Prvi kralj fudbala

„Da nije rođen kao čovek, Pele bi, siguran sam, bio rođen kao lopta“.

Tako je prevejani brazilski novinar, sa cigaretom u uglu usana, na svojoj staroj pisaćoj mašini napisao reči za večnost. Priča o Peleu i lopti postala je bolja od dileme o kokoški i jajetu. Njihova magijska povezanost, odnos koji su izgradili, doveo je do toga da svaki navijač uz stari, žuti tranzistor ili uz crno-beli televizor postavi sebi pitanje naglas: „Da li je prvo bio fudbal, pa Pele? Ili je Pele početak fudbala?“

Bilo je pre Edsona Arantesa do Nascimenta velikih majstora. Bio je Monti, bio je Hidegkuti, bio je Puškaš, ali takvog fudbala, kakav je u svom blatnjavom dresu sa brojem 10 on predstavljao, pre njega nije bilo. Šampanjskog fudbala, vihora u nogama i radosti u oku.

Ovo je priča o prvom krunisanom fudbalskom kralju, koji je uvek bio ispred svog vremena.

10

Mnogo stvari koje se danas podrazumevaju i neupitne su, jednom su bile samo „igra slučaja“. Tako je bilo i onog dana kada je u kancelariju Lorenca Vilicija, urugvajskog člana komisije FIFA, stigla prijava reprezentacije Brazila za Svetsko prvenstvo u Švedskoj 1958. godine.

„A lepo smo im rekli da pošalju brojeve“, dreknuo je Vilicio sam za sebe, mora da je bilo tako, pa uzeo – za to već postoje pouzdani izvori – da upisuje brojeve nasumično.

FIFA je želela da brojevi na leđima igrača postanu stalna stvar i da ih tokom prvenstva igrači ne menjaju. Tako je Vilicio tog dana dodelio golmanu broj 3, Didiju šesticu, zamenio Garinču i Zagala, a Didijevu „desetku“ dodelio klincu koji je trebalo da bude rezerva. Broj 10 tako je završio pored imena Edson Arantes do Nascimento.

Nepotpuna prijava i sastav za Svetsko prvenstvo bili su jedina greška u koracima koju su na putu ka Švedskoj napravili u savezu i stručnom štabu Brazila. Ništa drugo nije bilo prepušteno slučaju. Zbog toga je odlučeno da psiholog igračima uradi test koji je rađen vozačima autobusa u Sao Paolu.

Dvojica se baš nisu proslavila.

Pele je ocenjen kao „očigledno infantilan“ i kao „potpuno nezreo za timsku taktiku“. Drugi, još lošije ocenjen, bio je Garinča. Pored njega je pisalo samo – „potpuni idiot“. Ispostaviće se, stvari koje su danas neupitne, jednom su bile samo „igra slučaja“, da Brazil kada su Pele i Garinča na terenu nikada nije izgubio utakmicu.

Njih dvojica za selektora Visentea Feolu nisu bila baš „plan A“, ali je onda na jednom timskom sastanku, posle pohvala na račun švedskog fudbalera Kurta Hamrina reč uzeo Nilton Santoš. A njegova se slušala.

„Sve ovo što pričamo, to sranje kojim ste oduševljeni, Pele i Garinča rade bolje od tog gringa“, vikao je Santoš na selektora. „Samo što kada to rade Pele i Garinča vi to nazivate individualističkim činom i nedisciplinovanim“. Ubrzo nakon tog sastanka, Pele i Garinča postali su plan A.

I sve što su u budućnosti uradili, nazvano je – magijom.

Prva tri minuta utakmice Brazila protiv Sovejtskog saveza i dalje se smatraju najboljim početkom jedne fudbalske utakmice u istoriji. I Pele i Garinča pogodili su po jednu stativu, a Vava je pogodio gol. I to sve za tri minuta. Brazil je do kraja utakmice demonstrirao svoju 4-2-4 sambu. Svet je prvi put video Pelea.

U četvrtfinalu protiv Velsa Pele je postao najmlađi strelac u istoriji Mundijala, dok je deset dana ranije postao najmlađi debitant. Svet ga je drugi put video protiv Francuza. Imao je Le Blu svog Fontenta, ali je fudbal imao svog Pelea, a on svoj het-trik (daće ih u karijeru ukupno 92).

Treći put, svet je Pelea video u finalu. Kako se igra fudbala sam protiv švedske odbrane, kako žonglira loptu preko njihovih glava, kako asistira, kako daje gol.

I više nikada neće prestati da gleda u njega i njegov fudbal.

I više nikada nijedan dres neće biti svetinja, kao dres sa brojem 10 na leđima.

„Nacionalno blago“

I dok je tim vanzemaljaca u žutom stvarao čuda, čudo bi bilo da je na ovoj našoj planeti, u njihovoj zemlji, prošao makar jedan dan bez političkih previranja i ponižavajućih vesti. Onog dana kada je Pele debitovao za Santos 1956. godine, brazilska politika doživljavala je još jedan talas tranzicije – Žuselino Kubiček bio je na početku svog predsedničkog mandata. On je zamenio Getulija Vargasa koji je tokom svog predsednikovanja – i zbog predsednikovanja – izvršio samoubistvo. Zemlju je, kao diktator, ostavio u političkom ponoru, uz horski otpor opozicije, visokih vojnih oficira i novinara, koji su želeli promene.

Kubiček je obećao da će promene doneti i bio je slatkorečiv. „Doneću Brazilu pedesetogodišnji napredak za samo pet godina“, govorio je u svojim vatrenim govorima dok se oko govornice prolamao aplauz. Da bi, kako to u Brazilu i Latinskoj Americi obično biva, taj aplauz vremenom postao huk odijuma čitave javnosti. Industrijska proizvodnja je u Brazilu porasla za 80 odsto u Kubičekovom mandatu, a prosečan radnik živeo je „pravedniji život“. Ipak, inflacija je porasla za čak 43 odsto. To je, uz stalne optužbe za korupciju, uništilo sliku o rezultatima njegovog predsednikovanja.

Žuselina je nasledio Janio Kvadros, upravo na temelju priče o „čišćenju korupcije“. Njegove političke odluke bile su, recimo tako, specifične. On je zabranio kockanje i nošenje bikinija, istovremeno se „otvorivši“ ka Kubi i Sovjetskom savezu. Shvatili ste već, brazilska politika je tih godina bila živo blato i jedina loša stvar koje su uspeli da se oslobode i da je istisnu iz svog DNK i svakodnevnog života, bila je tragedija sa Marakane.

To je uradio Pele. I zbog toga je tu jedinu svetlu tačku bilo važno zadržati.

Evropski klubovi su odmah posle finala u Švedskoj krenuli da šalju ponude. Santos je mudro ćutao. Do 1960. godine, Pele je na 210 zvaničnih utakmica postigao 230 golova i njegova cena je rasla. Po ulicama Vila Belmira, svakoga dana se pričalo – i mnogo se izmišljalo, kako i priliči velikom strahu – o tome da iz ovog i onog evropskog kluba dolaze ljudi u mantilima i sa šeširima. Pričalo se da u kolima voze pune gepeke novčanica i da će Pelea odvući u Evropu.

Najozbiljnije su navijači Santosa zagrizli kada je stigla ponuda Intera od tačno milion američkih dolara. Ko bi to odbio? Svako kome je do života i glave na ramenima. Ispostaviće se godinama kasnije da je to bila samo jedna od ponuda. Pele je i sam priznao da mu je stari Anjeli ponudio veliki udeo u Fijatu samo da ga privoli da pređe u redove Stare dame. Nije se dao.

Ili je bolje reći da ga nisu dali.

Kada su do Kvadrosovog kabineta stigli glasovi da su evropski golijati krenuli po Pelea, tužni brazilski predsednik napravio je potez Davida koji praćkom puca u neminovno. I tim je potezom sačuvao i svoj integritet i poziciju mnogih svojih naslednika. Napravljen je dogovor iz zatvorenih vrata, a ubrzo i objavljeno u svim brazilskim medijima – Pele je proglašen nacionalnim blagom.

Time je za čitavu deceniju „zaključan“ u Brazilu i nijedan predsednik, kakve god političke orijentacije i ideologije bio, nije bio toliko lud da taj zakon promeni. Jer je fudbal u Brazilu najvažnija ideologija.

Reprezentacija je i 1962. osvojila titulu prvaka sveta, a u Peleovu krunu postavljen je još jedan dragulj.

„Senka crne munje“

Prolaziće godine, ali će opis Pitera Lorensa iz Dejli Heralda nakon finala Mundijala 1958. godine ostati zauvek kao oreol iznad Peleove glave.

„Bio je sena crne munje koja se migolji protivnicima, dok žonglira loptom kao cirkuska zvezda, ostavljajući iza sebe defanzivce koji opčinjeno klimaju glavama. Kralj Švedske sišao je da se rukuje sa njim. On je pobedio“.

Na terenu, Pele će ostati senka crne munje i tokom šezdesetih godina.

Njegove fizičke predispozicije do tada su bile neviđene na fudbalskim terenima. Način na koji je dodirivao loptu, način na koji je po njoj udarao kada treba, pokreti koje je pravio kada su oko njega petorica igrača i kada je sam na ledini kao duh fudbalskih bogova, nisu izgledali kao pokreti „infantilnog dečaka“.

Još manje je tako izgledao kada kao deo delegacije krene na put.

Pele je kao atrakcija, kao najveća sportska zvezda 20. veka, obilazio svaki kutak planete i sa lokalnim stanovništvom, siromašnim klincima i ljudima koji su bili beznadežni, igrao fudbal onako kako ga je igrao i na svetskim prvenstvima.

Na svetskim prvenstvima, svhatili ste, igrao je kao da je otišao u neki zabačeni kutak planete i da su oko njega samo dece.

Da nije bilo portugalskih i bugarskih mesara 1966. godine, osvojio bi Pele i treće zaredom svetsko prvenstvo. Da nije bilo Pelea, mnogo bi života nestalo.

Zanimljivo je da je on još u to doba predstavljao važan simbol u borbi svih ljudi tamne puti, svih onih obespravljenih, onih koje niko ne želi da sasluša. Pelea su slušali i kraljevi.

Kada je 1965. posetio Alžir, Pontekorvo je snimao svoju čuvenu „Bitku za Alžir“. Pele je trebalo da odigra dve utakmice, ali je druga otkazana zbog pobune hunte i sklanjanja predsednika Alžira Ben Bele. Više puta je posetio Maroko i govorio pohvalno o Larbi Ben Bareku. U Nigeriji i Kongu je prekinuo kratke građanske ratove koji bi se bez njega rasplamsali iako nije potvrđeno da je njegova uloga bila baš „ključna“. Družo se sa Abdel Naserom. Igrao je prijateljske duele u Gani i Senegalu. Bio je obožavan. Ljudi su mu se klanjali.

Bio je prvi veliki televizijski superstar tamne puti i zbog toga je njegova uloga bila tako važna. Bio je, i to ste već mogli da shvatite, uvek korak ispred svog vremena.

Korak ispred

I to što je odlučio da se povuče iz reprezentacije sa 31 godinom, a iz fudbala tek sa 37 kada je iscedio Kosmos, pokazuje da oni testovi za vozača autobusa u Sao Paolu mogu da pogreše. Čak i ako je „samo“ imao dovoljno dobre savetnike, Pele je pravio odlično poteze. Kada je 1970. godine podigao treći trofej prvaka sveta, shvatio je da je pred njim drugačiji put.

Sve što je uradio u Kosmosu, igrajući soker u Sjedinjenim Američkim Državama i sve uloge koje je prihvatio van terena, učinili su ga prepoznatljivim baš u čitavom svetu i to je umeo da naplati.

I u uživanju i u novcu.

Urbana je legenda da je Pele dobio 100.000 dolara od Pume da na otvaranju Mundijala 1970. godine samo minut zakasni i onda klekne da veže pertle, da kamere ne bi propustile taj trenutak. I takvih je urbanih legendi stotina. A veliki broj tih priča ima mnogo više istine nego prosečan urbani mit.

Na svom proputovanju po svetu, Pele je stigao i do Jugoslavije – o tome se valjda više niko neće usuditi da piše posle Duče – a utakmicom sa Jugoslavijom je i završio svoju reprezentativnu karijeru. Tada je jedna druga desetka, bela, postigla gol i tada je u gradu te bele desetke, u Splitu, počelo da se otpliće klupko nove legende.

Tako je bilo sa Peleom. Svuda oko sebe je ostavio – svesno ili ne – poneko klupko kojim je kroz istoriju i budućnost (a i budućnost je istorija) njegov uticaj nastavio da se širi. Bio je najvažniji fudbaler na planeti sve dok se nije pojavio Dijego. A kada je Maradona odlučio da mu na silu sruši krunu sa glave, Pele je svojim daljim delovanjem samo nastavio da dodaje dijamante u nju.

U čast fudbala, u čast novih kraljeva, znajući da će tako i on sijati jače.

Tako je, naviknut da uvek bude korak ispred, uspeo da izdribla i budalom napravi i smrt. Nekoliko puta je stizala vest o tome da je preminuo, da je gotov, da svet spremi najcrnji flor za svog prvog fudbalskog kralja, ali je on svaki put dunuo u krunu, pa je obrisao krajem košulje. Da u njoj još malo gleda svoj odraz.

Sve do 29. decembra 2022. kada je zauvek sišao sa trona.

Za mnoge, u njemu će sedeti dok je sveta i veka. Za neke druge, u redu pored fotelje od crvenog tila stoji nekoliko igrača. I uvek će stajati, iako se nikada nećemo dogovoriti oko toga ko u taj najuži izbor ulazi s pravom.

Kao što će zauvek u istoriji ostati zapisano da je Pele bio prvi fudbalski kralj.

Šampanjskog fudbala, vihora u nogama i radosti u oku.