„…brus’mo ljute naše mače,
neka sijeku jače, jače!
Pun’mo puške, samokrese,
naše grome, naše trijese,
neka ore, ruše, more…“
Ništa u tim stihovima iz opere Nikola Šubić Zrinski nije novo, u odnosu na brojne stihove, pesme i epopeje posvećene vitezovima i ljudima koji su se „žrtvovali za otadžbinu“, a koje zauzimaju važno mesto u regionalnoj ljubavi prema poeziji.
Ništa osim toga što je stihove te pesme, koja poziva u boj, na Kninskoj tvrđavi zapevala hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović.
I dok se javnost, potpomognuta društvenim mrežama šegači sa izborom pesama i kvalitetom nastupa ministra spoljnih poslova Srbije, Ivice Dačića, izbor pesme i kvalitet izvođenja predsednice Hrvatske, njene izjave, kao i brojni izrečeni stavovi hrvatskog političkog vrha na dan obeležavanja godišnjice „Oluje“, osvetljavaju jedan novi ugao gledanja na obeležavanje te godišnjice u regionu.
Kada se fanfare stišaju, konfete popadaju na tlo iz „nabrijanog zraka“, kada se razmile oni koji svoje rodoljubivo hodočašće završavaju u Kninu, ostaje pitanje – šta vidimo „dan posle Oluje“?
Čini se da vidimo znatno oštriju retoriku hrvatskog političkog vrha.
Kada bivši selektor hrvatske rukometne reprezentacije govori o „olujama na terenu“, svesno učitavajući simbolički značaj pobedama svog tima, to se može „otpisati“ na različite načine – od gluposti do zlonamernosti. Kada tako nešto izrekne hrvatski ministar odbrane, to se ne otpisuje.
„Kraljevski grad Knin ostao je hrvatski grad i oduvek je to bio i uvek će to biti. Zato svima onima koji danas imaju pretenziju na našu zemlju i onima koji planiraju napraviti nešto protiv Hrvatske poručujem da je Hrvatska vojska danas spremna na nove ‘oluje’. Nikome ne pretimo, tuđe ne želimo, ali smo spremni krvlju braniti našu domovinu“, rekao je ministar Damir Krstičević na prijemu ratnih zapovednika na kninskoj tvrđavi.
Hrvatski premijer, Andrej Plenković, nije krio svoje zadovoljstvo zbog obeležavanja 24. godišnjice od operacije „Oluja“. On je tu akciju hrvatskih snaga nazvao „veličanstvenom vojno-policijskom akcijom za ponos“.
Istakao je i da se „danas u uređenoj Hrvatskoj, koja će u prvoj polovini 2020. godine predsedavati Evropskom unijom“, kako je naveo, s ponosom i posebnim pijetetom prisećaju svakog života i svake žrtve „utkane za slobodu Hrvatske koji su trajni podsetnik i putokaz u izgradnji još uređenijeg i naprednijeg društva“.
Gradacijski najoštrija, bila je ona sa čijim pevanjem ova priča i počinje.
Sve ono što je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović govorila na prijemu ratnih zapovednika na Kninskoj tvrđavi može se povezati sa temom “žrtvovanja za otadžbinu”.
„U vreme Oluje, najradije bih uhvatila pušku i otišla na ratište, ali shvatala sam da nije stvar samo u mecima i u suočavanju s onima koji su ispred vas”, rekla je predsednica Hrvatske.
A onda je dodala da se „Hrvatska sada brani u Avganistanu“ i da je takav stav čula i u razgovoru sa hrvatskim vojnicima u toj zemlji.
„Recite ljudima da se domovina brani dok su neprijatelj i opasnosti daleko. Ja sam iskusio da je prekasno kada neprijatelj dođe na kućna vrata“, rekao joj je, navodno, jedan od vojnika.
Jedan deo hrvatske javnosti pita se otkud tako oštra retorika, i uopšte, kako je moguće da više mržnje od političkih do društvenih mreža ima oko godišnjice „Oluje“, nego oko „pada Vukovara“. Možda i važnije od toga je pitanje, u koji je kontekst „ugrađena“ tako oštra retorika.
Kada govori o „veličanstvenoj akciji za ponos“, Plenković svesno napominje da je Hrvatska danas „uređena država“ koja će predsedavati Evropskom unijom 2020. godine. Kada Kolina Grabar Kitarović govori o tome da je bila spremna da uzme pušku, ona naglašava da se Hrvatska brani u Avganistanu i da joj se ništa iz devedesetih ne bi dogodilo da je bila deo NATO alijanse, ona „Oluju“ i stradanje povezuje sa nedavnim stradanjem hrvatskih vojnika u bombaškom napadu u Avganistanu.
A kada je oštra retorika pravilo, model izražavanja čitavog političkog vrha koji je deo jedne partije, onda je jasno da je u pitanju nešto još veće. Šta je u pitanju, otkrila je predsednica Hrvatske, novinarima u Kninu.
Ona je jasno poručila – „Ja ću idućih pet godina biti predsjednica“ – i otklonila dilemu da li će doći do kandidature na narednim izborima.
Jedno od istraživanja pokazuje da Srbi uvek glasaju na osnovu obećanja, a ne na osnovu ekonomskog stanja u državi. Čini se da Hrvati glasaju prema nivou „spremnosti na žrtvovanje“ i nivou iskazanog rodoljublja o godišnjicama važnih vojnih akcija, bez obzira što su te godišnjice, ispostavlja se, samo sredstvo za slanje nekih drugih poruka.
Tagovi
