Jair Lapid je na rotirajućem mestu premijera Izraela, izgleda da će se tako ispostaviti, ostao nekoliko meseci. Ishod izbora u Izraelu i eventualni veliki povratak Benjamina Netanjahua, na ovom mestu nisu toliko važni. Ali, kad god se u fokusu pojavi Jair Lapid, to je dobar povod da se podsetimo njegovog oca i priče o njegovom odrastanju, koja je zapravo i mala istorija Jugoslavije, Srbije, Vojvodine i Novog Sada u godinama uoči, tokom i posle Drugog svetskog rata.
Njegov otac Jozef Lapid bio je istaknuti političar, ministar i zamenik premijera, ali je to najmanje važno u njegovoj biografiji. Bio je i pravnik, novinar, biznismen, pa opet novinar, autor brojnih knjiga, priča i scenarija, uglavnom sarkastičnih.
Rođen je kao Tomislav, otud i nadimak – Tomi. Priča o njegovom životu zapisana je u knjizi „Sećanja posle smrti“, koja je objavljena nekoliko godina pošto je otišao sa ovog sveta 2008. godine.
Knjigu je napisao Jair, jedan od najvažnijih političara u Izraelu. Tomi je sinu pričao iznova i iznova svoje anegdote, sve sulude likove sa kojima se susretao i sve što mu se događalo. Kao rezultat, bar kada je reč o delu života vezanom za Srbiju, dobili smo priču koja je nešto između Felinijevog filma „Život je lep“ i „Balkan ekspresa“. Priča je filmska svakako. Teška, na trenutke duhovita i uzbudljiva.
„Pevali smo ’Bože pravde’“
Rođen je kao Tomislav Lampel u Novom Sadu, u porodici mađarskih Jevreja. Jevrejska zajednica u Novom Sadu je kao i većina mađarskih jevrejskih zajednica pripadala umerenoj struji judaizma. Njegova porodica konkretno nije bila previše religiozna. U sinagogu su išli tri puta godišnje. Od hebrejskog je znao da čita slova i da izgovara molitve, ali potpuno bez razumevanja.
Rabin je službu držao na srpskom jeziku, dok su se sočni tračevi tokom službi razmenjivali na mađarskom.
Prva četiri razreda je išao u jevrejsku školu. Priče iz Starog zaveta i istorije Jevreja učile su se na srpskom jeziku.
Njegov otac je bio uspešni advokat i porodica je imala lagodan život. Živeli su u velikoj kući.
„Tada mi se činilo da sam imao normalno detinjstvo, kao život bilo kog deteta koje sam poznavao. Trebalo je da prođe mnogo godina da bih shvatio koliko duboko smo se našli u klinču dve zaraćene kulture. Mađari su odbijali da pričaju srpski, Srbi su odbijali da pričaju mađarski, a samo su Jevreji pričali oba jezika sa lakoćom…“
U njihovoj kući se govorio mađarski. Većina profesora u školi su mu bili Srbi. Profesor fizičkog je bio Mađar. Direktor škole bio je Jevrejin.
„Kod kuće smo pričali mađarski, ali pripadao sam omladinskom pokretu Sokol – koji je predvodio princ Petar – gde smo prilikom svih aktivnosti pevali nacionalnu himnu ‘Bože pravde’.“
CEO TEKST ČITAJTE U MAGAZINU „ISTORIJA“ KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ NOVI NEDELJNIK OD ČETVRTKA 10. NOVEMBRA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
