Ništa nema pogrešno u tome da Draginju Ljočić Milošević, nazvanu Draga, pa je to Draga i ostalo u našem pamćenju i našoj istoriji, nazivamo prvom srpskom lekarkom.
Ona je to uistinu i bila, mada daleko od toga da je to bilo jednostavno kao danas upisati fakultet i specijalističke studije.
Iako je rođena Šapčanka bila doktor medicine sa diplomom univerziteta u Cirihu – mali je ovo prostor da se pobroje sve nedaće i sva nemaština s kojima je morala da se suočava – iako je čak imala i čin ratnog poručnika, zbog nesebičnog zalaganja i učestvovanja u ratu 1876. do 1878. godine, na povratku u Srbiju nije mogla, tačnije nije joj bilo dozvoljeno da se zaposli u državnoj službi u svojoj struci.
Samo ti izgovori, samo ta odbijanja, čitaju se ne samo kao ponižavanje jedne žene, već ponižavanje svih žena na Balkanu u to vreme. Srbija nije bila spremna da prihvati ženu lekara, ma bila ona mnogo stručnija od svih muškaraca, kao što nije bila spremna da prihvati bilo kakvu snažnu ženu.
U doba kada je Draga Ljočić želela da leči građane, u tadašnjoj je zemlji bilo oko sedam odsto pismenih žena.
Srbija nije bila spremna da prihvati ženu lekara, ma bila ona mnogo stručnija od svih muškaraca, kao što nije bila spremna da prihvati bilo kakvu snažnu ženu. U doba kada je rođena Šapčanka želela da leči građane, u tadašnjoj je zemlji bilo oko sedam odsto pismenih žena
Tek 1880. angažovali su je u Državnoj bolnici u Beogradu, da bi pet godina kasnije, u vreme srpsko-bugarskog rata, bila jedini lekar u toj ustanovi.
Prethodno je dozvolu da radi u struci morala da dobije od Ministarstva unutrašnjih dela. Tadašnji ministar nameravao je da je odbije, bez obzira na to što je te godine u Srbiji bilo samo 79 lekara, uglavnom stranaca.
Ali, ne samo zato što živimo u eri #MeToo, u eri kada se žene najzad ne boje da kažu šta jesu i da su snažnije i pametnije od muškaraca, Draga Ljočić je danas važnija nego ikad, i glasnija nego ikad, ne kao doktorka, već kao borac – ili borkinja! – za ravnopravnost žena na ovim prostorima.
Bila je prva srpska sifražetkinja, govorila je da, ne samo u njenoj profesiji, „kompetencije i moralne vrednosti moraju biti jedini uslov za zapošljavanje“. Pre Prvog svetskog rata pokrenula je zakonsku inicijativu za jednako zapošljavanje žena kao i njihovih muških kolega sa istom školskom spremom, koja je usvojena 1912, izmenama Zakona o srednjim školama.
Posle toga uslediće Albanska golgota koju je Draga, sa svojim narodom, svojim pacijentima, svojim prijateljicama, prošla.
Priča o Dragi počinje davne 1855. godine kada je ugledala svetlost dana u Šapcu u porodici cincarskog porekla.
Otac Dima bavio se trgovinom, a kako je voleo isterivanje pravde, što je srpska heroina i povukla na njega, dugo je vodio spor oko jednog imanja sa bogatom šabačkom porodicom.
Kako je ostalo zabeleženo – ova anegdota postala je popularna čak i na srpskom internetu – kada je neočekivano izgubio ovaj slučaj na sudu, ostao je bez dinara i finansijski „uništen“, ali ga to nije sprečilo da poslednju paru da lokalnom crkvenjaku da zvoni na crkvena zvona.
Kada su ga meštani upitali ko je preminuo, Dima Ljočić prkosno i ogorčeno je odgovorio: „Umrla je pravda i nju danas sahranjujem“, zbog čega je od načelnika „zaradio“ 25 batina…
Kako bi prehranio ženu i petoro mališana, Ljočić je postao zemičkar, što njegovu decu nije sprečilo da u godinama koje će doći postanu neki od najznamenitijih ljudi svog vremena.
Posle svršetka Više ženske škole, Draga je završila jednu godinu prirodnjačkog odseka u Velikoj školi, a zatim nastavila školovanje u Cirihu, takozvanoj slovenskoj koloniji.
Šapčanka Draga Ljočić preminula je 5. novembra 1926. godine u porodičnoj kući na Topčiderskom brdu.
Samo godinu pre toga, na njen 70. rođendan, u Beogradu je Društvo ženskih lekara priredilo svečanu akademiju njoj u čast, koja je završena rečima: „Zbog svega toga će ime Drage Ljočić živeti i onda kad nje više ne bude bilo.“
Nisu pogrešile. Njeno ime, između ostalog, s pravom i ponosom, nosi šabački Dom zdravlja.
*Projekat „Najveći Šapčani“ sufinansiran je iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Tagovi
