Prvi teniser sveta Novak Đoković ističe da mu je poraz od Jirgena Melcera u četvrtfinalu Rolan Garosa bio jedan od ključnih trenutaka u karijeri.
Vodio je Novak tada sa 2-0 u setovima, uz brejk u trećem setu, na kraju je izgubio, a to ga je pogodilo kao ništa u karijeri do tada, otkrio je Đoković u podkastu sa u podkastu sa Červinom Džafarajom.
„Imao sam mnoge izazove tokom svoje karijere. Jedan od njih je 2010. godina i četvrtfinale koje sam izgubio na jednom od najvećih turnira, na Rolan Garosu. Imao sam osećaj kao da mi se svet i snovi raspadaju i da nisam dovoljno dobar da postignem ono što želim. Tada sam bukvalno ridao u sobi svog trenera (Marjana Vajde) i fizioterapeuta (Miljana Amanovića). Osećao sam se jako loše u tom periodu – kao da sam udario u zid i kao da ne mogu dalje“, rekao je Đoković, a prenosi Sport klub.
„Oni su me pustili da se isplačem, da izbacim sve emocije i sve što sam osećao u tom trenutku. Veoma sam im zahvalan na tome jer je to bio preloman trenutak. Narativ je u sportu glasi da je trener taj koji bi trebalo da te podigne i da ti pokaže kako da budeš jak, ali za mene je ipak najbolji trener onaj koji je tu za vas kao čovek – prijatelj i rame za plakanje, onaj koji vas razume i podržava i onda kada želite da izbacite sve iz sebe, da isplačete dušu. Veoma sam zahvalan jer sam u tom momentu osećao da nisam sâm“, dodao je on.
Na pitanje šta je bio uzrok tog sloma u Parizu, Novak odgovara:
„Bila je to kombinacija različitih faktora – bilo je povreda, nisam postizao ono što sam nameravao i očekivao od sebe. Jesam osvojio slem 2008. u Melburnu, onda sam igrao polufinala i četvrtfinala, bio sam treći i bio je to uspeh, ne shvatite me pogrešno, ali osećao sam da mogu da postignem mnogo više. Osećao sam da su moja očekivanja, kao i ljudi oko mene i teniske javnosti, toliko velika da biti treći nije dovoljno i nije dovoljno osvojiti jedan slem. Osećao sam preveliki teret na ramenima i sve se srušilo u tom trenutku. Prvi put sam tada osetio da želim da napustim tenis ili da napravim pauzu. Prvi put sam imao tako jaku emociju, do tada sam uvek razmišljao kako ću doći na sledeći trening i poboljšati se, a tada sam želeo da pobegnem od svega, da promenim okruženje“, rekao je Đoković.
Đoković se brzo oporavio tako što je povratio izvornu motivaciju i od 2011. godine počinje decenija njegove nadmoći u svetskom tenisu.
„Dobio sam podršku trenera, moje tadašnje devojke i sada žene Jelene, kao i porodice. Po povratku kući napravio sam pauzu, nisam neko vreme trenirao, želeo sam da mi se vrati sirova ljubav prema sportu i da me ona ponovo nosi. Želeo sam da dete u meni kaže: ’Želiš ovo da radiš, voliš to, osećaš strast, hajde odatle da crpimo motivaciju’. Nedugo posle toga vratio mi se upravo taj osećaj, da se vratim i da igram jer je to igra, da tako treba da se razvijam i da se zabavljam. Tada sam naučio da je cilj važan, ali da je važnije putovanje i način na koji se dolazi do cilja – ako nije tako, onda se osećaš kao da svakog dana radiš, trošiš energiju, umesto da uživaš što možeš da napreduješ. Posle toga mi je karijera krenula nabolje, u 2011. sam imao možda i najbolju sezonu u karijeri – broj jedan, ostvarenje sna i titula na Vimbldonu, 43 pobede u nizu…“, zaključio je Đoković.
Tagovi
