Bio je kišni četvrti jul 1954. godine. Vankdorf stadion je za nekoga možda bio teren na kom će finale Mundijala odigrati Nemačka i Mađarska i ništa više. Taj je stadion međutim bio scena za fudbalski komad nasilno iscepljen iz najstarije biblioteke antičkih tragedija. Polje za dvoboj dva sveta. Produžena bitka najvećeg rata koji je svet ikada video. Čelični sudar dve ideje. Poslednji ratni dan i prvi minut novog sveta. Poslednji trenutak posleratnog sveta i prvi minut kraja komunizma. Drugi čin najveće nepravde, sa najvećim svetskim neprijateljem u glavnoj ulozi. Ili ipak treći.
Ako je tragedija počela kasnog novembra godinu dana ranije, 1953.
Prvi čin
Tragedije i ne mogu spoznati svoje sopstvo ako se u njima ne krije makar jedna rečenica sreće. I jedna rečenica nade. I makar pola rečenice, neka je i psovka – vere.
Staljinova desna ruka Mađaš Rakoši je bacao teške knjige po svom kabinetu, izazivajući čeličnu pesnicu komunističke pravde da se spusti na Gustava Šebeša. Taj je padu skloni čovek odlučio da prekrši partijsku logiku i pređe ideološke granice zakazavši prijateljsku utakmicu sa Englezima. Od svih reprezentacija, od svih dobrih komunističkih timova, on je našao baš Engleze. I to ne bilo gde, nego na Vembliju. A nije smeo, naravno da nije smeo, da o tome izvesti koga je morao, dok stvar već nije bila svršena. Sve je to i još mnogo gore Rakoši pričao gledajući u plafon, pa u Staljinovu sliku, pa u dno čaše sa vodkom, pa u svoju sekretaricu, koja je usplahireno gledala u njega i klimala glavom nerazumevši ni reč.
„I šta sad ja radim? Da otkažem sve? Da ispadne da se mi nekoga plašimo? Da se komunisti povlače pred zapadnim svetom? Mi koji smo im i doneli slobodu. Neka odigraju tu utakmicu danas. I neka se onda pomoli… Ne pomoli. Ne može da mu pomogne više niko i ništa. Ni dozvoljeno i preporučljivo, ni zabranjeno.“
Gustav Šebeš, selektor mađarske fudbalske reprezentacije, bio je hrabar čovek. I vrlo lud jer hrabrost je bez ludosti kao kad piješ sam, pa si srećan sam sa sobom, a to je kao i da nisi srećan. Sa tugom je, recimo, drugačije.
On je tako hrabar i lud, videvši šta čuva pod svojim krilom i kako njegov tim izgleda pozvao one koji su najkočoperniji, one što misle da su najbolji na čitavom svetu i u pravu su samo zbog toga što su oni sami sebi čitav svet. A kada odatle izađu, Englezi obično shvate da je najbolje da ne izlaze.
Šebeš im ni to nije tražio.
Odlučio je da ode kod njih, „njima na noge da ode“, kako je Rakoši dobro opjanjen buncao sa nogama na stolu i repetiranim pištoljem u krilu.
Vembli je tog 25. novembra bio pun, a na tribinama je prijatno bilo samo neuhranjenima jer prosečan čovek nije imao prostora ni da diše.
Šebeš je tim postavio u formaciji 4-2-4, ali je pored napisao još nešto: 3-2-1-4. Šta ta promena i pomeranje po jednog igrača iz svake linije bliže protivničkom golu zapravo znači, razumeće Gordi Albion već u 27. minutu.
Rezultat na semaforu – 1:4.
Rakoši je izvadio metak iz cevi, zategao uniformu i seo uspravljen u kožnu fotelju, buljeći pijanim pogledom u debelu studiju o trockističkim zaverama.
Na Vembliju su Englezi zaboravili koja je desna, a koja leva strana. I to sve zbog te Šebešove inovacije i prebacivanja igrača iz linije u liniju, tako da se u navali našao sa čovekom više. A taj je čovek bio baš Nandor Hidekuti, kao „lažna devetka“. Videvši ga kako kaska u središtu Lake konjice, Englezi su pomislili da će upravo tu, van svoje pozicije, biti najslabija karika. I zaletali su se na njega kao muve na rakošije, ostavljajući svuda iza sebe i svuda oko Nandora velika zelena prostranstva. Lopta je od njegovih nogu klizila do slobodnih strelaca – i bukvalno – pa je pun Vembli izgubio vazduh. Malo zbog gužve, malo više zbog mađarskog šuta u pleksus.
Kada su pokunjeni Englezi napuštali stadion, na semaforu je pisalo 3:6, Laka konjica je slavila, a Rakoši je potpuno pijan grlio od sreće svoju sekretaricu koja je usplahireno klimala glavom iako ništa nije razumela. Širom Mađarske grlili su se i čuvari komunističkih logora i oni koji su u logorima robijali hrabrost i ludost. Jedan od njih, svih njih, uspeo je da u „Tajms“ upiše ovakav podnaslov:
„Kapiten Bili Rajt je kao vatrogasni kamion koji kasni, ali kasni na pogrešnu adresu“
Drugi čin
Prvi se čin tako završio poniženjem Engleza, baš Engleza, u prijateljskoj utakmici, a Šebeš je „utro put komunizmu svojim fudbalom da pokaže Zapadu šta su prave vrednosti i ideali“.
Drugi je čin bio rezervisan za jedine gore od „mrskog Zapada“. Za Nemce.
Pet dana je falilo da prvi čin napuni sedam meseci. Već je uveliko sisao. Krv i ponos Zapadu, energiju i ljubav onima koje je Šebešov tim zaneo i zaljubio.
Tog 20. juna 1954. Nemce je na teren izveo selektor koji je bio „Hitlerov čovek“.
„Može on do sutra da priča kako je u Vermahtu samo molio da mu igrače ne vode u rat. Tim je njegova sramota veća“, urlao je Rakoši, priželjkujući osvetu, gledajući čas u plafon, čas u Staljinovu sliku, čas u praznu času sa vodkom. Sekretarica je bila usplahirena naslonjena leđima na drugu stranu vrata i plačnim glasom sebe pitala – „Zar opet?“
Sep Herberger, selektor nemačkog nacionalnog tima, jeste bio deo Hitlerove partije, a 1936. je preuzeo reprezentaciju. Za njega su govorili da je „naučnik“, fudbalski matematičar i štreber koji o svakom igraču na Mundijalu zna sve.
„Ne zna taj ništa“, vikao je Rakoši prvo u drugom, pa u 17. pa u 21. minutu. Mađarska je već vodila 3:0. Posle pet minuta su Nemci smanjili, a Rakoši se češao po bradi, ali uz redovno natezanje iz čaše.
Onda su Nemci prestali da se zaleću na Hidekutija kao muve na rakošija, shvativši grešku Engleza, pa je Nandor sam postigao dva gola. Nemci možda jesu shvatili englesku, ali nisu nemačku grešku. U 75. minutu bilo je 7:1, a na kraju 8:3 za Laku konjicu.
Herberger je teren napuštao pognute glave dok mu je 53 do 65 hiljada navijača u Bazelu zviždalo. Samo su oni, valjda, uz građane Zapadne Nemačke tog dana navijali za Herbergerov tim. A on je Vernera Libriha poslao da trči kao flaster za Puškašom. Pogrešio je. Nije bilo dovoljno. Ne za ove Mađare. Ne za najbolji tim koji je ikada postojao i tim koji će svojeručno u nemačku štampu sutradan upisati ovaj podnaslov o Herbergeru: „Šta bi prvo trebalo da uradi? Da ode u prodavnicu, kupi konopac i obesi se o najbliže stablo“.
Treći čin
Drugi se čin tako završio poniženjem Nemaca. Šebeš više nije morao da utire nikakav put komunizmu, komunisti su odavno sve njegove pobede pripisali svojim idealima, a Rakoši je pozvao usplahirenu sekretaricu i trabunjao o postavljanju 11 betonskih stubova, za 11 spomenika usred Budimpešte. Ona je samo klimala glavom iako nije imala pojma o čemu govori taj naprasiti čovek.
Tako se rečenica sreće razvukla na dva čina, a tragedija je svoje sopstvo prepoznala u trećem dok je nemački komentator Herberger Zimerman vikao: „Nemačka napada po levoj strani, Šefer je tamo… Mađari blokiraju Merloka… Šefer uspeva da vrati loptu, oduzima je Božiku… Ran je u prilici sada… Neka šutira i sa ove daljine… Ran… Ran… To je 3:2… Gol, gol, gol… Recite mi da sam lud, Nemačka vodi 3:2…“
Nije bio lud, ali se sa ludilom graničilo sve što se pre toga dogodilo.
Utakmica je tog 4. jula 1954. godine počela 7 minuta ranije. Kao da su svi želeli da se što pre završi mučenje i da se dogodi izvesno, da Šebešovi momci, kao Laka konjica pregaze Herbergerov tim, pa da Rakoši i svi drugi mali staljini počnu da likuju u svetu zatvorenom iza gvožđa, betona i laži.
Već u osmom minutu bilo je 2:0.
Glavni su glumci bili u crvenom, razume se, ovim redom: Grošič, Bužanski, Lorant, Lantoš, Božik, Hidegkuti, Zakarias, Cibor, Kočiš, Puškaš, Tot…
I sve je bilo po scenariju. Sve je otvorio Puškaš, pobegavši svom flasteru Librihu u šestom minutu, da bi Cibor posle dva minuta duplirao prednost.
A onda su glavni glumci postali oni u belim dresovima: Turek, Posipal, Librih, Kolmejer, Ekel, Mai, Ran, Merlok, Valter i još jedan Vlater, Šefer…
I ništa nije bilo po scenariju. Merlok je dva minuta posle Ciborovog gola smanjio na 2:1 i svi koji su očekivali 10 golova u mreži Herbergerovog tima bili su u blagom šoku. Trajao je dovoljno, osam minuta, da u 18. Helmut Ran izjednači.
Ispostaviće se nakon toga da više neće biti važno ko su glavni glumci jer je jedan sporedni, jedan koji nije nosio crveno, već je crvenom bio senka, utakmicu pobedio svojim trkom. Horst Ekel.
„Pred početak utakmice Sep mi je rekao da želi da me Hidegkuti sanja. I sanjaće me“.
U drugom je činu Nemačka shvatila engleske greške, a u trećem nemačke iz drugog čina. I svoju senku nije imao samo Puškaš, već i onaj na kog su se zaletali kao muve na rakošije igrači svih reprezentacija i onaj oko kog su se tokom tog zaletanja uvek otvarala zelena prostranstva i u njima slobodni strelci.
Ovoga puta, zelenim prostranstvima trčali su opijeni Nemci. Kao u košmaru.
Proći će onda Helmut Ran i šutnuće iz daljine i neće niko reći Herbergu Zimermanu da je lud, a Đerđ Sepeši, mađarski komentator, neće reći nikome ništa.
Samo će plakati, do kraja utakmice.
Laka konjica je bila umorena, kao rafalom na poljima Galicije kada je svet mislio da većeg rata neće biti, pa se prevario. Kao prevaren Rakoši, čiji su betonski stubovi ostali bez spomenika. Kao uplakane sekeretarice svih sekretara i partijskih činovnika koji su pijani sa repetiranim pištoljima pretili po kancelariji, nabrajajući familiju i fudbalu i Šebešu i toj gluposti koja se poigrala sa komunizmom, sve gledajući u plafon i u Staljinovu sliku. U komunističkim logorima stražari nisu grlili zatvorenike koji su bili hrabri i ludi. Nastupilo je vreme u kom ni hrabrost ni ludost više neće moći da pomognu.
Vreme poraza i razočarenja.
I čuće se do Beograda vrlo brzo priče da su Nemci u drugom poluvremenu izgledali kao drogirani vojnici Trećeg Rajha na mentamfetaminima i klimaće glavom oni koji su takve viđali i oni koji su takve pobeđivali.
Jer je tada u pitanju bila sloboda. Sloboda koju od raznih rakošija Šebešov tim nikada nije dobio.
Tagovi
