Piše: Milorad Bjeletić, Izvršni direktor Beogradske otvorene škole
Pre tačno trideset godina grupa neobičnih građana se upustila u neizvestan poduhvat: da društvo u kome žive – koje inače ima mnogo problema, pre svega sa samim sobom – promene na bolje tako što će (u to vreme) mladim ljudima pružiti priliku da steknu dodatna znanja i veštine. Ni manje, ni više: da znanjem, neformalnim obrazovanjem, istraživanjem, promišljanjem, preporukama kako bi moglo drugačije i bolje, dijalogom sa zainteresovanima i dobronamernima popravi društvo, Srbiju, region, uhvati korak sa ostatkom Evrope koja se ujedinjuje. Tako je nastala Beogradska otvorena škola, organizacija koja iz dubine civilnog društva, a to znači ne sa pozicijama vlasti i moći, hiljadama zainteresovanih: ostalim organizacijama civilnog društva, mladima, akademskoj zajednici, zaposlenima u javnoj upravi, delu poslovnog sveta, već tri decenije pruža mogućnost da bolje razumeju, promisle, nauče i odluče kako da iskorače iz datog i zadatog – da ostvare svoje potencijale i postanu bolji. A upravo na tom prosvetiteljskom uverenju su utemeljena moderna demokratska društva: da će motivisani pojedinci, koji upoznaju i razumeju svet i vek u kome žive, uspešnije da vode organizacije i institucije iz kojih dolaze, da će biti bolji građani, aktivisti, naučnici, privrednici ili političari koji će onda da grade uspešno i dobro društvo i državu. Nije ovo nimalo „romantično“ i nerealno očekivanje, dokazale su da je to moguće upravo one države u Evropskoj uniji u koje hrle građani Srbije, makar oni koji neće da ih ovdašnje elite večno ostave na „evropskom putu“.
Menjalo se društvo, smenjivali su se problemi i odgovori koje su Beogradska otvorena škola (i drugi koji imaju sličan pogled na svet) nudili javnosti i svim zainteresovanim stranama. Devedesetih je to bila borba da se mladima, pre svega studentima, pruže dodatni obrazovni programi, da im se stvori prilika da umanje jaz koji postoji između zvaničnog obrazovnog sistema, stvarnosti i potreba za znanjem. Problem i potreba su nastali zbog zatvorenosti, naopakih domaćih vlasti ali i međunarodnih sankcija, koje su uključivale čak i obrazovanje, nauku i kulturu. U to vreme, takođe devedesetih, samoniklo i autentično po gradovima i varošima cele Srbije nastaju brojne organizacije, koje danas zovemo civilno društvo; u stvarnosti su to udruženja zainteresovanih i zabrinutih građana koji se ne mire sa onim što vide oko sebe, zato se hvataju u koštac sa problemima koje prepoznaju u društvu, često svesni da većinu neće moći da reše, ali će makar da ih ublaže, da sa njima podnošljivije i ljudskije žive. Takvima Beogradska otvorena škola od tada, pa sve evo do danas, pruža pomoć i podršku svake vrste, priliku da unaprede sebe i svoje organizacije, da razumeju javne politike, propise i odnose moći, da na njih – kao građani – utiču kroz javno zagovaranje svojih preporuka i rešenja.
Bitno je da se ne čeka i reaguje tek kada je problem uveliko tu, Beogradska otvorena škola se trudi da bude ispred svog vremena, da na javni dnevni red postavlja pitanja i ponudi svoj odgovor pre drugih. Nekima je verovatno bilo čudno kada su 1998. organizovani obrazovni programi o evropskim integracijama, ali je tih par desetina tada mladih ljudi koji su ih pohađali, posle samo par godina i demokratskog iskoraka, bilo (i ostalo) u prvim redovima borbe za reforme u Srbiji koje će nas približiti ostalim Evropljanima. Tokom tri decenije su se nizale bitne društvene i razvojne teme, čiji je značaj bio nedovoljno primećen i shvaćen, dok od strane Beogradske otvorene škole i drugih koji dele iste vrednosti, nisu glasno izgovorene, i zašto ne reći, nametnute. Pomenućemo samo neke: reforma obrazovanja, pre svega zapostavljenog srednjoškolskog, zatim kako ovo društvo planira svoje ljudske resurse, uvodi u sistem karijerno vođenje i savetovanje, povezuje svet obrazovanja i rada; razvoj civilnog društva, koje uključuje i verske zajednice kao njegov sastavni deo, kao preduslov za pomirenje i toleranciju; početkom dvehiljaditih to je bio nastupajuće Informaciono društvo koje je tačno prepoznato kao velika razvojna šansa; građansko i političko obrazovanje, reforma javne uprave; u procesima približavanja, pridruživanja i pregovora o pristupanju Evropskoj uniji odgovor je bio obuka više hiljada zaposlenih u upravi na centralnom i lokalnom nivou, a poslednjih godina, kako proces stagnira, to je stalna podrška desetinama organizacija civilnog društva i građanskim medijima, koji se ne mire da se floskulom „na evropskom putu“, kojom se u nedogled odlaže prihvatanje evropskih vrednosti, standarda, politika i demokratskog poretka, uskraćuje pravo na napredak, prava i slobode, pa makar samo one koje imaju ostali u Evropskoj uniji. Poslednjih nekoliko godina to su pitanja životne sredine, energije i klime, koje je pre svega nametnula naša nevesela stvarnost, možda i više nego pregovori sa EU, Evropski zeleni dogovor i njegov regionalni nastavak Zelena agenda za Zapadni Balkan ili globalni napori Ujedinjenih nacija kroz Agendu 2030 i Ciljeve održivog razvoja.
Nakon prvih trideset godina, rada sa više od 65.000 građana koji su bili uključeni u neku aktivnost, više od 850 podržanih organizacija, hiljada i hiljada obuka i polaznika, više stotina izvedenih projekata, kao i svaki posao u društvu i sa ljudima – nema kraja i zaključka; društvo se kreće, razvija, popravlja se ali još lakše nazaduje i kvari, a Beogradska otvorena škola ostaje mesto susreta i razvoja za sve one koje se ne mire sa postojećim, koji znaju da kao pojedinci i društvo možemo i zaslužujemo i više i bolje.
Tagovi
