Miloša Šobajića više nema, a ovaj put je to izgleda zaista tako. Preminuo je jedan od najpriznatijih srpskih slikara – od ovog zlog virusa – a kao da je znao, baš pošto je objavio autobiografsku knjigu „Mojih devet života“ (u izdanju „Vukotić media“), u kojoj je opisao gotovo svaki detalj iz svog života, odnosno devet života koliko ih je prebrojao. O ocu diplomati u Egiptu, Turskoj, o odrastanju uz babu u Nikšiću; o pariskim danima, životu sa prvom (do kraja njenog) i drugom suprugom (ispostaviće se do kraja njegovog života), o razočaranjima devedesetih. O svim onim ljudima koji su prolazili kroz njegov atelje… Uz dozvolu izdavača prenosimo pojedine odlomke iz ove knjige…
Susret sa Miloševićem: „Šobajiću, ja vaše slike uopšte ne volim…“
Jednom sam iz Pariza došao u Beograd i tražio susret sa Miloševićem, da ga podržim da brani državu od neminovne agresije i da mu predstavim šta nam spremaju, a što sam zaključio slušajući medije. Želeo sam da mu kažem i kakvo mišljenje o njemu javno ispoljava politička elita koja priprema bombardovanje. Hteo sam da ga podržim da prevashodno ostane dobar Srbin. Alen Žipe, premijer, tih dana je javno izjavljivao da je Milošević jedna obična kukavica i zlikovac. Od „faktora mira na Balkanu“, kad više nije imao šta da im ponudi, postao je „dželat sa Balkana“, kojeg treba uništiti.
Prvo što mi je Milošević rekao kad me je video, odmah s vrata, bilo je: – Šobajiću, ja vaše slike uopšte ne volim.
Takvom dočeku se nisam nadao, ali tom izjavom mi je potvrdio da sam došao kod pravog komunističkog drkadžije, autokrate i diktatora. Podsetio sam se onog davnog susreta sa jednim sličnim komunističkim liderom u Parizu, koji mi je objasnio da slikari treba da slikaju i ćute, jer ni za šta bolje i nisu. Došlo mi je da mu kažem da ni ja uopšte ne volim njegovu ženu Miru, da će mu ona kad-tad doći glave, ali sam oćutao.
CEO TEKST PROČITAJTE U USKRŠNJEM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA VEĆ OD SREDE 28. APRILA
DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Tagovi
