Pre nekoliko dana održana je beogradska premijera filma „Megdan: Između vode i vatre“, producenta i scenariste Alekse Balaševića. I to u obnovljenoj Plavoj sali Sava centra, pa je bilo nemoguće izbeći asocijaciju na Aleksinog oca – Đorđa Balaševića koji je na ovoj lokaciji priredio kultne nastupe.
***
U filmu je na neki način Đoletova pesma, izvodnica. Rekli ste da ste poslednjih njegovih dana pričali o baš tom njegovom uticaju na vaš film. Svakog biografa, fenomenologa, analitičara zanimalo bi šta vam je on pričao i o filmu ali i o životu jer niko ne veruje da mu je vreme za razgovore oročeno i da dolazi tišina? Jer Đorđe je ostao i misteriozan i učitan samo preko stihova.
Tišina je shvatila da će obesmisliti sebe ako uzme Đoleta, samim tim ona nikada nije došla… Đole je nju prigrlio kao osmak sedmakinju i objasnio joj da jedno bez drugog ne mogu još neko vreme. Pričali smo o njegovim pesmama, knjigama, idejama za neki sledeći film, ovde smo mali omaž napravili ubijenim gradovima i varošima na Balkanu… Na ovoj planeti. Vojina (Ćetkovića) je izabrao i za tu ulogu
želeo je najviše da to bude on. Stalno je ponavljao da verovatno postoji neko možda na Islandu ili na nekom drugom kraju sveta ko bi odigrao bolje ali da ono što on vidi u Vojinovim očima je trenutno njegov sigurni cilj. Đoletova nedorečenost je upravo njegova besmrtnost, njegova na prvi pogled neopredeljenost sa pogledom na svet koja je podelila njegove obožavatelje na one koji kažu da je polubog i na one koji kažu „dobar pesnik, loš čovek“ upravo je most kojim je spajao sve… Što nam je ponekad ostao misteriozniji, to nam više dokazuje koliko je večan…
Na filmskom festivalu u Sarajevu rekli ste da je taj grad značio mnogo vašem ocu, da li vam je Đole pričao o tom njegovom čuvenom koncertu u Sarajevu? Kako je vama izgledalo i šta ste osećali kada ste gledali u Splitu ono spontano pevanje posvećeno vašem ocu dan nakon njegove smrti? Živimo u eri brzog zaborava, ali kada spomenem i onaj dokumentarac u Sava centru i aplauze…
Nažalost zahvaljujući Sarajevu devedesetih postao je jedini UN ambasador dobre volje sa ovih prostora, uz Muhameda Alija, Ronalda, Kirka Daglasa, Denija Glovera, Bila Gejtsa, mnogih drugih – i Kofija Anana koji ga je odlikovao. O tom čuvenom koncertu i dolasku nove generacije sve manje i manje znaju, a nadležni u prosvetama Beograda, Zagreba i Sarajeva iz godine u godinu dodaju dosadne uzaludno pobeđene ili izgubljene bitke umesto da ubace ovu pobedu čovečanstva koju je on ostvario svojim davanjem i pomoći nastradaloj deci svih strana. Puno je priča oko njega i Sarajeva da bismo verovatno morali još dvaput da razgovaramo po jedno četiri stranice. Sve te neopisive stvari koje se dešavaju nakon njegovog odlaska u besmrtnost su u stvari deo božanske turneje večnosti koju trenutno sam izvodi pred svima nama koji ga možemo slušati do besvesti. On to izvodi bez ikakve gladi za aplauzom, zanesen među zvezdama koje je toliko sanjao. I konačno blizu tog Boga za kog mi je stalno govorio da jedva čeka da ga bliže sretne.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 664
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „Le Monde diplomatique“ NA POKLON
LMD 100
Tagovi
