Gavrilo Princip je sedeo u bašti hotela “Central” u Sarajevu i sa prijateljima pio kafu. Bilo je kasno predvečerje 27. juna 1914. godine i malo je ko mogao da pretpostavi kako će već sutradan svet dobiti potpuno novo lice, da će njegova istorija i lična istorija svakog čoveka na planeti, od sutra biti potpuno drugačija. Još manje ljudi, moglo bi da pretpostavi da će obarač za takvu promenu povući upravo taj, suvonjavi tip iz baste hotela “Central”.
Upravo prekoputa tog hotela, pred prodavnicom ćilima zaustavio se automobile iz kog su izašli nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova žena Sofija. Došli su u posetu Sarajevu i nisu želeli da propuste priliku da kupe kvalitetan ćilim, najkvalitetniji u gradu. Svoju priliku, stvorenu njihovim dolaskom, nije želela da propusti ni “Mlada Bosna”.
Ovako – parafrazirano – Vasa Čubrilović u svojim memoarima, koje je zaveštao SANU, opisuje veče pre Sarajevskog atentata u gradu ispod Trebevića.
“Princip je u džepu već imao revolver, s kojim će ih sutradan ubiti. Međutim, sad se nije ni pomakao, nego ih je kao i ostala publika radoznalo posmatrao”, piše Čubrilović i postavlja pitanje zašto su nadvojvoda i njegova supruga tog popodneva bili bez obezbeđenja. Iako postoje mnoge teorije o tome, Čubrilović je tu saglasan sa najvećim brojem istoričara, a razlog ne može biti jednostavniji – niko nije mogao da pretpostavi šta se u Sarajevu sprema.
“Ne bih se složio da je u tome bilo neke zlonamernosti i planske nebrige iz političkih razloga. Niti austro-ugarsko političko i vojno rukovodstvo, niti njihove vlasti u Bosni nisu očekivali ovakav doček prestolonaslednikov u Sarajevu. Čuli su oni za nemire u tim pokrajinama, ali nisu ni pomišljali da će se ići do atentata na prestolonaslednika”, napisaće Čubrilović u memoarima i pažljivo podvući jednu reč – prepotentnost.
Sve vreme svog aktivnog bavljenja naukom i politikom Čubrilović nikad nije davao izjave o atentatu i sopstvenom učešću u njemu. Takvo postupanje objasnio je sledećim rečima: “Teško je biti objektivan u prikazivanju prošlih zbivanja u kojima je čovek i sam učestvovao. Zato sam izbegavao i da pišem i da dajem izjave o Sarajevskom atentatu.”
Takvu vrstu zadrške nisu imali mnogi istoričari i teoretičari, koji su u poslednjih 109 godina, prepotentnije čak i od austrougarske svite u Sarajevu u junu 1914, tumačili tu posetu i sve što se na Vidovdan dogodilo.
Od kada je Gavrilo Princip, student i član tajne organizacije Mlada Bosna, izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, bilo je mnogo različitih teorija o tome šta se tog dana u Sarajevu dogodilo – “narodni protest protiv tiranije i vekovnu težnju za slobodom”, “veliki potres i povod za početak svetskog rata”, ili “teroristički akt”.
Osnovna teorija, koju su u svojim delima, novinskim člancima i istorijskim lekcijama koristili mnogi romantičari ovog perioda, tvrdi da je Mlada Bosna organizovala atentat samostalno, iz želje da skine austrougarski jaram i osvoji slobodu. Beograd je bio njihov Pijemont, ali ne i organizator atetntata.
Pesnik Marko Tomaš otišao je i korak dalje pa pesnički objasnio da su zapravo mladobosanci pucali prateći tragove stihova generaciju starijih pesnika koji su verovali u ujedinjenje južnih slovena.
I Gavrilo Princip verovao je u takvo ujedinjenje i moć poezije. A sve je, piše o tome Miljenko Jergović u “Nezemaljskom izrazu njegovih ruku”, poteklo od jedne porcije ćevapa.
“Gavrilo se odmah sukobio s učiteljima vjeronauka. Uhvatili su ga kako jede ćevapčiće u vrijeme uskršnjeg posta, i toneposredno prije nego što se trebalo pričestiti. Taj ga je krajnje sablažnjivi slučaj, koji se pretvorio u javni škandal kojim je vjeroučitelj plašio druge đake, uz činjenicu da je imao obilje neopravdanih izostanaka s nastave, trebao koštati isključenja iz gimnazije, ali je on upravo tada zatražio premještaj u sarajevsku Veliku gimnaziju. Umjesto da ga odbiju i potjeraju na ulicu, tuzlanski su profesori, možda iz zlobe prema kolegama iz glavnog grada i bogatije škole, možda iz sažaljenja i vjere da će se Gavrilo popraviti, lako prihvatili njegovu molbu, tako da je već drugo polugodište četvrtog razreda pohađao u Sarajevu. Tada počinje pisati pjesme, poezija ga sasvim obuzima, i spremno prihvaća ideju da će pjesništvo biti njegova sudbina”, piše Jergović.
Pesnička želja za slobodom oblikovala je ideju Mlade Bosne i Gavrilova je ruka bila samo prst akumulirane energije. Prst na obaraču istorije.
Teorije se dalje razvijaju u pravcu toga da iza atentata stoji država. One češće, ističu da je ta država Srbija.
Pisci koji odgovornom za atentat smatraju Srbiju, imaju podeljena mišljenja o tome ko je konkretno odgovoran. Neki spominju ime tadašnjeg prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, njegovog brata princa Đorđa, a pojedini srpskog poslanika u Rusiji Miroslava Spalajkovića.
Ipak, većina istoričara je saglasna sa tim da je atentat organizovako srpsko tajno društvo “Ujedinjenje ili smrt”, poznato kao Crna ruka.
Grupa istoričara navodi da Apis stoji iza ovog događaja i to sa ciljem da izazove međunarodne nemire i svrgne dinastiju Karađorđević.
Svakako da je značajna ona o ulozi pukovnika Apisa u Sarajevskom atentatu. Po Dedijerovim arhivima iz evidencije austrougarskih vlasti, Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović su pre atentata bili u Srbiji, gde su dobili oružje od Apisovog bliskog saradnika i člana Crne ruke.
Navedeno je da su pre polaska u Bosnu, ispred kafane na Zelenom vencu, preuzeli šest bombi, četiri revolvera sa po sedam metaka, četiri puna magacina sa po šest metaka i cijanid da bi se posle ubistva otrovali.
Druga teorija, koja se delimično naslanja na ovu o Apisovom uticaju, govori o umešanosti jedne druge države – Rusije. Istoričar Milan St. Protić za Nedeljnik je govorio o tome da postoje istorijske sumnje da je Apis bio u dosluhu sa Moskvom još od Majskog prevrata, pa otud i potencijalna povezanost ove dve teorije.
Kao najbliži saradnik Srbije u to vreme, Rusija je optužena za “izazivanje rata i osvetu Austrougarskoj”. Nekoliko autora je iznelo tvrdnju da su ruski Generalštab i ruska tajna policija Ohrana stajali kao pokretačka snaga iza pukovnika Apisa.
Drugi pisci tvrde da je mađarski predsednik vlade grof Ištvan Tisa bio u dosluhu sa Apisom.
Miloš Bogićević, uporni branilac teze da je Srbija, a preko nje i Rusija, odgovorna za Sarajevski atentat, iskoristio je pisanje Mustafe Golubića i Pavla Bastajića o sastanku u francuskom Tuluzu, pa je u svojoj knjizi o Solunskom procesu tvrdio da je Pavle Bastajić izjavio da se sastanak održao u drugoj polovini januara 1914, da su sastanku prisustvovali samo Gaćinović, Mehmedbašić i Golubić, da je ideju za sastanak dao Vojislav Tankosić, uz odobrenje Apisa, da je glavni cilj sastanka bio pripremanje atentata na Franca Ferdinanda posle kojeg bi usledili drugi atentati na civilne i vojne funkcionere Habzburške monarhije.
U svemu tome, postoje faktička neslaganja.
U svom ultimatumu od 23. 7. 1914, Austrougarska je optužila „Narodnu odbranu“, a ne „Ujedinjenje ili smrt“, kao glavnog pokretača Mlade Bosne.
Grupe mladobosanaca delovale su još od 1904, a organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ počela je sa radom 1911. godine.
Principova grupa se ideološki razlikovala od organizacije „Ujedinjenje ili smrt“: mladobosanci su se zalagali za jugoslovensku državu bez verske i nacionalne netrpeljivosti i u svojim redovima su imali i Muslimane i Hrvate. Organizacija “Ujedinjenje ili smrt” bila je u tom smislu mnogo rigidnija.
Dedijer takođe, tumačeći pozadinu sarajevskog atentata, piše da je Apis imao uticaj na organizaciju, ali da je nakon duge i žučne rasprave oko toga da li bi atentat trebalo da se izvrši u okviru Odbora “Ujedinjenje ili smrt” u Sarajevo javio da se planovi obustave. Dedijer piše da je bilo prekasno.
Sve što se u Sarajevu i oko Sarajeva (sve do Beograda i Moskve) događalo u danima i nedeljama pre atentata, stalo je u jednu Principovu besanu noć.
“Kako je proveo noć od subote na nedjelju, što je radio, o čemu je mislio, s kim je razgovarao, to se neće do kraja saznati. U istrazi, on će govoriti hladno i nesentimentalno, skrivajući emocije i privatne detalje”, piše Jergović.
O tome nam nešto više govore Čubrilovićevi memoari, a umetnički izraz strepnje koju je princip osećao, dace Abdulah Sidran svojom pesmom posvećenoj upravo toj noći.
Ova je noć nestvarna, tiha ko pakao
koji ne postoji. Svijet, kuće i stvari
potopljeni u ulje. Pravo doba za neodlučne:
treba sići na prstima niz trulo stubište,
treba dotaći rukom taj zid, to ulje,
treba reći: Idemo, dušo, po oružje! Jer,
tako je nestvarna i pretiha ova noć. Nema
nikoga da nam kaže: Sutra, čeka te užas!
Sutra, čeka te ljubav! Lubanja puni se
strašnom svjetlošću. Požurimo, dušo,
po oružje, dok nije prsla kost od toga sjaja!
Kuje se negdje u blizini istinit štit
i stvaran, vezu vezilje noćne topao plašt,
za tebe, za tebe sve, dušo nesigurna! Požurimo
samo, dok ne prsne kost, jer svanuće, i
ponovo: disaćemo vazduh pomiješan s gelerima!
Požurimo, dušo, po oružje, dok svanulo nije,
dok umro nije naš bog. Poslije, nećemo imati
s kim, niti kome, niti čime govoriti. Ležaćemo
mrtvi u tami, u ulju, u godinama što gluho i
teško i tupo na pleća stoljeća liježu, ko noć
ova nestvarna na moja pleća što liježe, noć
prepuna sjaja, i zova: Krenimo, dušo, po oružje!
Atentatorima i glavnim članovima tajne mreže suđeno je u oktobru iste godine, a optuženo je ukupno 25 ljudi. Vidovdan 1914. godine je obeležio kraj jedne epohe i početak Velikog rata.
Sidranovi stihovi, ostaće simbol jedne noći, ali i simbol kako se u gradu u kom je sve počelo, menjala slika o Gavrilu Principu.
“Na ovom istorijskom mestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 15/28. jun 1914. godine” pisalo je na spomen-ploči koju su na mesto ovog nesrećnog događaja, postavili Principovi rođaci i prijatelji. U vreme nacističke okupacije 1941. godine, skinuta je i prema nekim teorijama poklonjena Hitleru za rođendan.
Po oslobođenju, omladina Bosne i Hercegovine je u znak zahvalnosti postavila novu. U vreme rata u Bosni i Hercegovini 1992. godine, ploča je ponovo skinuta. Sarajevske vlasti su 2004. godine donele odluku o njenom vraćanju, ali sa novim natpisom.
“Sa ovog mjesta 28. juna 1914. Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.”
Od oslobodioca do “običnog” atentatora.
Tako će se slika o Principu menjati i u čitavoj Evropi.
“Početkom 1990-ih, novinar Robert D. Kaplan objavio je knjigu Balkan Ghosts koja je značajno oblikovala način na koji američka javnost posmatra ovaj region. Već je bilo jasno da istinski uzroci Prvog svetskog rata potiču sa Balkanskog poluostrva. Budući da je Drugi svetski rat bio samo posledica Prvog, na njemu se, dakle, nalazi izvorište svih zala u Evropi XX veka; ideološki kalupi fašizma, kao i komunizma, mogu se prepoznati u srpskom i hrvatskom nacionalizmu…
Prema viđenju bugarske istoričarke Marije Todorove, ova zapadna slika „divljačkog Balkana“ omogućila je da „prava“ Evropa – zapadna, moderna, civilizovana – bude stavljena u prvi plan. Međutim, mladi Hrvati i mladi Srbi su tek u rovovima 1914, prvi put u istoriji, primili naređenja da ubijaju jedni druge. Prvi su nosili austrougarske uniforme, a vlada koja je komandovala drugima bila je u savezu sa Francuskom i Velikom Britanijom.
Izvrtanje značenja krunisano je tekstom italijanskog novinara Domenika Kirika. „Sarajevo je“, piše on, „srce tame, i već sto godina evropska svest pati zbog urušavanja svog sveta. Treba doći ovde, na Balkan, kako bi se razumeo sitničavi egoizam koji ga je ubio. “Ove reči treba da nas ubede da „tama“ Sarajeva već stotinu godina zasenjuje „evropsku svest“ i da je „sitničavi egoizam“ Balkana „ubio“ tu Evropu.”
Ovako u svom tekstu za Mond diplomatic francuski novinar Žan Arno Derans tumači način na koji se Sarajevski atentat tumačio i u šta su ta tumačenja danas prerasla.
Od klinaca, pesnika u duši, koji su uzviknuli “Krenimo, dušo, po oružje”, do “krvnika” koji su Evropi “upropastili budućnost”. A kažu da se na Vidovdan, sve vidi bolje.
Tagovi
