Poslednjih pet meseci, Peti oktobar se u javnom govoru, pomalo i nategnuto, uzima kao referentna vrednost u različitim kontekstima. Međutim, nezasiti tražioci istorijskih paralela, koliko god natezali, u jednom segmentu sigurno ne bi mogli da pronađu sličnost: najmanje 70 odsto građana Srbije je tada na pitanje istraživača o poverenju u Evropsku uniju odgovorilo pozitivno, dok se danas taj podatak kreće između 40 i 45 odsto.
Međutim, niti je ova protestna zima 5. oktobar, niti su okolnosti u kojima se Srbija i EU nalaze 25 godina kasnije iste. U tih četvrt veka stalo je mnogo istorije.
Prve krupnije rupe na evropskom putu Srbije, pojavile su se baš te 2003. godine. Ubistvo Đinđića, kao simbola proevropske politike, možda nije značilo i kraj evropske Srbije – kako neki i danas fatalistički vole da kažu.
Ali, „studija izvodljivosti“ bila je tek najava prvog usporavanja evropskog puta Srbije, koje je kasnije usledilo u vreme kohabitacije (Koštunica premijer, Boris Tadić predsednik), bile su to četiri godine u kojima DSS i DS nisu uspevali da nađu zajednički jezik oko većine pitanja koja su bila na pregovaračkom stolu za pristup EU.
„Suverena politika“ premijera Vojislava Koštunice, nasuprot proevropskoj struji Borisa Tadića, ne samo da je usporila napredak u pregovorima koje su vodile vladajuće strukture, nego je rasplinula proevropski entuzijazam i među građanima. Sve do 2008. godine – ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja Ministarstva za evropske integracije – podrška članstvu Srbije u EU varirala je između 72 i 64 odsto, da bi u periodu između maja i decembra 2008. naglo pala sa 67 na 61 odsto, što je bilo najmanje u poslednjih osam godina. Ključni uzrok srozavanja rejtinga EU, i to sa dugoročnim posledicama, bilo je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova te godine.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
