su da se ljudi ponovo masovno okupe na ulicama.

Gašenje vatre

U neposrednoj blizini mesta na kojima su se održale demonstracije, kontrolisali su ljudima mobilne telefone u potrazi za fotografijama ili video-snimcima sa protesta. Vlasti su, verovatno uz pomoć softvera za prepoznavanje ljudskih lica, otkrile ko je sve učestvovao na demonstracijama. Policija je pokucala na vrata tih ljudi i saslušala ih. Osim toga, hapšeni su i novinari koji su izveštavali o protestima. Univerziteti u Pekingu i pokrajini Guangdong svoje studente su poslali kući, na svojevrsni vanredni raspust. Na taj način su želeli da ih odvrate od učešća u novim protestnim akcijama. Za očekivati je da će oni studenti koji su ostali na kampusu morati da računaju sa kaznama.

Razlika u odnosu na demonstracije od pre 33 godine je u tome što je za sada u protestnim akcijama učestvovalo samo nekoliko hiljada ljudi. Rukovodstvo zemlje očigledno procenjuje da može da uguši plamen koji je pretio da će se proširiti. Protesti će verovatno zbiti redove Komunističke partije s njenih 94 miliona članova. Istovremeno, protesti ipak pokazuju i da više ne prolaze brojne laži koje rukovodstvo Kine ljudima svakodnevno servira.

Jedna od standardnih floskula Sija Đinpinga u međuvremeno je postalo da rutinski optuži spoljni faktor – što je jedna od stvari koje ismevaju i demonstranti. List „Gardijan“ citirao je tako jednog čoveka koji je učestvovao na protestima u Pekingu: „Ne smemo da putujemo u inostranstvo, ne smemo da čitamo strane medije, pa kako onda spoljni faktor može da nas nahuška na bilo šta?“ Neki drugi u ozbiljnijem tonu, dodaju: „Požar u Urumćiju, da li je to bio spoljni faktor?“ Ili ovako: „Autobuska nesreća u Guejdžouu, da li je za to odgovoran spoljni faktor?“ U Urumćiju je u požaru stradalo deset osoba, a u Guejdžouu je poginulo 27 ljudi, u nesreći autobusa koji ih je prevozio u karantin. Demonstranti smatraju da su ti ljudi stradali pre svega zbog kovid-mera i smatraju da su za to odgovorni Komunistička partija i Si lično.

Sijeve greške u koracima

Na demonstracijama učestvovali i studenti i radnici. Na kampusu su uzvikivali parole poput: „Dole Komunistička partija“. Na ulicama se moglo čuti i: „Dosta PCR-testova, sloboda!“ Njihove poruke su dokaz da je Si sa svojom „nultom strategijom“ za kovid napravio grešku u koracima. Za to je kriva njegova ideologija: Kini ostatak sveta uopšte nije potreban, tvrde ultra-nacionalisti. I ujedno dodaju da svet bez Kine ne može. Sijeva je misija da Narodnu Republiku ponovo vrati tamo gde je Kini ionako mesto – u sam centar svetskih zbivanja, tvrde ultra-nacionalistički ideolozi.

Onaj ko tako misli i govori, taj ne može da kupuje tuđe vakcine i sprovede efikasnu kampanju vakcinisanja, pa da tako stvori pretpostavke za ukidanje karantina i drugih kovid-restrikcija. Zato ljudi nakon proglašenja lokdauna ostaju izolovani u svojim stanovima i po 100 dana, zato što Si to tako želi. Obim tog zaključavanja je još uvek ogroman: 23. novembra je 415 miliona ljudi bilo u lokdaunu, nedelju dana ranije 340 miliona – i sve to u situaciji u kojoj je dnevno bilo registrovano samo po 28.000 novih infekcija.

Nisu to bili prvi protesti u 2022.

Slike koje se ovih dana mogu videti na telefonima i ekranima u čitavom svetu, ipak ne prikazuju prve proteste protiv Sijeve vlade u ovoj godini. Nevladine organizacije su od 18. maja ove godine registrovale i do 735 demonstracija, od toga ih je samo pedesetak bilo protiv korona-mera. Oko 230 protesta dogodilo se početkom leta, nakon što se „izduvao balon“ na tržištu nekretnina i kada su se hiljade i hiljade ljudi suočile sa strahom da su izgubili ušteđevinu, odnosno novac koji su uložili u stanove. Osim toga, demonstriralo se i zbog bankarske krize, kada štediše nisu mogli više da podižu svoj novac. Zbog pandemije korone, privreda je na kolenima, pa je stopa nezaposlenosti među mladima porasla na oko 20 odsto – tako visoka ona već odavno nije bila. Magazin „Ekonomist“ analizirao je različite podatke o situaciji u Kini i predstavio ih svojim čitaocima.

U utorak su se demonstranti povukli, bio je to „pobeda na bodove“ za Komunističku partiju. Ali, nada i dalje postoji. Tokom kongresa Komunističke partije u oktobru, jedan demonstrant je na mostu u Pekingu istakao plakat kojim je zatražio da se „diktator i izdajnik Si“ protera sa svoje pozicije. Ljudi su mu aplaudirali, čule su se i sirene automobila. Iz samo jedne jedine hrabre osobe, protest je za šest nedelja narastao na nekoliko hiljada hrabrih ljudi. Sledeće nedelje bi moglo da ih bude stotine hiljada, za mesec dana milioni. Ako se nešto bitno ne promeni po pitanju kovid-politike kineske nomenklature, protesti će se nastaviti i nasilje bi moglo da eskalira. A što glasniji bude vapaj za slobodom, to je sve više zamisliv i kraj ere samog Sija.

*Autor teksta Aleksander Gerlah živi u Njujorku, član je Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim odnosima (Carnegie Council for Ethics in International Affairs) i pridruženi član Instituta za religiju i međunarodne studije na univerzitetu Kembridž. Doktorirao je u oblastima lingvistike i teologije. Predavao je na Harvardu, kao i na univerzitetima na Tajvanu i u Hongkongu. Povremeno piše autorske tekstove za DW.