„Svi ljudi iz Srpske napredne stranke koji su večeras došli na sastanak i najveći deo njenog rukovodstva bili su za to da se novi beogradski izbori održe 28. aprila, ali je moja ideja bila da se na njih ipak izađe 2. juna, s čim su se kolege na kraju i usaglasile.“
Tom rečenicom je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u nedelju uveče okončao sva licitiranja i nagađanja oko datuma održavanja novih beogradskih i lokalnih izbora – pitanja o kom još od poslednjeg neuspešnog pokušaja konstituisanja gradske skupštine bruji čitava domaća javnost. Iako su viđeniji funkcioneri SNS-a u danima koji su prethodili konačnoj odluci „isključivali“ sve druge datume osim 28. aprila i kategorički odbacivali argumentaciju opozicionih lidera o tome kako će u tom terminu veliki deo građana napustiti Beograd i kako neće biti dovoljno vremena za sprovođenje preporuka ODIHR-a, predsednik Vučić na kraju je ipak prelomio suprotno željama čelnika njegove stranke, pravdajući to pokušajem da „umiri strasti“ i konstatacijom da je „ponekad bolje izgubiti izbore nego dobiti ih i nečasno formirati vlast“.
Vučić je dodao još i kako je, eto, opozicija dobila čak i „datum koji je tražila, kao u fontani želja“, i kako i uprkos upozorenju Ane Brnabić „da baca bisere pred svinje“ smatra da je potrebno „pokušati sa uspostavljanjem pune stabilnosti ko god pobedio“, dodajući da je važno da se ispoštuju preporuke ODIHR-a.
Međutim, kao još jedan od aspekata SNS-ovih kalkulacija zbog kojih će Beograđani na gradske izbore ipak izaći 2. juna, naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać vidi potencijalni „pritisak međunarodnih institucija u vezi sa izbornim nepravilnostima“.
„Još od odluke da se razdvoje lokalni izbori tako da deo imamo u decembru 2023, a deo u junu 2024, ne vidim previše koherentne logike u potezima SNS-a u ovom izbornom ciklusu“, objašnjava Bursać za Nedeljnik. „Činjenica je da su se oni oduvek racionalno vodili maksimizacijom svog rejtinga u mandate i izbegavali rizike, zato još više čude ovakve odluke – prvo da se dva puta u nekoliko meseci ide na izbore u Beogradu, praktično jedinoj areni političke borbe u Srbiji u kojoj izbori mogu biti neizvesni, a zatim i da se opoziciji da više prostora sa izborima u junu. Zaista je moguće da deo kalkulacije predstavlja pritisak međunarodnih institucija u vezi sa izbornim nepravilnostima, a da je Vučić siguran da svakako može do pobede, pa čini ovakav ustupak kako bi smanjio pritisak.“
Na pitanje da li bi činjenica da do izbora 28. aprila ipak neće doći (datum koji su opozicioni lideri najoštrije odbacivali) mogla da se smatra svojevrsnom „malom pobedom“ opozicije, Bursać kaže da će joj to odgađanje zasigurno mnogo značiti, ali i da je i dalje veliko pitanje hoće li ona to uspeti da iskoristi.
„Činjenica je da je opozicija u Srbiji dosta manje hijerarhijski ustrojena od SNS-a, i da komparativno gledano poseduje skromnije kapacitete, pa bi im održavanje izbora krajem aprila predstavljalo problem, čak i u za opoziciju politički potentnoj areni kakva je grad Beograd“, priča Bursać za Nedeljnik. „Pitanje je da li bi za tih kratkih mesec i po dana mogli uspešno da se poslože i dogovore, zatim obave sve organizacione radnje koje uključuju prikupljanje potpisa i regrutovanje i obuku kontrolora i na koncu još uspešno vode kampanju, dok smo sa druge strane svedoci da SNS koristi svoje organizacione nadmoći i praktično već vodi gradsku kampanju. Tako da opoziciji svakako znači pomeranje datuma, a da li to možemo nazvati pobedom, zavisi samo od toga šta će opozicione stranke uraditi sa tim vremenom i da li će uspeti širem krugu glasača to da predstave kao slabosti SNS-a, te da ih mobilišu na svoju stranu.“
Pored toga, ogroman izazov za opoziciju predstavljaće i sprovođenje preporuka koje je u svom izveštaju izneo ODIHR, a za koji opozicioni lideri smatraju da je samo potvrdio izbornu krađu od 17. decembra. Iako je predsednik Vučić, kako sam kaže, predstavnicima beogradskog odbora SNS-a naložio da svih 25 ODIHR-ovih preporuka treba da budu sprovedene, Bursać za Nedeljnik ističe da se toj temi mora pristupati veoma pažljivo.
„Hibridni režimi se i nazivaju hibridnim zato što na papiru ispunjavaju većinu standarda demokratije i vladavine prava, dok se u praksi ponašaju potpuno drugačije, najčešće zloupotrebljavajući pristup institucijama, novcu i medijima u korist vladajuće stranke. U prevodu, čak i da se neki standardi prihvate na papiru (a to smo imali i pred izbore 2020. i 2022. godine), veliko je pitanje kako će njihovo sprovođenje izgledati u praksi, posebno jer na terenu ne postoji ni institucija, ni politički takmac koji može da predstavlja kontratežu izbornim neregularnostima ako ih vrši stranka koja ima apsolutnu vlast.“
Tagovi
