Praznični period mnogima donosi opuštanje i stres, paradoksalno, ali jedno bez drugog retko ide. Nabavka, gosti, kod nekih završni računi, kod nekih obavezni događaji, kod drugih organizacija istih, ili putovanja, dece, ocene… Niz može da bude i duži, jer svako ima svoj doživljaj šta je stres i prag preko kojeg oseća pritisak (čak i kada je pozitivan).
Kada je stres privremen, pozitivan, onda je i koristan, kažu, ali kada je kontinuiran i akumuliran – a uz stalne realne i izmišljene krize i različite resurse, poskupljenja, izbacivanja iz stanova zbog pohlepe stanodavaca, barikada i stalnih poruka straha sa TV o najgorim periodima naših života – tada je najčešće tihi uzročnik lošeg.
O tome da ih mnogo toga pritiska u poslednje vreme pričali su mnogi, a neki ni ne moraju, gledamo ih svakodnevno.
Svaki stres, zapravo, košta.
Nema pošteđenih u ovom vremenu. Internet se sve više puni savetima za preživljavanje svih kriza.
Gde je trenutak kada neko više ne može da izgura toliki stres, udružen s onim na ličnom planu, koji nam je i najvažniji; gde je tačka kada se to prelije? Kada čovek više ne može da nosi sopstvene probleme, u ovakvom vremenu?
Svi imamo tačku pucanja. Tačku sloma kada pod teretom na leđima klecnu figurativna kolena, mentalna kičma popusti, a svi resursi budu nedovoljni da se izborimo, na kraju, sa najobičnijim svakodnevnim i onim teškim problemima. Kad sve postane previše.
Specijalista medicinske psihologije bolnice „Dr Laza Lazarević“ Tatjana Subotić kaže da od našeg unutrašnjeg sveta i objekata koji ga čine, od ličnosti, od toga od čega je i kako „napravljena“, koliko je otporna i fleksibilna, koje mehanizme odbrane koristi, od prethodnih životnih iskustava i načina na koji smo se nosili i prevladavali nedaće, ali i od toga šta nam se aktuelno dešava, zavisi kako ćemo reagovati na neku aktuelnu, novu stresnu situaciju, da li će ono što se dešava biti tačka kada se prelije i da li ćemo moći i kako nadalje.
„Takvu tačku, posle koje više ne možemo da se nosimo sa svim što nam se dešava imamo svi. Da tako kažem – svi možemo da se urušimo, ta opasnost je univerzalna, a individualno je šta će nas dotle dovesti, kako će ’prelivanje’ izgledati i koliko će oporavak trajati.“
„Biti pod stresom je zapravo prirodno jer je užurbana svakodnevica postala okidač za stresno reagovanje. Obaveza ima ’bez kraja i konca’, a vremena za njihovu realizaciju sasvim malo i dolazimo u situaciju da ne možemo da odgovorimo svim tim zahtevima svakodnevnog življenja ili da ne uspevamo da se prilagodimo nekom iznenadnom, neprijatnom uticaju“, kaže za Nedeljnik Ana Ristović, dipl. psiholog, master psihologije, evropski sertifikovani EMDR praktičar, ECP licencirani psihoterapeut iz Psiho-arta.
Individualno je, svako ima svoju granicu tolerancije na frustraciju, dodaje Ana Ristović.
Osim društvenih stresora, tu je i „potpirivanje straha koje je često i strategija vladanja i upravljanja jer čovek koji je uplašen za sopstveno preživljavanje i to da li će imati osnovne stvari poput hrane, vode i vazduha, prirodno ne stiže da brine o zadovoljavanju viših potreba kao što su potreba za bliskošću, poštovanjem i samoostvarenjem“, kaže za Nedeljnik psiholog i psihoterapeut, supervizor i medijator dr Tijana Mirović iz Psihološkog savetovališta „Mozaik“.
„Kada strahujemo za sopstveni opstanak i bezbednost, sve drugo postane sekundarno, a život postaje puko preživljavanje. Dodatan problem predstavlja i to što na našim prostorima sve ovo traje već 30 godina i što već 30 godina trošimo snagu i resurse koje imamo.
Ovo je važno za našu temu jer stres postane preveliki onda kada stresovi koje doživljavamo nadjačaju resurse kojima raspolažemo. Kada kažem resursi, mislim i na one unutrašnje koji idu iz nas samih, kao i na one koji postoje unutar porodice, društva, lokalne zajednice, kao i nacionalne i međunarodne zajednice. Stres, dakle, postaje preveliki kada ono što nam se dešava nadjača naše strategije prevladavanja, bilo da je to ona varijanta da je dugo vremena ’curkalo kap po kap’ pa se čaša u jednom trenutku prelila, ili da je odjednom ’sunuo’ veliki stres koji je sve prelio, preplavio i potopio.“
Tatjana Subotić kaže da jedan od problema nastaje kada čovek pokušava da se prilagodi onim skoro neprimetnim ali konstantnim i ponavljajućim stresnim situacijama, ali usled loših i nedovoljno efikasnih strategija u nošenju sa stresom, u tome ne uspeva, te počinje da narušava svoje zdravlje, ne samo mentalno već i fizičko. Tada govorimo o prisustvu hroničnog stresa, dodaje ona. Posledice izloženosti ovakvoj vrsti stresa su brojne, a prolongirana izloženost stresu može dovesti i do razvoja psihosomatskih bolesti. Da li će i kada osoba doći do ove tačke je individualna stvar, ali je važno da znamo da uz pravovremeno obraćanje profesionalcu iz oblasti mentalnog zdravlja, psihijatru ili psihologu, mogu da se preduprede, ističe.
„Postoje velike individualne razlike u kapacitetima ljudi da se nose sa stresom. Za neke ljude zaista važi izreka ‘Ono što te ne ubije, ojača te’. Svedoci smo da neke osobe iz teških, traumatičnih životnih događaja izranjaju kao feniksi. Ova sposobnost, koju nazivamo rezilijentnost, zavisi od kombinacije unutrašnjih i sredinskih faktora i nije nešto urođeno, već se oblikuje i usvaja tokom sazrevanja.“
Ana Ristović ističe da je „akumulirani stres metaforično kao reka koja teče sve brže kada idemo iz oluje u oluju i njeno se korito puni i u jednom trenutku preliva i plavi obale“.
„Zašto se nečije obale začas preplave i imamo poplavu, a neki imaju stabilne obale i stabilan tok? Odgovor možemo pronaći u teorijskom okviru teorije attachmenta, nastale na osnovama koje su postavili teoretičari i istraživači razvoja Džon Bolbi i Rene Zazo još sredinom 20. veka, a koja govori o značaju ranog razvoja i odnosa u ranom detinjstvu sa negovateljima, roditeljima ili starateljima, i razmatra eventualne probleme koje kao posledicu nosimo iz tih ranih, a neprorađenih prvih odnosa sa važnim drugim. Teorija je s vremenom uobličena u teoriju razvoja koja je uključena u većinu glavnih priznatih psihoterapijskih modaliteta. Ljudi koji lako odolevaju evidentnim pritiscima svakodnevnih stres okidača, imaju inkorporirane, unete u sebe, jake resurse, snažne izvore snage koju su dobili u detinjstvu i odrastanju u tzv. sigurnom atačmentu. Dobijali su ne samo nužnu fizičku brigu i negu u zadovoljenju bazičnih potreba, već su dobili ljubavi dovoljno na način koji je prepoznat i detetove potrebe su prepoznate i zadovoljene još od najranijih dana, kad smo došli na ovaj svet. Bili smo tada siti i suvi i majka nas je sa ljubavlju držala i uljuljkivala i plovili smo u jednom okeanu zadovoljstva. Neki ljudi nisu imali sreću da odrastaju uz negovatelje koji su umeli da prepoznaju detetove potrebe i da ih adekvatno zadovolje. Oni su rasli u takozvanim nesigurnim atačmentima i nisu razvili unutrašnje resurse, unutrašnje izvore snage, i bilo kakva promena u okruženju ili u njima samima može da izazove ponovno reaktiviranje stres odgovora. U tom slučaju, stanje hiperpobuđenosti dugo traje i unutrašnji alarm u moždanom stablu i dalje zahteva pripremu za borbu ili beg i kad je opasnost odavno prošla. Sada predatori nisu opasne životinje, lavovi ili krokodili, već neke teške situacije u međuljudskim odnosima u firmi u kojoj radimo, mobing koji trpimo, zatvorenost i strah od nepoznatog i neizvesnog u vreme pandemije, novi ratovi, ekonomske krize, bombardovanja, život na egzistencijalnom minimumu…“
„Ima ona izreka koja kaže ’nije tačno da smo svi u istom brodu’… svi smo u istom moru, ali neko ima bušan čamac, neko jahtu, neko deblo, a neko samo svoje ruke i noge“, ističe Tijana Mirović. „Dakle, resursi koje imamo mnogo znače i mnogo toga određuju. Pri tome naravno ne mislim samo na materijalne resurse, već i na druge (bliske) ljude, okruženje i sistem koji mogu i da pomažu i da odmažu – da budu ili resurs ili faktor rizika. Istraživanja, na primer, jasno pokazuju da se i najteža traumatska iskustva mogu prevladati ako imamo makar jedan podržavajući i lekovit odnos. S druge strane, ako doživimo stres, a nemamo podršku, zaštitu i bazični osećaj kontrole, i taj stres može da postane traumatsko iskustvo i neka tačka sloma.“
Dr Tijana Mirović kaže da ista stvar važi i za naše lične i unutrašnje resurse: umemo li da čujemo i osetimo sebe, umemo li sebe da podržimo i umirimo, imamo li veštine prevladavanja i rešavanja problema; imamo li neku unutrašnju otpornost, odnosno rezilijentnost? „Ta rezilijentnost jeste izuzetno važna jer predstavlja naš psihološki imunitet, odnosno prirodnu otpornost na ‘psihološke viruse’. Zato često kada vidimo nekoga ko je doživeo teške stvari, a ‘ostao na nogama’, kažemo da je rezilijentan, odnosno otporan na stres.“
Tatjana Subotić dodaje da te tačke kada nešto ne možemo više da nosimo, kao i sve krizne situacije imaju i svoju dobru stranu. „Koliko god to možda grubo zvučalo, one jesu i šanse, šanse da ne samo mobilišemo svoje unutrašnje snage, za koje nekada nismo ni znali da ih imamo, već šanse da izgradimo i nove obrasce funkcionisanja, da otkrijemo nove delove sebe, da ih prihvatimo i prigrlimo…
Bitno je da znamo da rezilijentnost ne znači odsustvo reakcije na stres ili psihološki apsolutni imunitet u smislu nedoživljavanja negativnih emocija, već ona implicira funkcionalan način nošenja i prevazilaženja stresnih, kriznih i traumatičnih iskustava.“
Rezilijentnost se može razvijati i u odraslom dobu, naglašava ona. „Briga o sebi, o svojim granicama, samopoštovanje, adekvatno prepoznavanje sopstvenih emocija, spremnost da istražimo, upoznamo, prihvatimo svoj unutrašnji svet, da taktike rešavanja problemskih situacija preispitamo i unapredimo, za sebe obezbedimo prihvatajuću i podržavajuću sredinu, napustimo onu koja to za nas nije, samo su neki od faktora koji su važni proces razvoja rezilijentnosti, koja je zapravo usko povezana sa razvojem zrele i prosocijalne ličnosti u celini.“
Osim karakteristika same ličnosti, te da tako kažemo „podloge“, veoma je važno opšte zdravstveno stanje osobe, egzistencijalni uslovi, podrška koju ima. Tu su važna i prethodna životna iskustva, ona lična, ali i šira društvena.
„Većina ljudi se sa stresom manje ili više uspešno nosi, kako bi se u žargonu reklo ’gura’, ali važno je da znamo da je sasvim normalno i očekivano da nekada ne možemo sami, da nam savet prijatelja nije dovoljan, da nas partner ne razume, da koleginica kojoj sve poveravamo sada nema vremena, da nam treba neko ko će nas saslušati, razumeti, ko će zajedno sa nama sve to što ne možemo nekada ni da mislimo ni da kažemo, a tek da razumemo, učiniti jasnim, logičnim, nama bliskim.
Tada je važno potražiti pomoć, bez straha i ideje da smo zbog toga slabi ili nedovoljno sposobni i jaki“, kaže Tatjana Subotić i dodaje da je za početak najvažnije da procenimo šta sve za nas uzrokuje stres i šta u datoj situaciji zaista zavisi od nas, na šta možemo, a na šta ne možemo da utičemo. „Osluškivanje sebe, upoznavanje sa našim ličnim snagama i slabostima, potencijalnim opasnostima i načinima da se sačuvamo je nešto što bi valjalo da izgradimo i usvojimo tokom života jer će nam biti od koristi u održavanju unutrašnjeg balansa i većoj psihološkoj otpornosti.
Takođe, lične snage se ne ogledaju samo u navedenom, već i u doživljaju prepreka u životu kao izazova, kao šanse da se na unutrašnjem i spoljašnjem planu promenimo nabolje, kao i u sposobnosti da učimo iz iskustva i generalno u životnom optimizmu.
Koji su mehanizmi od pomoći? Dobro planiranje vremena i obaveza, postavljanje granica u smislu da date sebi dozvolu da kažete ’ne’, život u ’sada i ovde’ bez opterećivanja šta bi moglo biti u budućnosti, pronalaženje vremena za odmor i relaksaciju, kao i za umerene fizičke aktivnosti, zdrava ishrana i kvalitetan san, samo su neke od stvari koje je neophodno da za sebe obezbedimo. Naravno, ukoliko čovek oseća da nije u stanju da sprovede ove ili neke druge njemu bliske i prihvatljive ali efikasne savete u delo, ili ako ništa ne pomaže, stručna pomoć i podrška je najjači, a pristupačan i dostupan oslonac koji može da iskoristi.“
Ana Ristović kaže da kada smo pod stresom, ono što može da nam pomogne jeste razvoj mreže podrške, da nađemo dva tzv. „psa čuvara“, odnosno da imamo dva prijatelja, dve osobe koje možemo da pozovemo usred noći i koji su nam podrška i koji će nas saslušati bez pridika i saveta ili pričanja svojih iskustava, već će nas saslušati i reći samo „kako mogu da ti pomognem“.
„Pet Ogden, važna autorka u oblasti traume i stresa, u Neurobiology of Attachment, govori o nedostatku podrške kao svakodnevnom okidaču emotivne preplavljenosti. Sem podrške bliskih, mnoge naizgled male stvari mogu biti od velikog značaja. Korisno je piti puno vode u tom kriznom periodu. Dobro je biti u prirodi, ako nas priroda ispunjava. Čitati i gledati komedije je takođe preporuka. Šala, vic i humor su od koristi. Ako ništa nije dovoljno, uvek je dobro potražiti pomoć licenciranog psihoterapeuta. Psihoterapija je put ličnog psihološkog rasta i razvoja, i kriza u kojoj se osoba nalazi najčešće je zapravo rešiv trenutni zastoj na tom putu“, zaključuje Ana Ristović.
Dr Tijana Mirović podseća da „ne krećemo svi sa istog mesta, jer kada iz detinjstva nosimo loša i traumatična iskustva, onda krećemo sa znatno teže tačke i sa znatno više tereta koji moramo da nosimo“. „Takođe, nije uvek loše ni ’slomiti se’. Nekada je to posle trauma jedina moguća tačka i mesto na kome zapravo počinje rast. Nekada je potrebno da dotaknemo dno da bismo mogli da odskočimo.“
Tagovi
