Posle 30 godina Vuk Drašković napisao je političke i lične memoare i predao ih izdavaču (Laguna). Nedeljnik prenosi delove testamentarne knjige u kojoj se pojavljuju najvažnije ličnosti i događaji koji su oblikovali Srbiju kakvu i danas poznajemo
Tog 19. februara 1994. srešću se prvi put sa Slobodanom Miloševićem.
„Pa, vi divno izgledate!“, kaže mi, i dugo drži moju ruku u svojoj, gledajući me netremice u oči. „Ima ljudi koje neće kamera, pa na televiziji, kao vi, a i kao ja, izgledaju grozno. A ima i onih, kao što je Jagoš Purić… sigurno znate Jagoša Purića“, tek mi tada pusti ruku i pokaza da sednem. „Jagoš je ružan, baš ružan i pegav, da mu orah čovek ne uzme iz ruke, a na televiziji deluje kao britanski lord“, povuče pantalone uz noge i nekako se raskreči. „Šta ćete da popijete?“
„Kafu i vodu.“
„Da znate da mi je drago. I da znate nešto što naročito želim da vam kažem. Ono što je bilo letos sa vama i vašom suprugom… onaj zatvor i batine“, nagnu se prema meni, sa grimasom ogromnog žaljenja. „Kunem vam se u moju Mirjanu, u Mariju i Marka da ništa o tome nisam znao i da sam, čim sam saznao, pomilovao vas oboje!“, zagleda se u moje lice i čeka šta ću da kažem.
A čekam i ja. Ne mogu da verujem. Nije to neka sitna laž, nego uvreda zdravog razuma. Pomišljam da ustanem i da mu skrešem da je čudovište, koje više nikada ne želim da sretnem. Lomim se, lomim, i prelomim. Naopako i po mene sramno, reći će mi neki prijatelji. Cinično otmeno, ocenjivaće drugi.
„Gospodine predsedniče, ne znam o čemu govorite. Moja supruga i ja nikada nismo bili u zatvoru i nikada nismo mučeni. Vi ste, očigledno, pomilovali nekog drugog!“
Ceo izvod objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 8. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
