„Protivnik ima peh – mi imamo sreće. Izgubimo – pa da, blamiraju se. Pobedimo – usr..o ih…“: Velika priča o trijumfu na Novom Zelandu

„Te 2015. godine najčešće izgovorena sintagma na svetu bila je Islamska država, sa raznim skraćenicama, kraljica Elizabeta II oborila je rekord po broju dana na britanskom tronu, u bioskope je došao 24. film o Džejmsu Bondu, B. B. King je odlučio da svoje molove svira među oblacima, a Srbija je na Novom Zelandu postala šampion sveta u fudbalu i time unela malo radosti u naše zaparložene (fudbalske) živote.“

Možda će za koju deceniju u nekom rimejku serije „Grlom u jagode“ neki novi Bane Bumbar prepričavati tu godinu i možda će u nekoj „novoj normalnosti“ koje smo se toliko plašili da smo sada tužni što je još uvek nema, biti sasvim normalno da Srbija u nečemu bude najbolja na svetu.

Te 2015. tako nije bilo. A naročito u fudbalu.

Nažalost, povod da se danas prisetimo velike priče o Novozelanđanima je tužan. Vest da je preminuo Milan Kosanović, trener i jedan od najvažnijih šrafova u stručnom štabu Veljka Paunovića, potresla je sve koji su sa pažnjom platili let Orlića do krova sveta. Njegovi prijatelji, kolege, njegovi igrači, puni zahvalnosti govore o svemu što je Kosanović uradio za njih lično, ali i za srpski fudbal.

Kako je to rekao Mitar Mrkela – jedan od najvećih stručnjaka u srpskom fudbalu.

***

„Bilo je to putovanje za koje su mnogi mislili da će biti daleko i kratko. I za jedno od ta dva su bili u pravu“, počinje priču za Nedeljnik trener Milan Kosanović, jedan od članova stručnog štaba reprezentacije Srbije na Novom Zelandu.

„Bilo je stvarno daleko. Mi smo bili tamo u gradu u kom je jedini događaj to što plavi pingvini izađu da prošetaju od pet do šest po podne. Kada odeš 200 metara od glavne ulice, naiđeš na tablu na kojoj piše da možeš samo da napraviš polukružno jer je tu kraj sveta. Ispratili su nas samo Savo Milošević i Zoran Laković, a Mita je krenuo sa nama (Mitar Mrkela). Eto toliko ljudi je verovalo da putovanje ipak neće biti kratko. Pet godina kasnije, događa se pandemija i u jednom od promotivnih spotova na Javnom servisu koji pozivaju na zajedništvo do konačne pobede, idu inserti sa Novog Zelanda. Dakle, taj naš rezultat je i posle pet godina izvor pozitivnih osećanja i nešto što inspiriše ljude.“

Priče o fudbalskoj reprezentaciji Srbije godinama se već (ko je rekao decenijama) svode na opšta mesta, opštija od floskula iz intervjua posle utakmice.

Isti stavovi koriguju se samo prema tome da li bi trebalo da budu izrečeni u pozitivnom ili negativnom kontekstu. Tako smo „evropski Brazilci“ kada je potrebno da se naglasi da moramo igrati lepršavo, a „evropski Brazilci“ smo i onda kada se, uz prekomernu dozu cinizma, seiri nad neuspesima.

„Kada mi igramo sa tri pozadi, onda smo defanzivni; kada tako igra Borusija Dortmund, svi pričaju kako su ofanzivni. Mi imamo peh – pehovi se dešavaju. Protivnik ima peh – mi imamo sreće. Izgubimo – pa da, blamiraju se. Pobedimo – usr..o ih…“, kaže Kosanović odmahujući glavom.

Istina, to poslednje dešavalo se retko.

A onda smo dobili „novozelanđane“. Oni rođeni pre početka osamdesetih imali su i imaju svoje „čileance“, a neke nove generacije dobile su svoje superheroje u dečjim odelima koja su već prerasli.

Rezultat je došao uprkos, a ne zahvaljujući sistemu.

Jedna od stvari tako nekarakterističnih za naš fudbal bilo je dugoročno razmišljanje – potpredsednika Saveza Sava Miloševića, direktora mlađih kategorija Mitra Mrkele, selektora Veljka Paunovića, stručnog štaba… Ipak, nisu svi bili u stanju da od početka razumeju veličinu ideje koja je nastala.

„U trenutku kada se reprezentacija okupila, mi smo još uvek bili klinci i sve ono što nam je Veljko predstavio na tom prvom sastanku bilo nam je daleko“, kaže za Nedeljnik jedan od lidera generacije, fudbaler španskog Hetafea, Nemanja Maksimović.

„On je imao plan da za tri godine budemo svetski prvaci, a mi smo bili deca koja o tome nisu razmišljala. Međutim, čitav stručni štab je toliko bio posvećen celoj toj ideji da smo i mi igrači posle nekog vremena počeli da razmišljamo tako. Bukvalno smo jedva čekali sledeće okupljanje. Nije nam bilo važno da li ćemo igrati 90 minuta ili jedan minut, ili uopšte nećemo ulaziti. Bilo je važno samo da budemo tu, u takvom ambijentu koji je napravljen.“

Mi smo bili tamo u gradu u kom je jedini događaj to što plavi pingvini izađu da prošetaju od pet do šest po podne. Kada odeš 200 metara od glavne ulice, naiđeš na tablu na kojoj piše da možeš samo da napraviš polukružno jer je tu kraj sveta. Ispratili su nas samo Savo Milošević i Zoran Laković, a Mita je krenuo sa nama (Mitar Mrkela). Eto toliko ljudi je verovalo da putovanje ipak neće biti kratko

Milan Kosanović, trener

Bol na Evropskom prvenstvu

Da bi tako veliki cilj bio ostvaren, bilo je neophodno da se pobeđuje u kontinuitetu.

Trebalo je proći prvu rundu kvalifikacija, drugu rundu kvalifikacija, na Evropskom prvenstvu do 19 godina biti u top pet ekipa, pa tek onda krenuti put Novog Zelanda.

Čitav taj put prošli su isti ljudi, zajedno, i to je svakom novom koraku koji je načinjen davalo posebnu vrednost.

„Ekipa je zajednički prošla kroz neka bolna iskustva. To je neophodno za zajednički razvoj. Sećam se tog prvenstva Evrope godinu dana pred odlazak na Novi Zeland gde nam je sve što je moglo da pođe po zlu tako i pošlo“, priseća se Kosanović.

Srpska posla: Kada mi igramo sa tri pozadi, onda smo defanzivni; kada tako igra Borusija Dortmund, svi pričaju kako su ofanzivni. Mi imamo peh – pehovi se dešavaju. Protivnik ima peh – mi imamo sreće. Izgubimo – pa da, blamiraju se. Pobedimo – usr..o ih…

Za početak, neki igrači nisu pušteni na prvenstvo, neki su se priključili nakon grupne faze, dok su neki morali da se vrate sa prvenstva zbog direktive svog kluba. A kraj priči o pehovima nije ni blizu…

„U prvoj utakmici Veljko Simić doživi tako tešku dehidrataciju da nam UEFA mimo protokola dozvoli da dovedemo zamenu na prvenstvo, koliko je Simke bio u lošem stanju. Igramo utakmicu protiv Nemačke u kojoj smo mnogo bolji i vodimo 2:1 na par minuta do kraja. Događa se situacija da Vuletu Jovanoviću neko pocepa dres i on se požali sudiji misleći da će sudija prekinuti igru, a sudija ga pošalje na klupu da zameni dres i utakmica se nastavi. On dođe do klupe, a mi shvatimo da nam je torba sa rezervnim dresovima u svlačionici. Dok je ekonom otrčao tih 150 metara i vratio se, Vuletov igrač, bukvalno sa Vuletove pozicije da gol. Tom pobedom bismo već bili u polufinalu, a Nemačka (kasniji šampion) visi za prolazak, ali naučili smo lekciju. U narednoj utakmici pobedimo Bugarsku golom Staniše Mandića u poslednjim trenucima i onda dođe Portugalija i ti penali. Sergej i Mijat koji su igrali kod mene i u klubu i koji su pogodili dva penala godinu dana ranije sa starijima isto protiv Portugalije, promašuju svoje šuteve i mi gubimo. Sećam se tih suza u svlačionici i tih obećanja…“

I pored tog bolnog poraza, ostvaren je cilj i tim je posle tri godine zajedničkog rada imao priliku da se okuša u borbi sa najboljima na svetu.

Na dalek put nisu ipak krenuli svi igrači koji su igrali na Evropskom prvenstvu – neki su izostali odlukom selektora, dok su drugi procenili da im Novi Zeland neće biti koristan pa su odlučili da iskoriste taj kratak period za odmor i saniranje nekih povreda… Nema ni trunke osude zbog toga od strane njihovih saigrača ili trenera.

Svakom se dogodi loš savet u pogrešno vreme.

Haka sa srpskom zajednicom

Tamo „na kraju sveta“, u grupi su čekali Urugvaj, Meksiko i Mali.

„Veljko je govorio o pravilu da je za aklimatizaciju potrebno onoliko dana koliko je sati razlika između dve zone. U tim danima koji su bili teški, on je organizovao da meštani uče igrače haka ples, ostvario dobre kontakte i omogućio da se sretnemo sa srpskom zajednicom tamo. Igračima od kojih većina nije navikla da bude daleko od kuće omogućio je da se osećaju kao svoj na svome. To je bio jedan od važnijih preduslova da bismo iskazali kvalitet…“, priseća se Kosanović.

Ipak, na početku se dogodio poraz od Urugvaja, sastanak sa igračima, iskren razgovor i govor selektora.

„Jedna od najvažnijih stvari u toj našoj priči bila je činjenica da smo uvek mogli da iznesemo svoje mišljenje i da je imao ko da sasluša naše reči i ne samo da ih sasluša nego i da ih uvaži, da o njima stvarno razmisli i da se tome prilagodi. Ta utakmica protiv Urugvaja je najbolji primer. Mi smo najveći broj utakmica kao generacija igrali u sistemu 4-2-3-1 i posle tog poraza na startu prvenstva, u utakmici u kojoj smo igrali 3-4-3 mi smo želeli da se vratimo na drugi sistem. Vežbali smo to sigurno godinu dana, ali se posle tog poraza nismo dobro osećali. Neki drugi trener bi se uvredio, ili bi loše reagovao, naši treneri su uvažili naše mišljenje. Često razmišljam o tome i o toj atmosferi u kojoj se utakmica završila. Bez puno reči smo se složili da nismo prešli toliki put da bismo tako brzo ispali.“

Usledile su dve pobede, protiv Meksika i protiv Malija. Protiv Urugvaja za pobedu nije bilo dovoljno ni 26 šuteva. U naredna dva meča sve je izgledalo nekako rutinski i svi smo bili zbunjeni jer poraz na početku obično znači brodolom. Ne i sa ovom ekipom. Četiri postignuta gola, četiri strelca i nijedan gol u Rajkovićevoj mreži.

„Nekoliko puta sam tokom prvenstva zastao da razmislim i sećam se i verovatno ću se uvek sećati svog unutrašnjeg osećaja u nekim situacijama“, kaže za Nedeljnik trener Marko Mitrović, jedan od članova stručnog štaba. „Prvi put sam se zamislio i zapitao nakon te grupne faze. Osetio sam neku vrstu emotivnog zadovoljstva kod sebe, kod svojih saradnika i svih igrača. Kao da je veliki kamen sa srca pao nakon onog poraza od Urugvaja koji je doveo u pitanje da li ćemo doći do nokaut faze, a kamoli do finala. Ispostaviće se da je to emotivno zadovoljstvo dovelo do toga da na terenu protiv Mađarske u osmini finala nemamo emocije. Bez emocija i specifične želje ne možete da pobeđujete. Kada smo pobedili Mađarsku, napravili smo analizu i rekli da ne smemo da budemo emocionalno zadovoljni pre pobede u finalu.“

U četvrtfinalu Sjedinjene Američke Države i glupe šale o tome da će bek Jenkija u nekom trenutku uhvatiti loptu i trčati da postigne tačdaun. Utakmica je, kao i ona protiv Mađarske, otišla u produžetke, a onda i u penale.

Legenda kaže da je sve moglo da se završi i pre 11. serije i da su naši reprezentativci znali da američki golman Stiven može da odbrani penal samo kada se baci u svoju desnu stranu, ali ne bi bilo tako slatko da je sve rešeno pre nego što je loptu na belu tačku stavio Maksimović.

„Ja nikada u karijeri na utakmicama nisam šutirao penale. I dogodilo se da na jednom od treninga nekoliko dana pred utakmicu sa Sjedinjenim Američkim Državama imamo zadatak da pogodimo penal i da time završimo trening. Ja sam promašio devet ili deset zaredom. Posle prva tri-četiri promašaja sam se tako iznervirao da sam silio i nije bilo šanse da dam gol. Mislim da me je čak na kraju Rajko (Predrag Rajković) pustio da bismo konačno otišli u svlačionicu. Moj cimer u reprezentaciji Miloš Veljković izvodio je dobro penale i zezao me je zbog cele te situacije. Sutradan na treningu je on dao gol iz penala, nasmejao mi se i ja sam uzeo loptu i pogodio na potpuno isti način kao on. Došla je utakmica sa Amerikom, Veljković je svoj penal promašio, a kada sam ja uzeo loptu svi su pomislili na onih deset promašaja. Ja sam sa druge strane mislio na onaj jedan koji sam dao i ponovio sam takav šut. Dao sam gol, pa nek sad Veljković priča ko bolje izvodi penale“, kaže uz osmeh Maksa 90 ili Maksa 120, kako ga saigrači zovu zbog odlučujućih golova koje postiže.

Usledilo je fizički veoma zahtevno polufinale sa Malijem i treći zaredom produžeci.

Mitrović se priseća u razgovoru za Nedeljnik da je ekipa izgledala fizički iznureno, ali da je upravo emocionalna snaga i inspiracija u tom trenutku došla do izražaja.

Meč je rešio jedan od najmlađih u timu, Ivan Šaponjić, koji je poput džokera bio zadužen za neke od najvažnijih golova na prvenstvu.

Kiseonik i loše misli

Finale Svetskog prvenstva sa Brazilom zvuči bajkovitije od „bio jednom jedan car i imao tri ćerke“. Do tada su „dežurni dramoseri“ već istrošili sve svoje baksuzluke, već su zaboravljene glasno izgovorene reči nepoverenja i šaputalo se o nečemu u šta niko nije mogao da poveruje.

Naravno i do toga se došlo posle produžetaka, da put i iščekivanje duže traje.

„Taj trenutak u finalu je zanimljiv. Poveli smo Stanišinim golom, oni su izjednačili i znali smo šta nas čeka. Brazil je izašao baš visoko i neprestano su napadali. Zbog toga smo uveli Miloška (Stefana Miloševića) da duplira defanzivno po toj strani koju su pritiskali. Znali smo i to da je fudbal u produžecima potpuno drugačiji sport od onog koji se igra u regularnom delu. Zbog svega toga nam je trebao jedan igrač koji će moći da sačuva loptu nakratko i da pomogne u kontri koju smo mi stvarno igrali dobro. I onda je Veljko uveo Stefana Ilića, bili su to njegovi prvi minuti na prvenstvu. I momak je pokrenuo tu najvažniju kontru…“, kaže Kosanović.

A u kontri Nemanja Maksimović.

I nada. I strah. Naš, ne njegov, naravno.

Kome je uzbuđenje ostavilo dovoljno vazduha u plućima, taj je došao do tamnog kutka u mozgu, gde je čuvao sva ona loša sećanja i tu gubitničku naviku, a ko je baš izdržljiv imao je dovoljno vremena i da smrsi sebi u bradu da nema ništa od toga i da će promašiti kuću.

Maksimović je imao dovoljno kiseonika. I da istrči, i da oduva loše misli, i da postigne gol.

„U tom trenutku mi dolazi lopta i ja samo gledam da li sam u ofsajdu. Kada sam video da nisam, samo sam duboko udahnuo i nastavio da trčim. Bukvalno sve mi se otvorilo. Znao sam da ću dati gol. Tako smo svi mi zajedno radili godinama da sam imao mnogo samopouzdanja i prosto sam bio siguran. Ima takvih trenutaka u fudbalu kada unapred znate šta će se dogoditi…“, objašnjava Maksimović.

I koliko god puta da objasni – malo je.

Ne postoji dečak koji nije zamišljao da daje odlučujući gol Brazilu i ne postoji niko ko se sa Maksimovićem u tom trenutku ne bi menjao.

Jedino gde smo sa njim na istom jeste stanovište da „u fudbalu ima trenutaka kada unapred znate šta će se dogoditi“.

Kao da je veliki uspeh uticao da se određeni ljudi osete ugroženo.

Prvo gradski ćale, koji nije dozvolio da se Savo Milošević i Mitar Mrkela popnu na balkon sa ekipom iako su oni izabrali i postavili Paunovića, bili podrška čitavom timu, putovali na Novi Zeland (Milošević i Laković su doputovali pred polufinale) i duvali vetar u jedra kada god bi ga zafalilo. A onda i savezni tata, koji nije mogao da dozvoli da neko bude važniji od njega.

Na kraju, uvek je tu makar jedan babo koji bi da stvari idu po njemu i po stričevima, a ne po zasluzi.

Retko koji igrač je ostao u timu u kom se zatekao kada je išao na Novi Zeland. Retki su i igrači koji su otišli i ostali u nekom stabilnom evropskom klubu (Sergej Milinković Savić u Laciju pet godina, Mijat Gaćinović u Ajntrahtu pet godina, Rajković u Makabiju četiri godine). Bilo je promašaja, povrataka u srpski fudbal, lutanja…

Nije stvar u minutima…

Iako je kliše, nema neistine u rečenici da Srbija ima sedam miliona selektora, a kada se priča svede na kafansko prepucavanje, uvek pobedi onaj koji ima više – podataka. Brojevi ne lažu ni kada kažu da je neko najbolji na svetu, ni kada pokažu kako su svetski prvaci proveli narednih pet godina.

Od 27 igrača koliko je nosilo dres reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu do 19 godina 2014. i na Mundijalitu 2015. godine, njih 18 je odigralo trocifren broj minuta na tim prvenstvima. Tu su i trojica igrača koji su propustili prvenstvo na Novom Zelandu, a jedan od njih je danas zvezda Real Madrida.

Ipak, nisu svi donosili odluke o svojoj budućnosti na isti način.

Retko koji igrač je ostao u timu u kom se zatekao kada je išao na Novi Zeland. Retki su i igrači koji su otišli i ostali u nekom stabilnom evropskom klubu (Sergej Milinković Savić u Laciju pet godina, Mijat Gaćinović u Ajntrahtu pet godina, Rajković u Makabiju četiri godine). Bilo je promašaja, povrataka u srpski fudbal, lutanja…

To je potpuno razumljivo, kažu njihovi treneri.

„Ne mogu da kažem da je neki od ’novozelanđana’ već tada bio u potpunosti gotov proizvod i spreman za odlazak. Neki igrači koji su otišli u prave sisteme su neverovatno napredovali i za igrače za koje bi se reklo da su već bili izgrađeni, mogu da kažem makar jedan segment igre koji su unapredili. Kod Sergeja koji se smatrao najzrelijim u tom trenutku, unapređena je izdržljivost. On sada trči gotovo dva kilometra više, tada je u poslednjih desetak minuta gubio snagu. Važno je znati da kada je neko svetski šampion, njegova cena višestruko raste. Te mlade igrače onda može da kupi samo tim koji ima novca, a većina timova koji imaju novca ima i jaku konkurenciju, a to smanjuje minutažu“, kaže Kosanović.

O brojnim, različitim okolnostima, govori i Veljko Paunović.

„Niko od nas nije bio sa tim igračima 24 sata svih pet godina od tog uspeha. Pa ni tada ne bismo mogli da garantujemo da bi sve prošlo onako kako smo mi želeli. Nije stvar ni samo u kvantifikaciji minuta. Neko je otišao u klub koji se bori za titulu ili opstanak, a neko u ligu slabijeg kvaliteta, u tim koji se ne bori ni gore ni dole. U tom slučaju 1.000 minuta u jakoj konkurenciji i borbi, vrede više i od možda 2.500, 3.000 minuta u drugačijim okolnostima…“

Od pomenutih 18 igrača njih 11 je debitovalo za A reprezentaciju Srbije.

Analizirajući omladinska prvenstva sveta u postmesijevsko doba došli smo do broja od 162 igrača koliko je igralo u šest finala, ne računajući ono na Novom Zelandu. Od njih 162 (tu su uključeni i igrači koji su zbog kartona ili povrede propustili samo finale), 83 igrača su zaigrala za svoj nacionalni tim. U proseku su čekali nešto manje od godinu i po dana da bi do toga došli (16,5 meseci), a samo 16 igrača je pre velikog omladinskog uspeha već debitovalo za A tim.

Dakle, saveti da se ceo omladinski tim prekomanduje u A selekciju bili su besmisleni u samom startu.

Reprezentacije su oduvek iz mlađih kategorija uzimale ono što im je potrebno. Ako je neko Aguero, Pogba, ili Umtiti, on će biti važan šraf svih uspeha A tima. Takođe, ako je u pitanju Francuska ili Argentina, neće mnogo igrača iz omladinske reprezentacije doći do seniorske selekcije. Sa druge strane, ako je u pitanju reprezentacija Gane, šestorica omladinskih prvaka sveta debitovaće za A tim pre nego što se okite tom titulom.

Seniorski tim Srbije je od Novog Zelanda odigrao 49 utakmica, od prijateljskih do onih na Mundijalu u Rusiji. Reprezentaciju su vodili Ćurčić, Muslin i Krstajić i svako od njih je omogućio nekolicini igrača da debituju (Rajković i Živković su zabeležili debije još kod Mihajlovića).

Svi oni zajedno, za pet godina imali su 100 nastupa za A tim.

Šest „novozelanđana“ igralo je na Mundijalu.

Nemanja Maksimović i Mijat Gaćinović, koji su među liderima generacije i igrači sa najviše nastupa od svih spomenutih, nisu pozvani na Svetsko prvenstvo.

„Uvek je važno iz kog se ugla stvari posmatraju. Činjenica da je iz jedne generacije izraslo 11 A reprezentativaca nagrada je svoje vrste za sve nas. Ako me neko pita da li ti momci kao kostur tima, nadograđeni sa nekoliko starijih i nekoliko mlađih igrača, mogu da budu prvaci Evrope i sveta, ja ću reći da verujem da mogu. Ako me neko pita da li je to lako, ja ću mu reći da je zaista jako teško uopšte otići na prvenstvo. Ali postoji jedna stvar koja je zajednička za sve šampione – ta nit ne može da se izgubi. Ona reprezentacija Španije koja je bila evropski i svetski šampion, bila je šampionska i u svim mlađim kategorijama. To su stvari koje se ne zaboravljaju. I to što neko drugi neće verovati u nas, što će pokazivati prstom na rostere Nemačke, Argentine i Brazila, to zaista nije nikakav problem. Problem je ako mi dovodimo u pitanje veru u nas same“, zaključuje Marko Mitrović.

Do 2026. godine pred našom reprezentacijom su dva prvenstva Evrope i dva prvenstva sveta i tačno četiri prilike da ispune nade svih nas – o kojima ćutimo dok slavimo velike pobede u vaterpolu, odbojci, pa i košarci

Četiri prilike

Igrači kojima su posvećene ove stranice imaju između 22 i 25 godina i pred njima je budućnost.

Fudbaleri hrvatskog porekla koji su u Čileu 1987. postali prvaci sveta kao deo reprezentacije Jugoslavije, 11 godina kasnije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj osvojili su seniorsku bronzu, a verovatno dve godine ranije na EP igrali najbolji fudbal iako rezultatski nisu dobro prošli.

Do 2026. godine pred našom reprezentacijom su dva prvenstva Evrope i dva prvenstva sveta i tačno četiri prilike da ispune nade svih nas – o kojima ćutimo dok slavimo velike pobede u vaterpolu, odbojci, pa i košarci – da igramo pametno, pošteno i da se ne predajemo.

„Da igraju kao ’novozelanđani’“, postalo je prigodno poređenje.

Da se ponašaju kao „novozelanđani“.

Da tako žive.

Ipak, za to je potrebno da principi rada, vrednosti koje su usađene i visoki ciljevi, ne budu samo deo plana nekog „ludaka“, pojedinca, a veliki rezultat ne bude prilika da se neki egotriperi sa desetinama nastupa u reprezentaciji malo sprdaju na račun mlađih kolega.

Veljko Paunović, njegov stručni štab i svi igrači ostavili su tragove, a ne mrlje za sobom i oni ne moraju da postaju nešto drugo i dokazuju nekome nešto, na njima je da ostanu vredni titule šampiona sveta.

Na svima ostalima je odgovornost da „novozelanđanima“ u tome pomognu, a ne da im odmažu.

Da najveći uspeh srpskog fudbala od raspada Jugoslavije ne bi ostao – incident.