Čak i pre nego što je čuo svoje ime na objavi nominacija za Oskara, Bong Džun Ho, korejski režiser filma Parasite nominovanog u čak šest kategorija i majstor neizvesnosti, uočio je nešto što bi moglo da bude naznaka o sudbini njegovog ostvarenja.
Jedan od ljudi koji su čitali ovogodišnje nominacije bio je glumac korejsko-američkog porekla Džon Čo. Ipak, #OscarsSoWhite jedva da je izbegnut ove godine (BAFTA je, recimo, nominovala isključivo bele glumce, njih dvadesetoro).
Parazit, međutim, jedinstven je ne samo po tome što nema all-white postavu već i zato što je prvi južnokorejski film koji je osvojio Zlatnu palmu u Kanu. Moderna priča o neobičnoj isprepletenosti dveju porodica ujedno je i prvi korejski film ikada nominovan za Oskara na najbolji film, uz još pet kategorija od kojih je i ona za Hoovu režiju.
U istoriji je ne samo prvi korejski, već i prvi strani film koji je za 90 godina postojanja Oskara odneo glavnu nagradu.
Bonga upoređuju sa Spilbergom i Lumetom zbog njegovih ranih filmova poput Memories of Murder i The Host, dok ga publika pamti i voli i zbog Snowpiercer i Okja, nominacija za Oskara je kao šlag na tortu.
Bong Džun Ho ima pravo kada kaže da Parazit nije došao niotkuda, eto, tek slučajno, niti je Ho ćorava koka koja je ubola zrno; korejska kinematografija je bogata, a još važnije, obiluje sjajnim autorima i ostvarenjima, a Parasite je možda, posle Kuaronove Rome, i znak da se američka publika – zatvorena, ona koja prezire titlove i nije preterano naklonjena međunarodnoj ponudi – konačno otvara i da će filmovi sa područja Evrope i Azije konačno biti konkurentni i na materijalno najznačajnijem tržištu.
Da dobri filmovi nisu nužno neprofitabilni u korist jeftine zabave koja često dobro i zarađuje, valjda dovoljno govori cifra od 35 miliona dolara, koliko je „Parazit“ zaradio samo u Americi.
U retrospektivi će „Parazit“ biti još značajniji kao začetnik novog doba filma – onog u kojem najbolji film, dostojan Oskara, može da dođe sa bilo kog mesta na svetu.
Tagovi
