Rađanje novog panafrikanizma u Zapadnoj Africi

Države Mali, Niger i Burkina Faso, koje su ranije osnovale Savez država Sahela, najavile su 6. jula stvaranje „konfederacije”. Odbacujući Ekonomsku zajednicu država zapadne Afrike (Cedeao), koju smatraju prozapadnom, one se zalažu za panafrikanizam i odbranu suvereniteta. Ove reči, koje su se pronele širom kontinenta, podjednako su snažne koliko i dvosmislene.

Iako je izabran jer je obećao da će prekinuti sa praksom svojih prethodnika, Basiru Diomaje Fej je u punoj ceremonijalnoj odori – u plavom odelu, sa kravatom, zelenom lentom velikog krsta Nacionalnog reda lava i zlatnim lancem u rangu velikog majstora – 2. aprila položio zakletvu pred okupljenim šefovima država i vlada afričkih zemalja. Novi predsednik Senegala, najmlađi u istoriji zemlje (44 godine), koji je pobedio već u prvom krugu izbora sa više od 54% glasova, smireno je stajao za govornicom. Njegov kratki govor od desetak minuta, u kojem nije bilo ni hvalisanja, ni proklinjanja, nije se razlikovao od govora njegovih kolega iz zapadne Afrike. Mogle su se čuti reči kao što su : „demokratija”, „sloboda”, „progres”, „suverenitet”, ali ne i „raskid”, a još manje „revolucija”. Nije govorio ni o omladini, onoj koja ga je dovela na vlast nakon niza protesta koje je brutalno ugušio režim Makija Sala (prema Amnesti Internešnalu, najmanje pedeset i šest mrtvih od 2021. godine). Ipak, dopustio je sebi da podseti da „rezultati izbora izražavaju duboku želju za sistemskom promenom.”

Nedelju dana ranije, 25. marta, nakon što je pobedio, ovaj kandidat Afričkih patriota iz Senegala za rad, etiku i bratstvo (Pastef) ipak je izrazio svoju želju za promenom, simboličnom izjavom: „Ja sam predstavnik levog panafrikanizma”, rekao je svojim pristalicama. Jedinog pravog panafrikanizma, prema rečima njegovih političkih savetnika. „To je ono za šta se borimo od samog početka”, kaže jedan od njih. „Borimo se za slobodni Senegal, u slobodnoj Africi, u slobodnom svetu.” Pobeda Pastefa, veruje ovaj politički savetnik, predstavlja „ključni korak” u obnavljanju te velike ideje koju su mnogi smatrali zastarelom zbog toga što je njeno značenje pogrešno tumačeno.

Panafrikanizam je „istorijska zagonetka“, smatra istoričar Amzat Bukari-Jabara, koji podseća da se „datum i mesto njegovog nastanka razlikuju zavisno od kriterijuma u skladu sa kojima ga definišemo” i da „sama definicija takođe varira”. Najčešće se opisuje kao pokret za političko oslobađanje i kulturnu afirmaciju afričkih naroda i njihovih potomaka koji žive van Afrike, u suprotstavljanju kolonizatorskim i rasističkim stavovima Evropljana. Žorž Padmor, koji je bio jedna od ključnih figura ovog pokreta, definisao je 1960. godine panafrikanizam kao ideju koja „ima za cilj da se ostvari vladavina Afrikanaca izabranih od strane Afrikanaca za dobrobit Afrikanaca”.

Povratak entuzijazma za bavljenje politikom

Prvi period u životu panafrikanizma – ono što sociolog Said Buamama naziva „prvim dobom” – odvija se uglavnom na američkom kontinentu tokom prve polovine 20. veka: potomci robova nastoje da ponovo prisvoje svoju istoriju i identitet kako bi se emancipovali od dominacije belaca. Povezan sa pannegrizmom, ovaj pokret promoviše rasnu solidarnost i kulturnu revalorizaciju Afrike i crnaca. Pokret se razvija oko nekoliko intelektualaca koji slede različite puteve. Dvojica od njih su ostavila dubok trag: američki univerzitetski profesor Vilijam Edvard Burghart Du Bua (poznat kao W.E.B. Du Bua) i jamajčanski aktivista Markus Garvi. Prvi zahteva jednaka prava u Sjedinjenim Državama, istovremeno braneći nezavisnost kolonija. On učestvuje i na prvoj panafričkoj konferenciji 1900. godine u Londonu, a zatim organizuje pet panafričkih kongresa između 1919. i 1945. godine. Drugi zagovara povratak potomaka robova na afrički kontinent – ono što se naziva „crni cionizam”. On podržava ideju „čistih rasa” i potrebu da se one međusobno razdvoje.

Obojica su doprineli tome da se panafrikanizam odvoji od pannegrizma, preoblikujući rasnu svest u politički i geografski projekat usmeren na oslobođenje Afrike od kolonijalne dominacije. Posle Drugog svetskog rata, pokreti za oslobođenje preuzimaju ovu ideju kao sredstvo borbe protiv imperijalizma. Ovo je „drugo doba”. Pojavljuju se nove ličnosti. Najpoznatiji među njima je Kvame Nkrumah, politički lider iz Gane koji veruje u mogućnost stvaranja „Sjedinjenih Država Afrike”, unije koja je, po njegovom mišljenju, ključna za suprotstavljanje uticaju bivših kolonijalnih sila i dve velike svetske sile, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država. U ovom panteonu nalaze se i martinikanski psihijatar i aktivista Franc Fanon, senegalski istoričar Šejk Anta Djop, kao i heroj borbe za nezavisnost Konga, Patris Lumumba. Svi upozoravaju na opasnost od balkanizacije i neokolonijalizma.

Dok izbegavaju direktno svrstavanje uz komunistički blok, oni se pridružuju revolucionarnom taboru i razvijaju antikapitalistički diskurs. Nkrumah, posebno, zastupa ideju socijalizma zasnovanog na afričkoj pretkolonijalnoj tradiciji – onoga što naziva „konscijensizmom” (idejom da je društvena i politička promena moguća kroz razvoj kolektivne svesti i kulturnog identiteta, naročito u kontekstu afričkih društava. Posebno se ističe značaj kulturnog i istorijskog identiteta u procesu emancipacije i razvoja. prim.prev) – sa ciljem da se „Africi vrate njeni društveni humanistički i egalitarni principi”. Međutim, oni koji pokušavaju da sprovedu ove ideje u delo bivaju svrgnuti ili nemilosrdno uklonjeni uz pomoć Zapada: ubistvo Lumumbe 1961. godine, državni udar protiv Nkrumaha 1966. godine, itd. Organizacija afričkog jedinstva (OAU, koja je 2002. postala Afrička unija) osnovana je 1963. godine, ali prema Bukari-Jabari, to je „savez između lidera koji (…) nastoje da očuvaju svoju vlast”.

Tokom narednih decenija panafrički ideal predstavljaju drugi revolucionari: Tanzanijac Julius Njerere, Amilkar Kabral iz Gvineje Bisao, Burkinežanin Tomas Sankara… Međutim, sa padom Berlinskog zida 1989. godine započinje period u kojem panafrikanizam gubi svoju suštinu. Tokom 1990-ih i 2000-ih godina, mnogi se pozivaju na njega: Libijac Moamer Gadafi, koji finansira velike projekte u subsaharskoj Africi dok podržava oružane pobune u nekim zemljama; Senegalac Abdouleje Vade, koji gradi Spomenik afričkoj renesansi u Dakaru dok vodi ultraliberalnu politiku… Instrumentalizacija dostiže vrhunac kada francuski predsednik Emanuel Makron, na marginama XVIII Samita frankofonije u Tunisu novembra 2022. godine, smatra da je prikladno da izjavi da je francuski „pravi univerzalni jezik afričkog kontinenta“ i da je u tom smislu „frankofonija jezik panafrikanizma”.

Tako, početkom 21. veka, panafrikanizam više nikoga ne plaši. Čak se i institucije Breton Vudsa, Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, služe retorikom koja dovodi u pitanje granice kako bi se ukinule carinske barijere. Afrička unija se u svom osnivačkom aktu poziva na „plemenite ideale koji su vodili osnivače [njene] kontinentalne organizacije i generacije panafrikanista”, dok pokreće Novi partnerski sporazum za razvoj Afrike (Nepad), svoj glavni program, koji ima za cilj razvoj i ujedinjenje kontinenta prema neoliberalnom modelu koji promovišu (i često nameću) međunarodne finansijske institucije i zapadni partneri. Zaštitnik ljudskih prava iz Nigerije, Musa Tšangari, to naziva „afričkim bubuom neoliberalizma“ (Ovaj izraz se odnosi na tradicionalnu široku i dugačku afričku odeću, a koristi se metaforički da označi nešto što se čini kao da je odvojeno od stvarnih potreba i interesa ljudi, slično kao što je bubu odvojen od svakodnevnih, praktičnih potreba, prim.prev). Posle Nepada slede drugi projekti sličnog tipa: Agenda 2063 i Zona slobodne trgovine kontinentalne Afrike (Zlecaf). Ova inicijativa, koju je promovisao predsednik Ruande Paul Kagame, stupila je na snagu 2021. godine. Ona predviđa uspostavljanje jedinstvenog tržišta roba i usluga u Africi, koje obuhvata svih pedeset četiri države kontinenta. Ovaj „desničarski panafrikanizam” prisutan je i na zvaničnim panafrikanskim kongresima, koji su znatno različiti od velikog događaja iz 1900. godine u Londonu. Nakon kongresa iz 1974, 1994. i 2015. godine, deveti kongres treba da se održi u oktobru i novembru ove godine u Togou. Ovaj sastanak, koji su instrumentalizovali šefovi država, na kraju je prestao da podstiče polet među aktivistima.

Suočeni s ovim valjkom koji melje sve pred sobom, retke stranke i udruženja, umetnici i neke zajednice istraživača i intelektualaca (koje su brojnije, ali međusobno (…)

PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.

ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.

ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.